Poljskom pesniku Česlavu Milošu (1911 - 2004) Drugi svetski rat nije pao nimalo lako. Zatekao se u Varšavi u vreme nemačke invazije, nakon čega je pobegao u Ukrajinu. Ali, pošto je saznao da njegova supruga nije uspela da napusti Poljsku, pokušao je da joj se vrati preko Rumunije, pa ponovo preko Ukrajine - Nemci su nadirali sa jedne strane, Rusi sa druge - a potom i preko Litvanije. U leto 1940. godine vratio se u Varšavu. Tamo je učestvovao u različitim aktivnostima pokreta otpora, uključujući tu i pružanje utočišta i transport Jevreja. Bio je zarobljen 1944. godine i neko vreme je bio interniran u logoru. Dok se Crvena armija približavala Varšavi, a nacisti unapred spaljivali grad u znak osvete, Miloš i njegova supruga su se, sa malo čim sem odeće na sebi, zaputili ka jednom selu blizu Krakova, gde ih je sačekao kratak predah od istorije, mada ne i od siromaštva. A onda:
Jednog januarskog popodneva 1945. godine stajao sam na pragu seljačke kolibe; nekoliko malokalibarskih granata samo što je popadalo duž seoske ulice. A onda, u udolini između snegom pokrivenih bregova, video sam kolonu ljudi kako polako napreduje. Bio je to prvi odred Crvene armije. Predvodila ga je mlada žena u valjenkama, sa poluautomatskom puškom u rukama. I ja sam, poput svih mojih sunarodnika, tako oslobođen dominacije Berlina, drugim rečima, potpao sam pod dominaciju Moskve.
I tako ga je istorija još jednom pronašla. A to koliko će njeno novo obličje biti strogo i surovo, to tad još nije shvatao.
Pošto je već bio na glasu kao značajan mladi pesnik, nove poljske komunističke vlasti videle su u njemu atraktivnog predstavnika svojih ideja, uprkos tome što on sam nije bio komunista. Prihvatio je da toj vladi služi kao kulturni ataše, prvo nakratko u Njujorku, potom u Vašingtonu i, najzad, u Parizu. Tokom tog perioda u njemu je sazrevalo uverenje da je njegov duboko usađeni humanizam u nesaglasju sa pokornošću poljskom režimu. Prebeg je uvek bio moguć, ali je cena prebega bila visoka:
Moj maternji jezik, delo na maternjem jeziku, najvažnija mi je stvar na svetu. A moja zemlja, gde je ono što sam napisao moglo da bude štampano i da dopre do publike, ležala je unutar Istočnog carstva. Namera i cilj bili su mi da sačuvam slobodu misli u oblasti kojom sam se bavio; nastojao sam, sa punom svešću i savešću, da svoje postupke podredim ispunjenju tog cilja. Služio sam u inostranstvu jer tako nisam bio pod direktnim pritiskom i mogao sam, u onome što sam slao izdavačima, da budem smeliji od svojih kolega kod kuće.
Složenu situaciju dodatno mu je otežala “Crvena panika” u Sjedinjenim Američkim Državama, zbog koje je zaglavio u Parizu, dok su mu žena i deca bili u Vašingtonu. Američki zvaničnici smatrali su ga komunistom, a on upravo to nije bio: otud njegov očaj dok je radio za poljsku vladu, čije su vođe bile užasnute pomanjkanjem njegove posvećenosti cilju, pa su mu, u jednom trenutku, čak oduzeli pasoš. Početkom 1951. godine, tenzije su postale prevelike; zatražio je, i dobio, politički azil u Francuskoj. Poljsku neće ponovo posetiti sve dok, nakon što je 1980. godine dobio Nobelovu nagradu za književnost, Narodna Republika Poljska nije u njemu počela ponovo da vidi adut. Čak su dozvolili i da neka njegova dela budu objavljena tamo.
Neposredno nakon što je prebegao, počeo je da piše knjigu koju sam citirao, knjigu koja će ga proslaviti, Zarobljeni um (1953). To je verovatno najogorčenija i najlucidnija knjiga ikada napisana o tome zašto totalitarizam privlači intelektualce. Preuzimajući i prilagođavajući termin iz islamske teologije, on ističe da takvi ovi intelektualci svoju pokornost totalitarnim režimima pravdaju primenom ketmana.
Reći da je nešto belo, a misliti da je crno; smeškati se u sebi dok ste spolja ozbiljni; mrzeti dok iskazujete ljubav; znati, a pretvarati se da ne znate i tako praviti suparnika budalom (čak i dok on vas pravi budalom) - svi ti postupci navode čoveka da pre svega ceni svoju lukavost. Uspeh u toj igri postaje izvor zadovoljstva.
To je ketman. To je strategija samoodržanja: “Iznad mene besne oluje i ogromni brodovi plove; ali sav moj trud usmeren je na to da se grčevito držim za stenu, jer će me u suprotnom vode odneti i od mene neće ostati ni traga”. A kako neko ko je zarobljen takvom iluzijom uopšte može da se iz nje iskobelja?
U ovom burnom periodu je Miloš nastavio da piše poeziju, a pesme iz tih godina sakupljene su u Pesniku u novom svetu. Pesme su izabrali i prepevali Robert Has i Dejvid Frik. Has, dugogodišnji Milošev kolega sa Univerziteta u Kaliforniji, sa Berklija, redovno je radio sa pesnikom na verzijama njegovih pesama na engleskom. Velika većina pesama u poslednjem izdanju na engleskom objavljenom za Miloševog života, Nove i sabrane pesme 1931 - 2001, prevedene su u saradnji njih dvojice, iako Has i ne govori poljski.
Kada se Miloš penzionisao na Odseku za slovenske jezike i književnost na Berkliju zamenio ga je Dejvid Frik. Važan izučavalac poljskog i litvanskog jezika i kulture, Frik je ugrubo preveo na engleski većinu ovih pesama pre nego što je preminuo 2022. godine, nakon čega je Has dovršio delo sa kolegama koje govore poljski. Knjigu je posvetio Friku.
U predgovoru knjizi Has ističe da Miloš nikada nije bio zadovoljan pesmama iz ovog perioda. Čak i kada ih je prvi put objavio u knjizi, 1953. godine, mučio se da ih koherentno poređa u zbirku kakvom bi predstavio pesme, a kasnije je bio uveren da im nikada nije pronašao pravi redosled. Možda su vremenom i same pesme počele da mu se manje dopadaju. U Novim i sabranim pesmama pojavljuje se samo 13 pesama iz tog perioda, dok ih je u Pesniku u novom svetu sabrano 45.
Ipak, Has i Flik došli su do zaključka da bi se, ako bi sve pesme iz vremena od 1946. do 1953. godine bile prevedene i štampane hronološki, mogle doživeti i kao priča o vanredno darovitom čoveku koji je prošao višestruke traume i nastojao je da promisli i ispiše svoj put nazad do mentalnog i moralnog zdravlja. Mislim da su u vezi s tim bili u pravu.
Ako pesme sabrane ovde čitate hronološki, videćete, pre svega, čoveka koji razmišlja o nadi, o onome što je odražava i onome šta se se dešava kada je izgubite. Praktičari ketmana su, naravno, odbacili nadu, ali njih ima toliko mnogo da onaj ko odbija ketman možda i ne može da bude ispunjeniji nadom od njih. U “Dva čoveka u Rimu”, jednoj od najranijih ovde uvrštenih pesama, napisanoj u Njujorku 1946. godine, Miloš se na neki način zavetuje:
Da, bio sam svedok. Ali nikad pomiren.
Niko živ neće mi otrgnuti pristanak s usana.
Neće svaki vernik dobiti oproštaj.
Ako vaš Vatikan leži skrhan,
ja ću nastaviti dalje, da kroz oluje nosim
aurea aetas od srca do srca.
Ali šta reći (o) onima koji su zaboravili aurea aetas, Zlatno doba, i umesto toga se pomirili, posvetili se prostom samoodržanju? Jedna književna forma koja je govorila o ovakvom stanju je satira, ali Miloš lamentira u drugoj pesmi iz 1946. godine: “Prošlo je doba satire”. Ipak, dogodine, ovaj put pišući iz Vašingtona, Miloš se obraća nekom vrstom pesme-molitve Džonatanu Sviftu, jer je satira, na kraju krajeva, vid nade: “Evo šta su tvoje usne izrekle: Ljudskost nije još beznadežna”. I zato, u poslednjem stihu poručuje: “Istrajaću, moj Dekane”.
“Istrajaću”. “Nastaviću dalje”. Ali samo nekoliko stranica kasnije govori o “baklji nade,/ iz dana u dan gašene”. “Od sad tišina”, zašto uopšte pisati? Dve godine kasnije, u pesmi “Grob moje majke”, sad od nje traži da posreduje, kao što je tražio i od Svifta:
Pomozi mi da stvorim ljubav večno živu
iz moje stalne zavade sa svetom.
Jedinstvenu sponu nadahnuća i čina,
neznanu tvorevinama nemisleće prirode.
… Pomozi mi, majko. Ojačaj u čoveku
ono što si znala kao detinje strasti.
Ne daj mi da spustim svoje breme.
(Podozrevam da je Miloš aludirao na čuveni stih Roberta Frosta iz njegove pesme “Lekcija za danas”: “Bio sam u ljubavnoj zavadi sa svetom”.) A još godinu kasnije, 1950, pita se zašto je njemu teže da se nada nego drugima: “Gde vide kap, ja vidim okean/gde idu pevajući, ja jedva nosim nadu”.
Međutim, iako jedva, on ipak napreduje s nadom. Nosi svoje breme. I nalazi utehu u činjenici da je on jedno od onih čudnih bića koja prosto ne mogu da zaborave, ne mogu da se zauvek samozavaravaju, ne mogu da se predaju i odustanu. Ta bića zovu se pesnici. Zakonodavcima sveta poručuje: “Ne oseti se sigurnim. Pesnik pamti./Možda ubiješ jednog, ali se drugi rodi”. To je iz jedne od njegovih poslednjih pesama napisanih u Americi. Godinu kasnije, 1951, vratio se u Evropu, u Pariz, odsečen od svoje žene i dece, ali on ipak poziva:
Da otpevaš mi novu pesmu
u času kad oni što ćute
U zemljama na istoku i zapadu,
i na obalama krvavog mora,
nastoje da rukama od drugih skriju
izvor što im tuče u grudima,
vreli i bezimeni
izvor oprezne nade.
Ova pesma doslovno je nastala istovremeno sa njegovim prebegom, nakon čega će napisati Zarobljeni um, sa svojim ogorčenim i, da, satiričnim razotkrivanjem ketmana kod intelektualaca koji očajavaju u sebi. On je definitivno svoju sudbinu vezao sa sudbinama svojih kolega pesnika, i sa onima koji svoju nadu gaje u tišini.
Najizvrsnija pesma u ovoj zbirci, a i najduža, zove se “Traktat o moralu”. Ona je jedno od njegovih remek-dela, a ključna je pesma iz ovog perioda jer najavljuje posvećenost pozivu pesnika, pesničkom glasu, čak i bez nade. Zaista, u završnim stihovima ove pesme Miloš piše: “Ne pružam vam nadu”. Mada, to sam možda citirao selektivno, ceo stih glasi: “Za sada, ne pružam vam nadu”. To jest: nadu koju možemo da dosegnemo, ali za sada moramo da naučimo da se snađemo bez nje. Ali kako?
Danas vas sve pozivam na lađu
što će nas preneti preko brzaka
vremena do novih obala.
Postoje, sugeriše se u “Traktatu o moralu”, dva suštinska elementa ovog poziva, ove strategije, jedan negativan i jedan pozitivan. Prvi je “disciplina/lišavanja”: čovek mora da se navikne da funkcioniše bez nečega, da okreće glavu; “moraš se odupreti/popunjavanju praznina teorijama”… “Molim vas, ne izvlačite zaključke/u đačkom maniru, iz mojih reči”… “Čuvajte se bezumnika”, jer bezumnici uvek imaju teorije i zaključke. “Kompetentni bezumnici”, a takvih je mnogo, posebno su opasni. Osim toga, čovek mora da se postara da ne “bude u društvu onih/slepih ko krtice”, onih koji bi “voleli da žive u sopstvenoj parohiji” i ignorišu stanje sveta.
Lakše je nego što misliš izgubiti dušu
u nepriličnom društvu,
jer ti si sunđer, sve upijaš.
Otud i neophodnost neslaganja. Ali šta onda negovati, čemu težiti? Odgovor je, ukratko: mudrosti. Krajnji cilj je, “nazovimo to muzičko znanje”, jedna “fleksibilna” mudrost. Ali za sada,
Zbogom. Predajmo iz ruke u ruku
Zajednički dar skromne mudrosti.
Kao što vidiš, ja nemam recept,
Ne pripadam nijednoj sekti,
I spas je u tebi samom.
Možda je to prosto zdravlje
Uma, uravnoteženo srce.
Jer ponekad pomaže običan lek…
Ta skromna mudrost počinje hrabrim pogledom u Srce tame. Ako to ne možeš da postigneš, onda ćeš se pridružiti krugovima onih koji sami sebe obmanjuju, onih koji se pravdaju, onih čije ćeš društvo, ako si mudar, izbegavati. Ljudi se najviše plaše toga da svet vide onakvim kakav jeste; ono što oni nazivaju “nadom” zapravo je tek oblik poricanja. Ali ako odbiješ laž, ako pogledaš u srce tame, i ako si voljan da težiš “zajedničkom daru skromne mudrosti” sa “uravnoteženim srcem”, tada i samo tada ti može biti podarena istinska nada. Tada, pesniče, možeš slediti svoj pravi poziv: “u teškom trenutku,/moraš biti ambasador snova”.
(Glif redakcija; Izvor: Hedgehog Review; Preveo: Matija Jovandić)
Bonus video:
