Pregledi istorije italijanske književnosti počinju sa Tre corone ili Tri krune: Dante (1265–1321), Đovani Bokačo (1313–1375) i Frančesko Petrarka (1304–1374), Bokačov bliski prijatelj. Sva trojica su promovisala italijanski narodni jezik, ali su, na zaprepašćenje savremenih čitalaca, za pisanje svojih najvažnijih filozofskih dela poverenje poklonila latinskom jeziku. Ova dvojezičnost predstavlja dominantnu temu i u novoj Bokačovoj biografiji Marka Santagate i u kritičkoj studiji Brende Šildžen. Santagata povezuje Bokačovu upotrebu narodnog jezika sa njegovim obraćanjem ženskoj publici, dok Šildžen razmatra njegov doprinos književnoj teoriji u Dekameronu i njegovom remek-delu na latinskom Genealogia deorum gentilium (Genealogija paganskih bogova).
Čoser, mlađi savremenik Petrarke i Bokača, čitao je svu trojicu pisaca. Tokom svoje rane diplomatske karijere naučio je italijanski i nestrpljivo tražio njihova dela. Ipak, dok se ponosno poziva na Dantea i “Fraunceys Petrak, pesnika laureata”, nikada ne pominje Bokača, kojem je dugovao mnogo više. Bokačova Teseida postala je Viteška priča (The Knight’s Tale); njegov Filostrato nadahnuo je Troila i Krisedu. Čoser je pozajmio više priča iz Dekamerona i preuzeo Bokačovo oslanjanje na odgovornost čitaoca da bi odbranio opscene priče kao što je Mlinareva priča. Čemu onda ćutanje? Zašto je Čoser, da bi izbegao da imenuje Bokača, izmislio fiktivnog pesnika latinskog jezika kao izvor za Troila? Izgleda da je Bokačo već imao problem sa reputacijom. Od kasnog srednjeg veka pa sve do Pazolinijevog filma Dekameron iz 1971, najviše je ostao upamćen - razumljivo, ali nepravedno - po svojim najopsenijim i najrazvratnijim pričama. Na italijanskom pridev boccaccesco znači “razvratan”; časopis The New Yorker jednom je opisao Dekameron kao “verovatno najprljaviju veliku knjigu zapadnog kanona”.
Sam Bokačo bi bio zatečen da sazna da se njegova besmrtnost zasniva na toj “prljavoj knjizi”, a ne na njegovim humanističkim delima na latinskom jeziku. Veoma se trudio oko svoje zbirke pripovedaka, koje pričaju sedam otmenih mladih žena i trojica mladića u prefinjenom utočištu gde se povlače da izbegnu Crnu smrt. Temeljno ju je prepravljao i prepisao svojeručno više primeraka rukopisa, uključujući i jedno veliko, naučno izdanje. Ali pred kraj života, strepeći za svoje spasenje, počeo je da se koleba. U jednom pismu se čak zabrinuo da će ga čitateljke, kojima je posvetio knjigu, smatrati “bestidnim makroom, poganim starcem”. Ipak, u priči o Alibeh i Rustiku (Treći dan, deseta priča), on je devojkama pokazao novi oblik pobožnosti. Duboko u tebanskoj pustinji, priča kazuje, mlada devojka Alibeh odlučuje da se posveti Bogu. Pošto su je dvojica asketa oterala zbog njene lepote, nailazi na pustinjaka Rustika, koji je prima kod sebe. Kad je shvatio da je naivna baš kao što i izgleda, Rustiko smišlja plan. Kaže Alibeh da skine odeću i da klekne naspram njega u molitvi. Ubrzo doživljava “vaskrsenje tela” i kaže zaprepašćenoj Alibeh da ga “đavo” koji se podigao u njegovom telu strašno muči. Premda njeno telo ne muči takav demon, i ona ipak ima “pakao”, objašnjava Rustiko, i ništa ne bi više obradovalo Boga nego da vrate đavola nazad u pakao. Alibeh ubrzo nauči da toliko uživa u toj službi da se Rustikov đavo iscrpljuje, dok njen pakao bukti još žešće nego pre.
Iako Dekameron sadrži sto priča, od kojih su neke i uzvišenije od ove, započinje prikazom kuge u Firenci, oslikavajući živo njene jezive simptome i društveni raspad koji je usledio. Bokačo je preživeo kugu 1347, ali je njegov biograf Santagata preminuo od kuge iz 2020. Njegova knjiga, nespretno prevedena od strane Emlina Ajzenaha, na italijanskom jeziku ima znakovit podnaslov: Krhkost jednog genija. Santagata tvrdi da je Bokačo patio od “psihološke krhkosti” koja ga je često vodila ka autosabotaži. Emotivno nestabilan i intelektualno nemiran, doživljavao je česte promene raspoloženja koje su mu podrivale samopouzdanje. U poznim godinama bio je uveren da je doživeo neuspeh, naročito kada se upoređivao sa Danteom ili Petrarkom. Ipak, ista ta nespokojnost ga je vodila i u stalno eksperimentisanje sa žanrovima i stilom, čineći ga, po rečima Santagate, “najsavremenijim piscem svog vremena”.
Neka od Bokačovih nesigurnosti poticala su iz njegovog teškog početka života. Rođen je u ili blizu grada Čertalda, a odrastao je u Firenci. Njegov otac, Bokačino di Kelino, bio je ugledan trgovac i bankar, a Bokačo je, izgleda, bio njegov vanbračni sin. Majku nikada nije upoznao i nikada se nije oženio, iako je imao ljubavnice i najmanje petoro dece. Otac je insistirao da najpre izuči bankarstvo, a zatim kanonsko pravo, umesto književnosti kojoj je on sam naginjao. Uprkos doživotnoj odbojnosti prema braku, voleo je žene i posvetio im nekoliko ranih dela, posebno polumitskoj dragoj koju je nazvao Fijameta, njegov “mali plamen”. Malo žena je umelo da čita latinski, pa je pisanje na italijanskom ujedno značilo i pisanje za “dame”, koje su obično čitale romantične romane i sličnu laku literaturu. U predgovoru Dekamerona Bokačo izražava saosećanje prema ženama, zatvorenim u svoje odaje i lišenim duhovnih preokupacija dostupnim muškarcima. Nada se da će takve čitateljke u njegovim pričama pronaći i uživanje i dobar savet (Horacijevo dulce et utile). Ipak, lakoća pojedinih priča prikriva učenost drugih, a tu je i sama sofisticirana okvirna priča. Nema sumnje da je Bokačo želeo i mušku publiku. Pisao je za mešovitu čitalačku zajednicu koja bi mogla da u jednom delu ceni i učenost i zabavu - zajednicu koja tada još nije postojala. On je želeo da je stvori svojim pisanjem.
Antiklerikalna satira nije bila novina u Italiji, ali ju je Bokačo uzdigao do novih visina - ili dubina - u priči o Ser Čapeljetu (Prvi dan, prva priča). Čapeljeto, kaže nam Bokačo, bio je među najgnusnijim zločincima: činio je ubistva, izazivao sukobe, uživao u svih sedam smrtnih grehova i hulio na Boga i Bogorodicu. Lagao je lako kao što je disao. Na jednom putu, gde je trebalo da naplati dug u dalekom gradu, Čapeljeto se razboleo. To je zabrinulo njegove domaćine, koji nisu želeli da im u kući umre takav razvratnik neispovedan i da ih osramoti. Da bi ih umirio, stari pokvarenjak zatražio je fratra kome bi mogao da da svoje poslednje (a zapravo prvo) ispovedanje. Sa mnogo suza priznao je sitne izmišljene prekršaje, nikada ne spomenuvši stvarne zločine. Naivan fratar ispovednik, uveren da je Čapeljeto svetac, toliko je ushićeno slavio njegov sveti život u posmrtnoj besedi da je narod počeo da ga poštuje. Na kraju priče stoji: “Bog je kroz njega učinio mnoga čuda” onima koji traže da se za njih zauzme. Kao obrnut život svetitelja, ova priča udara u srž narodne pobožnosti i religijskog lakoverja.
U manje ciničnom raspoloženju, druga priča (Prvi dan, treća priča) prikazuje Saladina, visoko cenjenog egipatskog sultana, kako traži zajam od jevrejskog lihvara Melhisedeka. Saladin ga iskušava tako što ga poziva na dvor i pita koja je vera prava: judaizam, hrišćanstvo ili islam. Melhisedek vešto izbegava zamku pričom u obliku parabole. Nekada davno, kaže on, jedan čovek ostavio je svom sinu i nasledniku dragoceni prsten, koji je zatim prelazio s oca na sina generacijama. Na kraju je dospeo do oca sa trojicom podjednako voljenih i sposobnih sinova. Ne želeći da bira, dao je zlataru da načini dve savršene kopije, pa je tajno svakome od sinova dao po jedan. Kada je otac umro, svaki brat je istakao svoj prsten kao dokaz nasledstva, ali pošto se prstenje nije moglo razlikovati, nikada se nije moglo utvrditi koji je naslednik “pravi”. Tako je i sa trima religijama. Impresionirani Saladin sklopi doživotno prijateljstvo sa Melhisedekom. U vremenu kojem tolerancija nije bila jača strana, ova priča o religijskim razlikama zvuči iznenađujuće prosvetiteljski. Vekovima kasnije Gothold Lesing načiniće od Bokačove parabole o prstenu centralno mesto svoje drame Natan Mudri, apela za međureligijski mir.
Martin Luter, manje tolerantan duh, više je voleo drugu priču o Jevrejinu zbog njenog snažnog antikatoličkog tona. U toj priči (Prvi dan, druga priča) pariški trgovac Đanoto pokušava da preobrati svog jevrejskog prijatelja Abrahama, brinući za njegovu dušu, ali se Abraham drži svoje vere. Đanoto pokušava ponovo, i najzad Abraham kaže da će otputovati u Rim da poseti Kuriju. Ako tamo otkrije da papa i njegovi sveštenici žive uzorno, obećava da će se pokrstiti. Đanoto, svestan njihove razvratnosti, pokušava da ga odvrati, ali Abraham insistira na putovanju i, po dolasku u Rim, nailazi na leglo iskvarenosti. Ipak, u iznenađujućem obratu, on se preobraća, tvrdeći da institucija tako očigledno izopačena ne bi mogla opstati toliko dugo bez božanske pomoći. Poređane zajedno, satira o Ser Čapeljetu, antiklerikalna priča o Abrahamovom obraćenju i basna o tri prstena daju Dekameronu provokativan početak. Ne treba da čudi što se delo našlo na Indeksu zabranjenih knjiga Katoličke crkve 1559, i to više zbog verskih nego zbog seksualnih nepristojnosti. Jedna posledica bila je pojava skraćenih verzija: uvredljivi monasi postaju studenti, a nestašne monahinje pretvaraju se u “dame”.
Bokačo je zamislio Dekameron kao neku vrstu commedia profana, ali njegovo divljenje prema Božanstvenoj komediji bilo je bezgranično. Lično je tri puta prepisao ceo ep, a nekoliko Danteovih manjih dela ne bi bilo sačuvano da nije bilo Bokačovih autografskih primeraka. Veliki deo svoje karijere posvetio je širenju Danteove slave, od Malog traktata u slavu Dantea do predavanja koja je držao u poznim godinama - utemeljujući tradiciju javnih čitanja, Lecturae Dantis, koja traje do danas. Čitanja je izobilno sponzorisala firentinska vlast, plaćajući predavaču 100 florina, možda kao svojevrsno iskupljenje što grad nikada nije vratio Dantea iz progonstva. Bokačove beleške sa predavanja sačuvane su, nudeći jedan od najranijih komentara Komedije. Sacro poema (neformalni naziv za Božanstvenu komediju, prim. prev.) zahtevala je tumačenje, ali i odbranu. Ne samo da su crkvenjaci osporavali Danteovu teološku slobodu, već je postao neprijatelj porodica svih svojih savramenika koje je osudio na pakao. Štaviše, ljubitelji latinske književnosti nisu mu mogli oprostiti što je “prostituisao Muze” time što je tako uzvišene teme obradio na narodnom jeziku. I sam Petrarka bio je među skepticima. Uprkos Bokačovim naporima, nije uspeo da ubedi prijatelja u Danteove zasluge. Bokačo i Petrarka dopisivali su se na latinskom i razmenjivali svoja dela na latinskom, ali ne i ona na narodnom jeziku. Humanizam, često pogrešno shvaćen, mogao je biti duboko konzervativan i elitistički poduhvat. Dok su humanisti kovali najbitnije alate filologije i tekstualne kritike, njihov klasicistički stil bio je izrazito anahron. Petrarka je možda polagao nade u književnu besmrtnost dela poput epa na latinskom Afrika, ali je upravo njegov narodni Kanconijer izazvao međunarodnu pomamu za sonetima, održavajući pesme o dvorskoj ljubavi u modi još dva veka. Velika popularnost i Komedije i Dekamerona, koliko god se razlikovali, predstavljala je budućnost.
Iako bi se moglo pomisliti da je okrivljavanje žena jednostavno, njihovo hvaljenje moglo je biti dvosmisleno. Primer za to je poslednja od stotinu pripovedaka (Deseti dan, Deseta priča), koja opeva “strpljivu Grizeldu”. Siromašna devojka udaje se za markiza i obećava mu da se nikada neće usprotiviti njegovoj volji. Opsednut iskušavanjem ženine vernosti, muž režira lažno ubistvo oba njihova deteta, potom je odbacuje zarad mlađe i lepše neveste, koja je zapravo njihova ćerka. Kao konačni test, vraća Grizeldu iz njene straćare, još uvek odevenu u dronjke, da pripremi palatu za svadbeno slavlje i nadgleda poslugu. Grizelda sve to podnosi stoičkom smirenošću, da bi na kraju “nagrada” bila obnova braka i ponovno sjedinjenje s decom. Petrarka, iako nije bio veliki obožavalac Dekamerona, toliko je cenio ovu priču da ju je preradio na latinskom, pretvorivši je u alegoriju odnosa Boga i duše. (U godinama nakon Crne smrti, Bog je uistinu mogao izgledati poput muža nasilnika.) Čoser je čitao i Bokačovu i Petrarkinu verziju, a njegova “Priča učenjaka” uspeva istovremeno da uzdigne Grizeldu, osudi markiza, zadrži petrarkističku alegoriju i završi kao parodija same priče.
Pošto nije imao sopstvenih prihoda, Bokačo je obavljao razne sitne gradske službeničke poslove u Firenci, zbog čega se više puta našao u kovitlacu političkih sukoba koji su razdirali italijanske gradove-države. Dvaput je poslat kao ambasador papi u Avinjon. U teškim vremenima, njegovo prijateljstvo s Petrarkom mu je pružalo stabilnost, i njih dvojica su zajedno sarađivali na mnogim humanističkim projektima. Njihov najveći uspeh došao je 1360. godine, kada su ubedili Studium (univerzitet, prim. prev.) u Firenci da osnuje katedru na grčkom jeziku. Mesto je dodeljeno Leontiju Pilatu, ekscentričnom vizantijskom naučniku iz Soluna, koji je trebao da drži javna predavanja, podučava privatne učenike grčkom i priredi latinski prevod Homera. Ali ostao je samo dve akademske godine, nesposoban da se prilagodi italijanskim običajima, i umro je od udara groma tokom oluje na moru. Ipak, dovršio je prevod, koji je ostavio Bokaču. Ponosni Bokačo hvalio se da je “bio prvi koji je, o svom trošku, vratio u Toskanu spise Homera i drugih grčkih autora, odakle su bili nestali pre mnogo vekova”.
Nemoguće je preceniti ugled grčko-rimskih klasika u humanističkim krugovima. Ipak, uvek je postojalo i hrišćansko nepoverenje prema recikliranim paganskim mitovima, punim bogova koji se bave silovanjima, incestima i drugim zlodelima. Jedan uobičajen odgovor bio je alegorizovati mitove, pronalazeći duboke istine o ljudskoj prirodi ispod njihove umetničke površine. Ovu liniju zauzima Bokačo u svojoj Genealogiji poganskih bogova, monumentalnom naučnom delu koje je katalog više od sedam stotina mitskih ličnosti. Još je značajnija njegova strastvena odbrana poezije u Četrnaestoj knjizi (Dekamerona, prim. prev). Pod “poezijom” on podrazumeva sve što mi danas nazivamo književnošću - prozu i stihove, pagansko i hrišćansko - i definiše je kao “stalnu i utvrđenu granu znanja, zasnovanu i utemeljenu na večnim principima”.
Suprotstavljajući se kultivisanim mrziteljima, on poeziju naziva “žarkim i izuzetnim izumom” koji dolazi iz božanskog izvora, dodeljen samo nekolicini odabranih duša i dostojan poštovanja. Priroda je u svojoj mudrosti oblikovala ljude za razne pozive - tesare i mornare, trgovce i sveštenike, pravnike i kraljeve - ali se taj niz završava sa “pesnicima, filozofima i uzvišenim teolozima”. Povrh toga, poezija ima društvenu korist: ona može da pouči, uteši i osnaži duh. Najznačajnije je možda Bokačovo shvatanje fikcije kao posebne kategorije, ni činjenične istine ni sramne laži. Kako će kasnije reći Filip Sidni: “Pesnik… ništa ne tvrdi, i zato nikada ne laže.” U Petnaestoj knjizi Bokačo dalje uspostavlja italijanski književni kanon, besprekorno povezujući antičke i moderne, latinske i narodne pisce, a vrhunac tog niza čine Dante, Petrarka i on sam. To nije toliko samopromocija koliko dalekovido opravdanje narodnog jezika i šire publike koju je on omogućio, uključujući žene. Ujedno se time učvršćuje i ideja o “renesansi” sa Italijom kao njenom srcem i dušom.
Dekameron podrazumeva ličniju, zabavniju, a u izvesnom smislu i radikalniju odbranu. U uvodu Četvrte knjige, Bokačo nudi jedan od ranih primera kritike zasnovane na reakciji čitaoca. Iako delo još nije bilo dovršeno, njegove pripovetke već su počele da kruže i nisu se svima dopadale. Izgleda da su puritanski kritičari prigovarali Bokačovoj želji da udovolji damama, tumačeći njegov književni trud kao ljubavne poduhvate. Bokačo razoružavajuće odgovara tako što prihvata njihovu kritiku. Zašto, uostalom, ne bi voleo žene i nalazio zadovoljstvo u tome da im ugađa? Muze su, ipak, dame, i “činjenica je da su dame već bile razlog da napišem hiljade stihova, dok muze ni na koji način nisu bile uzrok”. Nema ničeg sramotnog u pisanju za žene; i Dante je to činio. Gde bi Komedija bila bez Beatriče? Završavajući Dekameron sopstvenim glasom, Bokačo pravi revolucionaran potez stavljajući moralnu odgovornost za književnost isključivo na čitaoca, a ne na pisca. “Čistima je sve čisto”, kako kaže Sveti Pavle, dok pokvareni um svuda vidi samo pokvarenost. Čak i razuzdane priče imaju vrednost za one koji znaju da ih protumače, ali čitalac koji se vređa zbog sitnica može jednostavno da preskoči sporne priče i da se usredsredi na poučne. Ukratko, “dama koja neprestano izgovara molitve ili peče kolače za svog ispovednika neka se kloni mojih pripovedaka”. Ovo je Bokačov najveći doprinos književnoj teoriji: vernakularnost, pisanje radi zabave, odgovornost čitaoca i autonomija fikcije isprepletani su zajedno i obeleženi ženskim rodom. Bilo na dobro ili na zlo, taj lanac će opstati - naročito kada žene počnu u većem broju da pišu.
(Glif redakcija; izvor: lrb.co.uk; prevod: Danilo Lučić)
Bonus video:
