Vest je prenela francuska novinska agencija AFP, zajedno sa saopštenjem Fondacije Brižit Bardo. “Fondacija Brižit Bardo sa neizmernom tugom objavljuje smrt svoje osnivačice i predsednice, gospođe Brižit Bardo, svetski poznate glumice i pevačice, koja je odlučila da napusti prestižnu karijeru da bi posvetila život i energiju dobrobiti životinja i svojoj fondaciji”, navodi se u saopštenju.
Kao jedan od prvih tvoraca kulta poznatih ličnosti, Brižit Bardo je maestralno iskoristila energiju “ludih šezdesetih”, postavljajuću se kao slobodoumno oličenje sveta koji se menja. Brižit Bardo (ili BB, kako su je svi zvali) je glumila je u 47 filmova i nekoliko mjuzikala, snimila je album sa Seržom Genzburom i postala je, prema rečima Šarla de Gola, “francuski izvozni proizvod važan koliko i Renoovi automobili”. Na vrhuncu slave, 1973. godine, okrenula je leđa filmu i potpuno se posvetila svom cilju: pravima životinja.
Rođena kao brineta 1934. godine (kosu je ofarbala u plavo 1965. godine za potrebe italijanskog filma Moj sin Neron), ćerka An Mari i Luja Bardoa odrasla je u imućnijoj porodičnoj kući u Parizu, pohađala je privatne škole triput nedeljno, a dvaput nedeljno je igrala balet. Kasnije je, na Konzervatorijumu u Parizu, tri godine igrala u klasi ruskog koreografa Borisa Knjazeva.
Sa 15 godina, nakon što se pojavila na naslovnoj strani časopisa El, Brižit Bardo je primetio režiser Rože Vadim, koji je ubedio Marka Alegrea da je pozove na audiciju za Les Lauriers Sont Coupes. Iako nije dobila ulogu, bio je to prelomni trenutak: kod nje se pobudio interes za glumu, a i zaljubila se u Vadima. Kada su joj roditelji zabranili vezu, Bardo je reagovala prvim od svoja četiri pokušaja samoubistva; i kasnije u životu se neprestano borila protiv teške depresije. Njeni roditelji na kraju su popustili, ali su paru zabranili da se venča sve dok ona ne napuni 18 godina, što se i dogodilo 1952.
Iako su se četiri godine kasnije razveli, pošto je imala aferu sa kolegom glumcem Žan-Lujem Trentinjanom, upravo ju je veza sa Vadimom lansirala u svetske zvezde. Za svoj režiserski debi, I bog stvori ženu, Vadim je za Bardo namenio ulogu Žilijet, žustre, zavodljive tinejdžerke koju guši mali grad u kom živi. Film je loše prihvaćen u konzervativnom delu francuske javnosti, posebno razjarene scenom u kojoj Brižit Bardo, razbarušene i raspuštene kose, pleše bosa.
U Americi je taj film prihvaćen sa ushićenjem (“Sve dugujem Amerikancima”, rekla je jednom). Žestoko fizički izražajna francuska glumica bila je u potpunom dosluhu sa duhom vremena, pošto je donosila drskost tela nasuprot rigidnosti 1950-ih godina. “Nije ono što gospođica Bardo radi u krevetu, nego je ono što bi mogla da uradi to što trojicu glavnih muških likova dovodi do erotskog ludila”, napisao je kritičar Njujork Tajmsa Bosli Krauder. “Ona je biće pokretnih kontura, fenomen koji morate videti da biste u njega poverovali”.
Međutim, uticaj Brižit Bardo daleko je prevazišao svet filmske kritike. Njoj se pripisuju zasluge za uvođenje bikinija u modu. Često slikana u prugastim “breton” majicama na Francuskoj rivijeri, za drugog muža, Žaka Šarijea, udala se u haljini od ružičastog kariranog materijala, a taj izgled odmah su prihvatile nebrojene žene, a po njoj je čak i jedan tip dekoltea dobio ime. Kao muza Endija Vorhola, osmislila je “Bardo pozu”, koju su kasnije imitirale Monika Beluči i El Makferson, kada se model slika u crnim hulahopkama sa rukama prekrštenim preko grudi.
Mladi Džon Lenon i Pol Makartni su je obožavali i čak su planirali da snime film u kojem bi se Bardo pojavila uz Bitlse, a njome je podjednako bio opčinjen i Bob Dilan. Prema beleškama sa njegovog prvog albuma, on je prvu pesmu koju je ikad napisao posvetio upravo njoj.
Zapravo, uticaj Brižit Bardo na popularnu kulturu bio je toliko ogroman da je Rejmon Kartije, tadašnji urednik časopisa Pari mač, 1958. godine zatražio temeljno istražen tekst na osam strana o “slučaju Bardo”, pri čemu su angažovani psiholozi, antropolozi i sociolozi da bi odgonetnuli moć njenog uticaja.
Brižit Bardo takođe je privukla pažnju grupe francuskih intelektualaca, zaintrigiranih političkim posledicama njene subverzivne lepote. Njena otvorena seksualnost redovno je napadana kao moralna iskvarenost, kao nešto što nagriza samo tkivo francuskog društva. Kasnije je izjavila da je imala više od 100 ljubavnika, među kojima je bilo i žena.
Simon de Bovoar je u svom eseju iz 1959. godine “Sindrom Lolite” nazvala Brižit Bardo “lokomotivom istorije žena”, predstavljajući je kao prvu oslobođenu ženu posleratne Francuske. “Prirodnost Brižit Bardo deluje perverznije od bilo kakve elegancije”, napisala je ona. “Prezreti dragulje, šminku i visoke potpetice, kao što ona radi, znači odbiti da sami sebe pretvarate u idola. To znači iskazati jednakost sa muškarcima… upravo to je ono što je čini toliko opasnom u očima društva”.
A onda, u zapanjujućem činu prkosa, malo pred 40 rođendan (koji je obeležila obnaženim fotografisanjem za Plejboj) Brižit Bardo povukla se iz glume, čuvajući tako svoj imidž sa ekrana kao zauvek mlade. “Bilo mi je stvarno više muka od toga”, rekla je za Veniti fer. “Dobro je što sam prestala, jer bi se i meni dogodilo isto ono što i Merilin Monro i Romi Šnajder”.
Odbijajući uloge sa Frenkom Sinatrom i Stivom Mekvinom kao partnerima, kao i ček od milion dolara da igra sa Marlonom Brandom, zatvorila je vrata pred Holivudom. “Živim farmerskim životom”, rekla je u jednom razgovoru za Gardijan, naslovljenom “Ne mogu da nosim Lagerfelda dok hranim koze”.
U autobiografiji, “Inicijali BB”, koju je objavila na svoj 62. rođendan, opisala je kako se mučila iza fasade ideala u kakve su je ukalupili: onih o oslobođenoj, samouverenoj “seksi mačkici”. “Kada proživite tako intenzivne trenutke kao ja, račun uvek dođe na naplatu”, napisala je. Osvrćući se na višestruke pokušaje samoubistva, rekla je: “Ne možete pobeći od očaja koji prati veliku sreću”.
Jedan od tih pokušaja dogodio se ubrzo nakon rođenja njenog sina Nikolasa; nije želela tu trudnoću, rekla je, ali su je ubedili da zadrži dete. “Nisam dovoljno odrasla”, izjavila je tada. “Znam da je užasno to priznati, ali nisam dovoljno odrasla da bih brinula o detetu”. To što je javno preispitivala majčinstvo i brak izazvalo je gnev javnosti, a u tom procesu nepovratno uništilo i njen odnos sa sinom.
Prebacujući fokus na prava životinja, Brižit Bardo neumorno je pisala i slala pisma, pritiskajući političare svojom olovkom. Nekadašnji kineski predsednik Đijang Cemin primio je 1999. posebno ogorčen dopis, objavljen u francuskom časopisu VSD, u kom optužuje Kineze da muče medvede i ubijaju poslednje tigrove i nosoroge zarad spravljanja afrodizijaka. U skorije vreme napisala je i otvoreno pismo mekanoj čupavoj mački Karla Lagerfelda po imenu Šupe, podstičući je da pokuša da ubedi modnog kreatora da prestane da koristi krzno.
Dok se suprotstavljala odvođenju konja u klanice, ubijanju malih foka u Kanadi, industrijskom uzgajanju životinja, borbama s bikovima i lovu, Brižit Bardo je, da bi prikupila novac za životinje, prodavala na aukcijama i mnoge lične predmete, uključujući tu i drago kamenje koje joj je poklonio treći muž, nemački milioner Ginter Zaks, sa kim je bila u kratkom, trogodišnjem braku od 1966. (“Nikad se ne vraćam u prošlost, uspomene su suviše negativne”, objasnila je u razgovoru za Veniti fer.) Njihov razvod nije bio buran, a nakon što je Bardo prodala svoj prsten, Zaks je uspeo da mu uđe u trag i vrati ga svojoj bivšoj ženi. Pričalo se da ju je jako potreslo njegovo samoubistvo u 79. godini u planinskoj kući u Gštatu.
Strast Brižit Bardo za životinjama bila je ekscentrična: 2015. godine naterala je Fransoa Olanda da garantuje “predsedničku amnestiju” stotinama divljih planinskih koza sa Alpa predviđenih za odstrel zbog zaraze. Ali, s obzirom na njeno delikatno mentalno zdravlje i buran privatni i profesionalni život, ta ekscentričnost vukla je koren iz nečeg mnogo bolnijeg. “Životinje me nikada nisu izdale”, objasnila je jednom. “One su lak plen, kao što sam i ja bila tokom karijere. Zato se osećamo isto. Volim ih”.
Brižit Bardo se još 1958. godine preselila u Sen Trope i do tada spokojnu primorsku regiju pretvorila je u prestižnu destinaciju za džet-set. Zaista, nakon što je odbila prvu Zaksovu prosidbu, on je angažovao helikopter da stotinama crvenih ruža zaspe njenu kuću, La Madrag. “Ne dešava se baš svaki dan da vam čovek baci tonu ruža u zadnje dvorište”, napisala je u “Inicijalima BB”.
U La Madragu je živela sa svojim četvrtim i poslednjim mužem, Bernarom d’Ormalom, nekadašnjim savetnikom Nacionalnog fronta, za koga se udala 1992. Paru su izleda zajedničke bile političke inklinacije. U intervjuu za Pari mač 2014. godine, Brižit Bardo opisala je čelnicu ekstremno desničarske stranke Marin Le Pen kao “Jovanku Orleanku 21. veka”, a potom podsticala glasače da ne podrže Emanuela Makrona na francuskim izborima rečima da se manjak empatije prema životinjama može videti u “hladnoći njegovog čeličnog pogleda”.
Brižit Bardo je 2008. godine bila peti put osuđena za širenje rasne mržnje nakon što je poslala pismo Nikolasu Sarkoziju, tada ministru unutrašnjih poslova, izražavajući svoje protivljenje muslimanskom festivalu Eid al-Adha, u okviru kog se tradicionalno kolje ovca. “Sita sam života pod pritiskom ove populacije koja nas uništava, uništava nam zemlju i nameće svoju volju”, napisala je u pismu koje je potom objavila njena fondacija. Nakon što je kažnjena novčano sa 15.000 evra, tužiteljka je rekla da se umorila od podizanja optužnica protiv Brižit Bardo zbog takvih dela.
Dve godine kasnije, Bardo je ošinula po režiseru Kajlu Njumanu, koji je planirao da snimi biografski film o njoj, po svemu sudeći inspirisan preplitanjem fantazije i stvarnosti koje definiše njenu priču, kao i jazom između njenog imidža u javnosti i onoga kakva je u realnosti: smela, nesavršena i nepokolebljiva. “Sačekajte da umrem pre nego što snimite film o mom životu”, upozorila je, “inače će leteti perje”.
(Glif redakcija; izvor: Vog; prevod: M. Jovandić)
Bonus video:
