“Bogdan Bogdanović, veliki srpski arhitekta i nekadašnji dekan Arhitektonskog fakulteta u Beogradu, filozof, esejista, gradonačelnik Beograda iz osamdesetih godina, napisao je jednom prilikom”, kliče sa najviše kule neosvojivog Raonićevog Javnog medijskog servisa - niko drugi do li, fanfare molim: Duka Hor(K)hajmer - uvaženi podgorički intelektualac i društveni djelatnik najšireg opsega interesovanja, par excellence erudit i vrsni publicist - jedan od nekolicine autoriteta koji kreiraju akademski ambijent u datom nam trenutku - i nadasve: bogobojažljivi humanista - čiji sveobuhvatni angažman umnogome nadilazi uske okvire i ovog krševitog i gorovitog mjesta i ovog vremena bezbožnog, “da čovjekova najsnažnija identifikacija jeste grad u kojem bivstvuje i kojem pripada, a ne država ili nacija”.
“Đe sam svojoj”, veli pjesma stara, “bivstvovao majci”...
Uz uslov, naravno, da taj Hor(K)hajmerov čovjek bivstvuje baš u gradu - a ne na nekoj manje atraktivnoj lokaciji izvan tvrdih gradskih zidina - što bi se imalo odnositi, posebice, na ono kad stari šaljivdžija Hajdeger (Martin Heidegger, Was ist das - die Philosophie?) - stavlja stvari na svoje mjesto onim (malim) “das” ispred “Sein” - jer ako krenemo od “Es ist nämlich Sein” - onda nam nema druge nego da se složimo sa Hajdegerom kad ono Aristotelovo - uz nužnu opasku da je i Aristotetel bio vrlo verziran šaljivdžija - i uz to vrlo sklon svakovrsnim (metafizičkim) pretjerivanjima - “das Seiend-sein des Seienden” - gdje je izginuo mnogi prevodilac Hajdegerove uzvišene misli na ovaj naš nesretni tzv. četvoroimeni jezik - “bivstveno-bivstvovanja bivstvujućeg” - tumači kao “das Seiende als das Seiende” - jer je upravo taj Aristotelov bitak - das Sein - to što biće čini bićem - das Sein gemeint sein muß, welches jegliches Seiende zu einem Seienden macht - kaže Buder (Heribert Boeder, 1928 - 2013, Weshalb “Sein des Seienden”?) - a ne mjesto bivstvovanja (majci) - ili, ne daj bože, državljanstvo ili nacionalna pripadnost.
U napasti sam da se osvrnem i na tipično hor(K)hajmerovsku dihotomiju “država ili nacija” - ali bi nas to, bojim se, odvelo predaleko - reći ću samo (da mi se čini) da je tzv. hor(K)hamjerovcima bliža i draža nacija od ove i ovakve države - a nama, s ove strane međe, nama je, izgleda, draža država od nacije - jer je naš nacionalni projekat na najnižim granama još od 1918. godine - isključivo našom zaslugom - a što se tiče države, na tom polju - igrom slučaja, a ne našom zaslugom - ne stojimo toliko loše - dočim je kod hor(K)hamerovaca obrnuto - njihov nacionalni projekat se kreće uzlaznom linijom - krupnja i jača - cinik bi rekao da u stvari metastazira - a po pitanju države su hor(K)hajmerovci, u ovom trenutku, poprilično ambivalentni...
***
OK, lik i djelo Bogdana Bogdanovića ne poznajem baš do u tančine - ali znam sasvim dovoljno o Ukletom Neimaru da mi se elementi navedene Hor(K)hajmerove konstrukcije: grad - a ne država ili nacija - ne bi učinili sumnjivim...
“Pre dvadeset godina pisao sam”, kaže Bogdanović (Milan Milošević, Sagovornik “Vremena”: Bogdan Bogdanović, “Podsticaji uspaljene mašte”, “Vreme” br. 96 - 24. avgust 1992), “da u modernom svetu gradovi postaju važniji od nacija koje su se obelodanile tokom industrijske revolucije i koje još toliko pritiskaju pamet svakog sadašnjeg pametnog čoveka, a gradska pripadnost, oduvek, otkada postoje i pravi gradovi i pravi građani, bila je važnija od etničke”.
Pokušao sam da iskopam gdje je to Bogdan Bogdanović pisao o tome da gradovi postaju važniji od nacija - i biće da ipak nije riječ o naslovu “Urbanističke mitologeme” iz 1966. godine - koji mi je pod rukom - nego o naslovu “Urbs i logos: ogledi iz simbologije grada”, (Gradina), Niš, 1976. - koji mi, nažalost, nije pod rukom...
***
U predgovoru knjige Ivana Đurića “Vlast, opozicija, alternativa” (Helsinški odbor za ljudska prava u Srbiji, 2009), Latinka Perović kaže da je Bogdan Bogdanović još 1979. godine “naslućivao opasnost locirajući je u intelektualnom modelu kulture” - i poziva se na razgovor koji je Bogdanović vodio sa Borom Krivokapićem (“Zli dusi”, NIN, 12. avgust 1979.) - “... dakle”, kaže Latinka Perović, “pre smrti Josipa Broza Tita, kraja državnog socijalizma i političkog monopola komunističkih partija, Bogdan Bogdanović je stvari sa glave postavio na noge. Drugim rečima, posledice se neće razlikovati sve dok imaju isti uzrok. Taj uzrok treba identifikovati, da bi mogao da se menja” - a zatim, ilustracije radi, navodi odlomke iz tog razgovora: “Ono što radikalski intelektualni model kulture najviše ne podnosi to je samostalan čovek, čovek koji misli svojom glavom…”, “Srpski narod je ugrožen, ali od potencijalne blesavosti. Njemu preti pre svega opasnost od demencije. Upravo ultranacionalisti pomažu taj proces.”, “Nacionalizam je nešto bolesno, dementno. Svet minimalnih ideja, minimalnih koncepata, istrošenih parola, preobraženih dogmi. Imam utisak da je nacionalizam privilegija siromašnih i malih sredina, skučenosti duha” - i na kraju konstatuje: “Ove su dijagnoze primljene kao uvrede: zato je bolest i napredovala”.
Bogdan Bogdanović u svojim analizama, kaže Latinka Perović u predgovoru knjige “Glib i krv” (Helsinski odbor za ljudska prava u Srbiji, Svedočanstva br. 9 2001), prepoznaje taj kulturni model - “politički i kulturni obrazac koji je u Srbiji dominirao više od jednog veka. On (Bogdanović - op.a.) ga naziva radikalskim, narodnjačkim. Menjala se samo suština ovog obrasca, metod je ostajao isti. Na ovom obrascu stvarala se poluinteligencija, koja je, opet, ovaj obrazac održavala. Kao njegove glavne karakteristike označio je: sklonost ka pojednostavljivanju; neprijateljski odnos prema svemu posebnom i pojedinačnom; strah od Evrope; okrenutost Rusiji, koja se nikad nije poznavala - “bolest endemična i apsolutno neizlečiva” (Laza Kostić, O književnosti. Memoari, II, 1992). Posebno, nerazlikovanje istorije i predanja. Umesto preciznog jezika saznanja i kritičkog mišljenja - retorika koja deluje “na dušu mase” i pretače se u politički program. Na toj osnovi nacionalizam i postaje sadržaj narodnjačkog političkog i kulturnog obrasca. Jer - “Neobjektivno i neznalačko baratanje istorijom podstiče paraistoriju, građenje fantomskih slika o bivšoj veličini i nametnutim neuspesima, upućuje na traganje za istorijskim nepravdama i svetskim zaverama”.
A što se tiče vjere (kao takve)... “Moja jedina prava vera bila je vera brojeva i znakova i od njenih pravila nikada nisam odstupio”, piše Bogdanović (“Odisej u carstvu Hada”, “Glib i krv”, 2001) “A ostalo je sve bila stvar procene do koje će se mere svesno učestvovati u ovostranim ljudskim glupostima.”
***
“Što simbolizira Kameni cvijet (u Jasenovcu - op.a.)?” - pita Bogdana Bogdanovića Ljubo Ruben Weiss (“Gradit ćete vi i dalje, neimaru Bogdanoviću…”, virovitica.net, 2010.) - “Mogao bih esej o tome napisati, odgovara Bogdanović, ali najkraće - vjeru u život”.
U Jasenovcu je, dakle, život pobijedio smrt...
Bonus video:
