Nikolaj Vladimirovič Koljada, ruski dramski pisac, reditelj, glumac, pozorišni pedagog, jedan je od svakako najizvođenijih autora, preminuo je 2. marta 2026. godine u Jekaterinburgu u Rusiji.
Povodom odlaska ovog velikog autora beogradsko pozorište Atelje 212 je podelilo sjećanje na njega, koje potpisuje prevodilac i Koljadin prijatelj Novica Antić.
“Pre više od četvrt veka Jovan Ćirilov mi je sa jednog od svojih mnogobrojnih putovanja doneo tekst otkucan starovremenskom pisaćom mašinom. “Dali su mi u Moskvi, pojavio se neki novi pisac, mnogi ga hvale, a mnogi, posebno stariji, strašno kude. Pogledaj šta je to.”
Bila je to Koljadina drama “Praćka”. Jovan je dobio od slavnog reditelja Romana Viktjuka, koji je tu dramu režirao u Americi.
Pročitao sam je i preveo za jednu noć i namah i zauvek me obuzeo taj svet Koljadinih likova. Svet ljudi nesrećnih, nesnađenih, nevoljenih, strasnih i strašnih, punih neme ljubavi koja trune, neubrana, neomirisana, nikom potrebna, kao nekakva jabučica u zaparloženom voćnjaku. I tako je počelo.
Koljadine drame “Praćka”, “Murlin Murlo”, “Bajka o mrtvoj carevoj kćeri”, “Violina, daire i bubanj”, “Zmijsko leglo”, “Poloneza Oginjskog”, “Kokoška”, “Zlatna zmija”, “Šuplji kamen”, “Lažljivica”, postale su deo repertoara mnogih naših pozorišta.
Nikolaj Vladimirovič Koljada, sin radnika čiji su preci u staljinska vremena prinudno kolonizovani u kazahstanske stepe, postao je jedan od najznačajnijih ruskih savremenih dramskih pisaca.
Njegove drame, pored Rusije, izvođene su u Nemačkoj, Poljskoj, Bugarskoj, SAD, Ukrajini, Mađarskoj, Francuskoj, Makedoniji, Crnoj Gori, Italiji… već slavan i tražen, ostao je u svom Jekaterinburgu, uralskom gradu koji je jednim delom u Evropi, a drugim u Aziji. Tamo je osnovao jedno od prvih privatnih pozorišta u Rusiji, “Koljada teatar”, u koje je pozvao mlade glumice i glumce od kojih su mnogi kasnije postali filmske i pozorišne zvezde. I nije se ljutio kada bi otišli u prestonicu, naprotiv, radovao se. Kao što se radovao i uspesima svojih studenata.
Predavao je dramaturgiju na Pozorišnoj akademiji u Jekaterinburgu. Mnogi od njegovih studenata su praizvedbe svojih drama imali u njegovom pozorištu i ono je vremenom preraslo u ono što teatrolozi sada nazivaju “Uralskom školom dramaturgije”.
A on je pisao, mnogo i plodno, u svojoj skromnoj dači okruženoj jelama što sežu do neba. Nije mnogo išao u svet, ali je svet dolazio njemu. Svakog proleća je organizovao festival na koji su dolazila pozorišta iz Rusije i inostranstva, ugledni reditelji, dramski pisci, teatrolozi.
Kolja, kako smo ga zvali, bio je više puta u Beogradu.
Prvi put, pre mnogo godina, kada ga je Jovan pozvao u žiri BITEF-a. Lepo se osećao u Beogradu, jednom mi je rekao: “Znaš, tvoji Srbi su na isti način ludi kao i Rusi.” Voleo je, ali ga je i bolelo to njihovo i naše ludilo.
Kolja mi je često slao snimke sa proba predstava koje je režirao. Pre dva meseca mi je poslao snimak sa probe predstave za mlade koju je završavao. Na snimku nije bilo njega. Napisao mi je: “Nisam poslao sebe, grozno izgledam, neću da ti kvarim utisak o predstavi.” Nikada nismo pričali o bolestima.
Pre dve nedelje poslao mi je glasovnu poruku: “Kako si, Novice? Ja nisam baš najbolje. Znaš, ovaj svet više ne prepoznajem kao svoj.” I više ga nije bilo.
Možda Nikolaj Koljada više nije osećao ovaj svet svojim, ali će on zauvek ostati deo našeg sveta i naših života, zaključuje Novica Antić sjećanje na pisca čije je drame decenijama prevodio.
U tekstu naslovljenom “Čovek radosti” (Vreme) Tatjana Mandić Rigonat se oprostila od Koljade.
“Volela sam da čitam Uralske bajke. Ko zna koliko puta sam u detinjstvu pročitala Kameni cvet. A onda sam 2018. stigla do podnožja Urala i doživela istinsku pozorišnu bajku, zahvaljujući Nikolaju Vladimiroviću Koljadi, pozorišnom čarobnjaku.
Koljada pisac, Koljada glumac, Koljada reditelj, Koljada pozorišni pedagog, Koljada osnivač Koljada teatra, Koljada osnivač Međunarodnog festivala savremene uralske dramaturgije “Kolyada plays”. Koljada Uralski džin i Sunce Urala - tako su ga zvali.
Upoznala sam ga kad je došao u Beograd na premijeru predstave “Šuplji kamen” koju sam režirala u UK Vuk. U njoj je glumila podela snova: Lane Gutović, Rada Đuričin, Branka Petrić, Ljiljana Stjepanović, Katarina Marković. Oni su na sceni ispevali pesmu neprolaznoj čežnji za ljubavlju, večnom Erosu. Imala sam tremu jer nisam znala kako će reagovati: njegovu dramu sam štrihovala, skratila je za trećinu.
Mrtvi pisci nam ne dolaze na premijere i ne broje replike niti ih je briga za naše postupke dekostrukcije, konstrukcije, koncepte itd. A živi pisci? Sa njima se nikad ne zna. Mnogi vole da režiraju svoje drame, imali dar za režiju ili ne, a to rade i zato što ne mogu da podnesu šta mi reditelji radimo sa njihovom pozorišnom decom. Navodno ih zlostavljamo. Koljada na sreću nije patio od pozorišne roditeljske posesivnosti. Naprotiv. Režirao je sopstvene drame, ali i iskreno uživao da gleda tuđe postavke.
Pozvao nas je na festival u dalekom Jekaterinburgu koji se delom prostire u Evropi a delom u Aziji. U tamičarskoj selekciji bile su 34 predstave. Sedam dana proveli smo u Koljadinom svetu.
Njegovo pozorište jedno je od prvih privatnih pozorišta. Kad ulazite u njega, na vratima vas dočekuje on - Koljada. On cepa karte. I to nije prigodna festivalska poza. To je svakodnevni ritual.
Iznad pozorišta su stanovi koje je kupio svojim zaslužnim glumcima (13 stanova). Pored pozorišta je skromni restoran za goste i sve koji rade u Koljada teatru. A u Koljada teatru svi rade sve.
Kad gostujete na festivalu, ne nosite scenografiju u Rusiju. Oni vam prave scenografiju po skicama koje im nekoliko meseci ranije dostavite. Scenografija za našu predstavu bila je jednostavna, trava koja prekriva celu scenu, veliki sto, ljuljaška, šporet na kojem se kuva pekmez, i nebo.
Rekli su mi da stolice sama izaberem i poveli me da vidim kakve sve imaju, uz napomenu da je sve što vidim u pozorištu zapravo fundus. Videla sam razne komade nameštaja, čiste, bez prašine, i terarijume sa zmijama (iz Koljadine predstave “Ričard III”). Ušli smo u jednu malu prostoriju, i u njoj sam videla stolicu koja mi se dopala. Rekla sam: Ova je divna. Poneli su je na scenu. Ispostavilo se da je ta mala soba, dimenzija kućne ostave, Koljadina upravnička kancelarija, a stolica je nekad pripadala njegovoj mami ili baki, ne sećam se. Sada je bila upravnička-pozorišna.
Po gradu su klupe bile ukrašene plakatima sa licima glumaca iz “Šupljeg kamena”. Ceo grad je bio u znaku pozorišta. Kad se Rada Đuričin loše osećala zbog premora, Koljada je sedeo ispred njene sobe na podu hotelskog hodnika, dežurao da vidi šta i kako dalje. Čuvao je.
Dobili smo i nagradu na festivalu. A najveća nagrada bila je što smo bili deo njegove pozorišne ostvarene utopije.
Koljada je bio čovek konkretne radosti za druge. Glumcima je kupovao stanove, otkrivao mlade talente, za glumice u penziji pisao drame u kojima će igrati velike glavne uloge a ne epizode. Njegovi studenti dramaturgije praizvedbe svoјih drama imali su u njegovom pozorištu. Decenijama je bio naš savremenik. Sada je u drugoj dimenziji, u večnosti, u pozorišnoj svevremenosti. Hvala mu za radost!”, kaže se u tekstu poznate rediteljke.
Koljadina “Kokoška” igrana je i na festival Grad teatar u Budvi, 1999. godine, u režiji Jagoša Markovića.
Bonus video:
