Stenli u svojim filmovima proverava i najsitnije detalje, uključujući tu i stvari koje se na ekranu pojavljuju toliko kratko da ih verovatno ne bi primetila ni jedna od hiljadu osoba. Taj zadatak bio mu je posebno težak u slučaju 2001, verovatno najsloženijeg ikad snimljenog filma, koji je podrazumevao mnoštvo specijalnih efekata i brojne tehničke inovacije koje nikada do tada nisu primenjene.
Neko vreme je Stenli pokušavao da prati sve što se dešava služeći se desetinama malih beležnica, ali se ubrzo obreo usred rastuće spirale u kojoj, zaključio je, mora da ima beležnice za praćenje beležnica. Posle meseci učenja, diskusija i čitanja udžbenika o PERT-u (tehnici evaluacije i pregleda programa) došao je do verovatno najboljeg rešenja, tako što je uspostavio centralnu komandnu bazu. Tu su postavljeni dijagrami na zidu, ažurirani svakog sata, prikazivali status svakog od 225 kadrova sa specijalnim efektima, dok je nekoliko asistenata sve vreme evaluiralo informacije. Iako ovo može da zazvuči kao nepotrebno komplikovanje, alternativa bi bila potpuni haos.
Stenli je jedan od svetskih šampiona u zabrinutosti, iako on tu aktivnost definiše kao “izbegavanje potencijalih problema”. U stanju je da zamisli kafatrofe kakve nikom drugom ne bi pale napamet, a obično dela pod pretpostavkom da će, ako bi nešto moglo da pođe po zlu, onda tako i biti; isto važi i za ono što ne može. (Često mu je, mora se priznati, pesimizam sasvim opravdan.) Jednom prilikom su ga, dok se Mariner IV približavao cilju, obuzeli nemiri zbog mogućnosti otrića Marsovaca. Zato je hteo da se osigura od takve mogućnosti kod Lojdsa u Londonu, tražeći da mu ponude polisu kojom bi bio obeštećen ako bi život na Marsu bio otkriven, a naš scenario uništen.
Kako su u osiguravajućoj kući uspeli da izračunaju premiju ne mogu ni da pretpostavim, ali iznos koji su ponudili bio je, blago rečeno, astronomski, pa je ceo projekat odbačen. Stenli se odlučio da rizikuje sa kosmosom, ali ga i dalje brinu NLO-i.
Tokom 1965. godine Stenli je oko sebe okupio čitavu vojsku umetnika, tehničara, glumaca, računovođa i sekretarica bez kojih nijedan film ne bi mogao da bude snimljen; u ovom slučaju, postojale su bezbrojne dodatne komplikacije, pošto su nam bili potrebni i naučni savetnici, inženjeri, autentična svemirska oprema i čitave biblioteke referentnog materijala. Sve to prikupljeno je tokom te godine u studijima MGM-a u Borenvudu, nekih petnaestak milja severno od Londona, a snimanje je tu počelo januara 1966.
Produkcija je tekla sasvim glatko, bez naglih izliva besa ili neočekivanih praskanja emocija kako ispred, tako i iza kamere. Posmatrao sam sve to stotinama sati, ali nikad nisam video da je Stenli izgubio strpljenje ili da je povisio glas na nekoga; svoje ciljeve je postizao na suptilnije načine. Jednom prilikom tehničar nikako nije uspevao da upravlja složenom opremom onako kako je Stenli to želeo, pa je atmosfera, posle pet ili šest ponovljenih pokušaja, postajala sve napetija. Stenli je još jednom strpljivo objasnio šta je bilo potrebno; i tehničar još jednom nije uspeo pred uključenim kamerama. Nije bilo eksplozije besa, samo strpljivo: “Ako nećeš da uradiš onako kako kažem, zašto prosto ne odeš kući?” Sledeći pokušaj ispao je savršen.
Kad sam napravi grešku, Stenli je ispravlja bez oklevanja, bez obzira na to koliko vremena i truda to zahtevalo. Dobar primer za to je prvobitni završetak filma Dr. Strejndžlav, koji kulminira klasičnom scenom borbe krempitama u Ratnoj sali.
Ideja je na papiru delovala odlično, a scena je čak i snimljena, uz uobičajeni lepljivi ishod po sve učesnike. Međutim, kada je Stenli pogledao kako je ispao snimak, shvatio je da scena ne štima psihološki, pa je odbacio celu sekvencu. (Sada znate čemu je služio onaj kredenac u Ratnoj sali.)
U filmu 2001: Odiseja u svemiru, suvišno je to i reći, nema krempita, psihotičnih generala, niti automata za koka-kolu. Zapravo, nijedna radnja se ne odvija na Zemlji kakvu poznajemo, jer zaplet počinje da se razvija na Mesečevoj površini i ispod nje. Te godine kada smo započeli produkciju čovečanstvo je upravo dobilo prvi snimak Marsa iz blizine, preko Marinera IV. A dok sam posmatrao naše astronaute kako se kreću po površini Meseca, dok ih je Stenli usmeravao putem radija u njihovim svemirskim odelima, zapamtio sam da će za najviše pet godina ljudi zaista kročiti na Mesec.
Fikcija i stvarnost zaista postaju sve teže razlučive. Nadam se da smo Stenli i ja u filmu 2001: Odiseja u svemiru konstruktivno i odgovorno doprineli toj konfuziji. Naš cilj je bio da stvorimo realističan mit, prilagođen našem vremenu; a možda ćemo morati da sačekamo samu 2001. godinu da bismo videli koliko smo u tome uspeli.
(Glif redakcija; izvor: The Vulture, 1968; preveo: Matija Jovandić)
Bonus video:
