U istoriji se Ernest Hemingvej i Frensis Skot Ficdžerald često porede, a zašto i ne bi. Kao savremenici i rivali, njih dvojica se prirodno stavljaju jedan spram drugog. Hemingvej, kako se obično kaže, oličava izvesni arhetip muškosti. Predstavljao se kao lovac, bokser, ratni veteran i ženskaroš, pa je u skladu s tim pisao ogoljenim, ekonomičnim stilom, uglavnom o ratu, samoći i pustolovini. Ficdžerald je, s druge strane, poznat kao neko ko je voleo da napreduje u društvu, neko ko je ponosno negovao sopstveni elitizam u nastajanju i svoje (nesvršeno) obrazovanje na Prinstonu, čovek za koga se znalo da mu maramica u džepu i razdeljak u kosi uvek stoje savršeno. Pisao je o društveno ekonomskoj hijerarhiji u prozi koja je, naročito u poređenju s Hemingvejevom, često bila lirska i ukrašena, i većina će se lako složiti da je od njih dvojice, Ficdžerald delovao ženstvenije. Ali seksualni identiteti ovih ljudi, oblikovani njihovim neobičnim detinjstvima i umetnicima Izgubljene generacije kojima su se okruživali, nisu bili ni približno tako samorazumljivi kako to mnogi današnji čitaoci zamišljaju.
Postoji jedna klasična priča o homoseksualnim tenzijama koje su tinjale tik ispod površine između Hemingveja i Ficdžeralda. Događa se u toaletu restorana Michaud’s, tada otmene pariske braserijee. Kako Hemingvej tvrdi u knjizi Pokretni praznik (A Moveable Feast) - i tvrdi je ovde prava reč jer su se njegove sopstvene seksualne nesigurnosti često ispoljavale kroz nepravednu emaskulaciju Ficdžeralda - Ficdžerald mu je navodno rekao:
“Zelda kaže da s građom kakvu imam nikada ne bih mogao da usrećim nijednu ženu i da je to ono što ju je u početku uznemiravalo. Kaže da je stvar u dimenzijama. Otkad je to rekla, više se nikad nisam osećao isto i moram da znam istinu.”
“Dođi u kancelariju”, rekao sam.
“Gde je kancelarija?”
“Le water”, rekao sam.
Vratili smo se u salu i seli za sto.
“Potpuno si u redu”, rekao sam. “OK si. Ništa nije pogrešno u vezi sa tobom. Gledaš sebe s visine i zato deluješ skraćeno. Idi u Luvr, pogledaj ljude na statuama, pa onda dođi kući i pogledaj sebe u ogledalu iz profila.”
“Te statue možda nisu tačne.”
“Prilično su dobre. Većina ljudi bi bila zadovoljna njima.”
Ako na trenutak ostavimo po strani inherentni humor korišćenja statua iz Luvra kao mere muškosti, Hemingvejeva tvrdnja da je u le wateru, muškom toaletu, bacio pogled na Ficdžeraldov polni organ iznosi se s neobičnom nehajnošću, s obzirom na intimnost tog čina. Ujedno, ona potkopava hiperseksualnu, hipermušku sliku koju je Hemingvej negovao na papiru i predstavlja tiho razotkrivanje. Prema svedočenjima onih koji su ga poznavali, Hemingvejevo bavljenje borbama s bikovima i boksom, da ne pominjemo niz njegovih pokornih supruga, nisu se sasvim uklapali u sliku muškosti koju je pokušavao da izgradi o sebi.
Biografija Hemingveja koju je napisao Kenet S. Lin citira Lejdi Emerald Kanard, Amerikanku po rođenju, damu iz visokog društva koja je veći deo života provela u Londonu i koja je, kada je prvi put upoznala Hemingveja, rekla književnom kritičaru Sirilu Konoliju: “Bila sam zatečena. Uopšte nije onakav kakvim sam ga zamišljala. Možda će vam zvučati bizarno, ali delovao mi je androgino… To možda nije pravi izraz. Ali takav je bio moj utisak. Izrazito obezmužen.” Zelda Ficdžerald, za koju treba reći da je ponekad bila sklona preterivanju, ipak je jedne večeri rekla Skotu da je Hemingvej jedva nešto više od “mlakonje sa dlakama na grudima”, kako stoji u biografiji Zelde koju je napisala Nensi Milford. Toliko je Hemingvejeva muškost bila snažna da je čak tvrdio kako je žudeo za Gertrudom Stajn, osobom koja je po pravilu bila isključena iz muških seksualnih fantazija. Prema knjizi Kada ovo vidiš, seti me se: Gertruda Stajn lično (When This You See Remember Me: Gertrude Stein in Person) V. Dž. Rodžersa, Hemingvej je rekao: “Govorila mi je o homoseksualnosti i o tome kako je ona dobra i primerena za žene, a loša za muškarce, a ja sam slušao i učio i uvek sam želeo da je jebem i ona je to znala i to je bio dobar, zdrav osećaj i imao je više smisla od nekih drugih razgovora.”
Ipak, najfascinantniji primer Hemingvejeve fluidne seksualnosti pojavljuje se u njegovom drugom posthumnom romanu Rajski vrt (The Garden of Eden), na kojem je radio još od 1946. godine, ali koji je objavljen tek 1986, gotovo dvadeset pet godina nakon njegovog samoubistva. Roman se bavi onim što Hemingvejev biograf Džejms Melou naziva “idejama seksualnog prenosa”. Prati tek venčani par Dejvida i Ketrin Born na medenom mesecu po Francuskoj rivijeri, gde upoznaju ženu po imenu Marita, u koju se oboje zaljubljuju. Ketrin nagovara muža da ofarba kosu u istu boju kao njenu, tako da, kako piše Melou, “postaju blizanci, preplanuli od leta i androgini”. Roman pokazuje suptilno interesovanje za lezbejstvo i mnogo otvorenije interesovanje za androginiju i obrtanje rodnih uloga. Kako je napisao Džejms Tatleton u časopisu Novi kriterijum (The New Criterion): “seksualno pasivni romanopisac i seksualne perverzije u Rajskom vrtu kao da su uništile i poslednje ostatke mita o Hemingveju kao pravom muškarcu, stoičkom vojniku, muževnom bokseru, mačo lovcu na krupnu divljač i ljubavniku žena par excellence.”
Linova biografija, međutim, tvrdi da ove teme pomeranja roda nisu bile ništa novo kod Hemingveja. Transseksualne fantazije i incest ponavljaju se u mnogim njegovim ranijim delima, verovatno proistekle iz burnog odnosa s majkom Grejs, koju Lin naziva “mračnom kraljicom Hemingvejevog sveta”. Grejs ga je često oblačila, zajedno s njegovom starijom sestrom Marselin, kao blizance istog pola dok su bili deca. U jednom albumu fotografija, slika dvogodišnjeg Ernesta ima natpis “letnja devojčica”. Istovremeno, majka je podsticala njegovu muškost, nagovarajući ga da bude “mali muškarac”. “Tako zarobljen između majčine želje da prikrije njegovu muškost i njene revnosti da je podstakne”, piše Lin, “da li je čudo što je bio anksiozan i nesiguran?”
Koliko god se trudio da je neguje, Hemingvejeva mačistička poza bila je srušena već 1933. godine, kada je kritičar Maks Istmen objavio prikaz pod naslovom Bik u popodnevu (Bull in the Afternoon), u kojem je napisao: “Izađi ispod tih lažnih dlaka na grudima, Erneste. Svi te znamo.” Hemingvej je tvrdio da je “ošamario Maksa Istmena knjigom u kancelarijama izdavačke kuće Charles Scribner’s Sons i rekao da će “donirati 1.000 dolara bilo kojoj dobrotvornoj organizaciji koju gospodin Istmen odabere - ili čak samom gospodinu Istmenu - za zadovoljstvo druženja sa gospodinom Istmenom u zaključanoj sobi uz odricanje od svih zakonskih prava”, prema članku iz Njujork tajmsa iz 1937. godine. Hemingvej je time želeo da sugeriše da bi mogao da prebije Istmena, ali se njegov zahtev isto tako može čitati i s homoerotskim podtekstom.
Ficdžerald nije koristio pisanje da maskira svoje seksualne nesigurnosti u meri u kojoj je to činio Hemingvej, ali je svoj nedostatak kontrole u braku sa Zeldom, u pisanju i u svojoj “emocionalnoj bankrotiranosti”, o kojoj je opširno pisao u knjizi Slom (The Crack Up), doživljavao ne samo kao ženstven, već i kao homoseksualan. Bio je to identitet u kojem je video emocionalni haos.
U eseju “F. Skot Ficdžerald: homoseksualnost i geneza romana Nežna je noć” (F. Scott Fitzgerald: Homosexuality and the Genesis of Tender Is the Night), proučavalac Angus P. Kolins piše da je Ficdžerald “samoproglašeno veoma često bio ‘žena’ u svom braku” i da “izgleda da je sumnjao da je on sam pravi homoseksualac upravo zbog izbora svog poziva”. Kolins dalje pokazuje da je Ficdžerald prihvatao mogućnost sopstvene homoseksualnosti, ali da ju je pre doživljavao kao osnovu za moralni slom, “emocionalnu bankrotiranost”, nego kao seksualnu privlačnost prema muškarcima.
Homoseksualnost, dakle, određuje krug njegovih stvaralačkih teškoća, jer je on homoseksualan i u svom moralnom i umetničkom opredeljenju i u svojoj sklonosti ka moralnom slomu… Homoseksualnost mu može preneti i sopstvenu, znatno veću obezmuženost, u smislu razvodnjenosti umetnosti, i sopstvene sposobnosti za samoprepuštanje, odnosno opasnosti samouživanja.
Ficdžerald je sa dubokom sumnjom gledao na žensku lepotu. U romanu S ove strane raja (This Side of Paradise) on je opisuje kao zlonamernu: “Amori je znao da bi mu se ona, svaki put kada bi sa čežnjom posegnuo ka lepoti, iscerekala na njega sa grotesknim licem zla… Lepota velike umetnosti, lepota svake radosti, a ponajviše lepota žena.” Ta anksioznost ispoljava se u gotovo svim njegovim romanima. Razmotrimo klasičnu Ficdžeraldovu narativnu putanju: mladiću u usponu je njegova mladost i ambicija prerano isceđena zahvaljujući ženi čija ga lepota zavodi i na kraju uništava. Od Rozalind Konidž u romanu S ove strane raja, preko Glorije Gilbert u Lepi i prokleti (The Beautiful and the Damned), do Dejzi Fej u Velikom Getsbiju (The Great Gatsby) i Nikol Dajver u romanu Nežna je noć (Tender Is the Night), glavne ženske figure kod Ficdžeralda su bogate, krhke, koketne i lepe, ali sve one na kraju izazivaju ne samo slomljeno srce već i potpunu katastrofu svojih muških protagonista.
Kao srednjoklasni mladić koji je odrastao u bogatom predgrađu Sent Pola, Ficdžerald je žudeo za bogatstvom i lepotom, ali su oni, čim ih je dosegao, počeli da ga vode u propast. Ustrajavao je u pokušajima da živi život daleko iznad svojih finansijskih mogućnosti, razmazivši Zeldu nakitom i dugim boravcima u hotelima Plaza i Ritz, priređujući razuzdane, rasipničke zabave u njihovoj kući na Long Ajlendu i tražeći velike avanse pre nego što bi uopšte isplatio postojeće dugove. Iako je povremeno shvatao zlu stranu novca i lepote, nikada nije uspeo da se oslobodi opsesije koju je još u prinstonskim danima razvio prema najdugovečnijem distihu Džona Kitsa: “Beauty is truth, truth beauty, - that is all/Ye know on earth, and all ye need to know.”
(Lepota je istina, istina lepota, to je sve/što na zemlji znaš i sve što ti je potrebno da znaš. - Prevod: D.L.)
Džerald i Sara Marfi, bračni par diletanata koji su oboje nasledili veliko bogatstvo, bili su bliski prijatelji Ficdžeraldovih i gotovo celokupnog vrha iseljeničke elite Izgubljene generacije. Za Ficdžeralda, oni su oličavali bogatstvo i lepotu. Dodatni zaplet u svemu tome bio je u činjenici da je Džerald bio gej.
“Marfi je imao potisnutu homoseksualnu stranu, koju je u pismu iz 1931. godine Arčibaldu Meklišu nazvao svojim ‘defektima’, pišući da je njegov postadolescentski život ‘bio proces prikrivanja ličnih realnosti’”, beleži istoričar umetnosti Džon Ričardson. Ficdžerald je, izgleda, znao da je Džerald gej. “Zločesto je upoznao Džeralda s jednim prikladnim mladim Čileancem, Eduardom Velaskezom, čije su nade da bi ga psihoanaliza mogla izlečiti od homoseksualnosti očigledno bile raspršene.”
I pored saznanja o Džeraldovoj seksualnosti, Ficdžerald je Marfijeve iskoristio kao osnovu za likove Dika i Nikol Dajver u romanu Nežna je noć, gde je Dik harizmatični, heteroseksualni lekar, obrazovan na Oksfordu, koji gotovo gde god da se pojavi privuče žensku pažnju. Ipak, Dik prolazi kroz klasičnu Ficdžeraldovu putanju. Budući obećavajući i harizmatični mladić, bogata žena Nikol isisa iz njega mladost i snagu, a njena lepota i imetak skrivaju mentalnu bolest i emocionalno zlostavljanje. Nikolina lepota i bolest feminizuju Dika i vode ga u potpunu propast. Do kraja romana, on više nije u stanju da prizove snagu potrebnu da izvede ni trik na vodenim skijama.
Jedna od najvećih zamerki romanu Nežna je noć, i glavna zamerka koju mu je uputio Hemingvej, bila je ta da je Dik Dajver mlitava kombinacija Marfija i samog Ficdžeralda, nedosledan lik. Ficdžerald je najveći deo romana pisao u emocionalnom paklu, živeći na imanju La Paix nadomak Baltimora, pijući neverovatne količine alkohola i boreći se sa sopstvenim, kako ga je doživljavao, “slomom”, dok je Zelda bila hospitalizovana zbog mentalne bolesti. Džeraldova homoseksualnost u romanu nije prikazana ni kao dobra ni kao loša, ali je Ficdžerald, čini se, verovao da ona podrazumeva emocionalnu slabost. Preispitivao je sopstvenu ženstvenost, svoju nesposobnost da zadovolji suprugu i svoj manjak kontrole, izjednačavajući sve to s onim što je nazivao “homoseksualnošću”.
***
Možda su Ficdžeralda i Hemingveja na prvom mestu fluidnost i konfuzija koje su stajale iza njihovih seksualnih identiteta navele da se isele u Evropu. “Reč je o slobodi od moralnog nadzora”, kaže Kirk Karnat, proučavalac Hemingveja i autor knjige Kembridžov uvod u F. Skota Ficdžeralda (The Cambridge Introduction to F. Scott Fitzgerald). “Američki puritanizam bio je prilično rigidan dvadesetih godina prošlog veka, postojale su posledice za određena ponašanja. Kada ste živeli u inostranstvu, dokle god ste imali nešto novca, niste morali da radite i mogli ste da se prepustite željama koje su kod kuće bile potisnute.”
Obojica su imala jake predstave o tome šta znači biti gej, kao i čvrste ideje o tome kako se treba odnositi prema gej prijateljima, pre svega prema Džeraldu Marfiju, Gertrudi Stajn i Kolu Porteru. Ficdžerald je homoseksualnost doživljavao kao slabost, manje kao seksualnu sklonost, a više kao nešto kroz šta se prolazi u trenucima emocionalne krize. Hemingvej je koristio fikciju kako bi emitovao svoju muževnost nakon seksualno konfuznog detinjstva. Obojica su, u stvari, bili seksualno fluidniji nego što sugerišu njihove savremene reputacije.
U knjizi Slom (The Crack Up), Ficdžerald je primetio da je “test prvoklasne inteligencije sposobnost da se u umu istovremeno zadrže dve suprotstavljene ideje, a da se pritom zadrži sposobnost funkcionisanja”. Nesumnjivo je da su i Hemingvej i Ficdžerald uspevali u ovom prvom, ali ostaje pitanje da li su zaista uspeli i u ovom drugom.
(Glif redakcija; Izvor: theparisreview.org; Prevod: Danilo Lučić)
Bonus video:
