Kada je debitantski celovečernji igrani film Žan-Lika Godara Do poslednjeg daha eksplodirao na bioskopskim platnima 1960. godine, bio je naširoko hvaljen kao instant klasik. Međutim, njegova režiserska karijera nije počela sa tim filmom, nego pet godina ranije sa Operacijom “Beton”, izvanrednim dokumentarcem čiji nastanak prati još jetkija zakulisna priča.
Te 1953. godine, kada je Godara njegova majka Odil poslala da radi kao fizikalac na izgradnji brane Grande Dixence u švajcarskom kantonu Vale, bilo je to očajničko hvatanje za slamku njenog tada 22-godišnjeg sina kleptomana.
Godar se bio vratio u Švajcarsku da bi izbegao regrutaciju za rat u Indokini, ali se ubrzo opet našao u nevoljama. “Prolazio je kroz onaj dugi period recidiva adolescentskog lošeg ponašanja na koji je njegova porodica žmurila, ali je zbog njega na kraju dospeo u zatvor u Švajcarskoj”, kaže profesorka Žinet Vinsendo, kourednica Francuskog novog talasa.
Njegov otac, neodlučan oko toga da li bi sina trebalo kazniti ili lečiti, smestio ga je na psihijatrijsku kliniku. Zahvaljujući intervenciji njegove majke, bio je pušten da bi radio u nečemu nalik vojnom kampu u zabačenom kutku na jugozapadu Švajcarske, na nečemu što će postati najviša brana u Evropi.
Potencijal za dokumentarni film o tom graditeljskom poduhvatu epskih razmera se Godaru iskristalisala čim je počeo da odrađuje kaznene smene. Naširoko reklamiran primer Huverove brane, čija izgradnja je doprinela izvlačenju SAD-a iz Velike depresije, podstakao je talas sličnih monumentalnih projekata u posleratnoj Evropi. Godar će u filmu Operacija “Beton” (kao i u tolikim svojim kasnijim delima) u američku priču umešati evropske začine.
Nakon godine dana u “čistilištu”, Godar je povukao porodične veze ne bi li se dokopao kancelarijskog posla, pozajmio je kameru i privukao je pažnju menadžmenta. Namera mu je bila da snimi spektakularni promotivni film koji bi mogao da bude i prodat televiziji. Godar, zapao u nemilost, konačno je zgrabio priliku. Sve što vam je potrebno da biste snimili film su glečer i najveća gravitaciona brana na svetu.
Operacija “Beton” na prvi pogled pripada žanru prigodnog industrijskog filma, filma koji nastoji da spoji tehnološke ambicije sa estetskim ciljevima. “Dokumentovanje velikih graditeljskih ili inženjerskih poduhvata čest je podžanr u okviru industrijskog filma. Iako se snimanjem ovakvih filmova najčešće bave veoma talentovani specijalisti, ovo polje pružilo je prostora i za usavršavanje sineasta kao što su Robert Altman, Lindzi Anderson, pa čak i Kristofer Nolan”, kaže Patrik Rasel, viši kustos odeljenja nefikcije u Britanskom filmskom institutu.
Uslovi su bili ekstremno teški. Na film je preneto to kako je gradnja morala da bude izvedena u trci sa vremenom; veći deo godine bilo je suviše hladno da bi beton očvrsnuo kako treba. Zahtevni graditeljski poslovi morali su da budu nagurani u kratke letnje mesece. Ovaj dugi proces odrazio se i na neobičnost samog projekta: Operacija “Beton” je završena i puštena u opticaj šest godina pre nego što je brana konačno završena 1961.
Operacija “Beton” je i film koji je mogao da bude snimljen samo u prvim godinama sredine 20. veka. Njen uzbudljiv ambijent pripada svetu Unité d’Habitation koju je projektovao Le Korbizje, još jedna velika francusko-švajcarska ličnost. Bilo je to vreme kada je beton još bio povezivan sa njegovim “dobrim svojstvima”, kada je podržavan kao materijal za ostvarivanje vizionarskih ciljeva u arhitekturi. Došlo je i do upadljive promene tona između Operacije “Beton” i onoga kako je Godar prikazao sumorna predgrađa Pariza u Dve, tri stvari koje znam o njoj (1967), 12 godina kasnije. Operacija “Beton” pripada vremenu koje je prethodilo pojavi “betonskih džungli”.
Vizuelno se film oslanja na svojevrsne propagandne filmove kakve je Godar gledao kao mladić u arthaus bioskopima u Lozani: dela Ajzenštajna, Turina, Dzige Vertova. Umesto zadavanja činjeničnog okvira na početku, u Godarovom filmu je ekspozicija gurnuta na sredinu, pa okružena snažnim i povremeno skoro pa deliričnim nizanjem slika i metafora. Prednost poetičnosti naspram objektivnosti data je bez imalo averzije.
“Već u ovom filmu možemo da vidimo nešto od onoga po čemu se Godar izdvajao. On pronalazi mehanizaciju u pokretu, ljude koji izvode smele poteze, pokreće kameru da bi naglasio promene u kadru i da bi ubrizgao dinamičnost u inače monotone delove posla”, kaže profesor Brajan Džejkobson, stručnjak za francuski industrijski film i autor knjige Film crpljenja.
Sa ove vremenske distance se mogu primetiti zameci Godarovog zrelog stila. Pored skokovitih rezova, kontrapunktalnog zvuka i učesnika koji liče na preteče Žan-Pola Belmonda, čini se kao da Godar zamišlja da gradilište funkcioniše poput nekog ogromnog filmskog seta. A samosvest i zavist prema Sovjetima ublaženi su naracijom Godarovim karakterističnim glasom, razoružavajuće iskrenim peanom samoj gradnji brane. Ima tu i tragova izvesnog promišljanja; poput pisca dnevnika, Godar je zabeležio različite uloge koje je imao u izgradnji brane, od fizičkog radnika do telefonskog operatera. Možda je tu bilo i neke vrste iskupljenja.
Neposredni psihološki kontekst koji je uticao na nastanak filma još je važniji. Odil je poginula maja 1954. u nesreći na skuteru. Kada je telefonski poziv prenošen branom, Godar je navodno radio kao operater na telefonu. Godaru, otuđenom od porodice, bilo je zabranjeno da prisustvuje sahrani pod optužbom da je u prošlosti krao od prijatelja, rođaka i nekadašnjih poslodavaca. Okvirnu priču za Operaciju “Beton” napisao je sa Žan-Pjerom Laubšerom, ljubavnikom svoje majke mnogo mlađim od nje, a potom je radio noću i vikendima nakon Odiline smrti da bi završio film do kraja 1954. godine.
Sa novcem kojim je plaćen za ovaj prekovremeni rad Godar je mogao da da otkaz, vrati se u Ženevu i počne da radi na novom kratkometražnom filmu: Koketa, zasnovanom na Mopasanovoj pripoveci. Iako nikada nije formalno snimio drugi dokumentarac, njegova kasnija dela često su se jako oslanjala na tradiciju fotožurnalizma, angažovao je “prave ljude” kao glumce i slobodno je koristio vesti iz medija kao građu za svoja scenarija.
Snimajući film o izgradnji brane, Godar je povukao crtu u životu i karijeri. Iz izgnanstva u planinama, vratio se u grad kao nezavisni sineasta. Ideja o oporavku na svežem švajcarskom vazduhu je stara, ali je Godar u Valeu zaista došao do daha.
(Gardijan; preveo: Matija Jovandić)
Bonus video:
