„Čitanje mora da bude sreća”

Kada sam septembra 1982. došla u Buenos Aires kao dopisnik Tanjuga, bio je to za mene ne samo susret sa jednim potpuno novim svetom, već i mogućnost da dozovem u stvarnost jednu već gotovo mitsku ličnost kakav je, bar za mene, bio Horhe Luis Borhes. Za Argentince, Borhes je bio nacionalna veličina, hvaljen ili kuđen zbog svojih stavova koje se nije libio da iznosi, ne povinujući se nikad trenutnoj političkoj oportunosti.

Bio je dostupan svakome ko bi poželeo da ga upozna, jer je njegov dom uglavnom bio otvoren svakog prepodneva za one koji bi hteli da ga lično vide i progovore koju reč sa njim. Odmah da kažem da ja to nikad nisam učinila i kada sebi postavljam pitanje da li se zbog toga kajem, mislim da je odgovor odrečan. Borhes je za mene ostao nedodirljiv kao fizička ličnost, nedostižna svetinja kojoj sam se divila ne prilazeći joj sasvim blizu. Znala sam da je to potpuno iracionalno jer sam četiri godine bila u njegovom stalnom okruženju - slušala njegove česte razgovore za radio ili televiziju, čitala njegove intervjue i, sticajem okolnosti, imala sreću da stanujem tek na koju desetinu metara od njegovog doma u ulici Maipu, na domak trga San Martin gde sam ja živela. Bilo je neminovno da ga srećem, i ja bih ga ponekad ugledala kako šeta oslonjen o svoju odanu pratilju Mariju Kodamu, ispomažući se štapom u desnoj ruci. Bio je to običan drveni štap, a Borhes ničim nije odavao utisak nesigurnosti fizičkih kretnji slepog čoveka. Ako je to i bio pomalo nesiguran hod, on se mogao pripisati više starosti, a manje slepilu. Pred sobom bi ugledali uredno odevenog postarijeg gospodina, prilično hitrih pokreta, koji je gotovo uvek nešto pričao svojoj nerazdvojnoj Mariji. Delovao je kao neko čiji je život ispunjen, neko ko je apsolutno na svome putu, kao da sledi svoju sudbinu. A ona živost u razgovoru davala mu je mladalački izgled iako su to bile poslednje Borhesove godine i vreme u kome je on ponavljao da je “nedolično dočekati toliku starost”. Već je bio pregurao osamdesetu i govorio je da želi da umre. Svestan o skorom dolasku smrti bio je smiren, ispoljavajući gotovo dečiju radoznalost za taj prelazak iz jednog sveta u drugi, ili u ništavilo. Bio je panteista, nije verovao u jednog Boga, ali ga nije ni osporavao, jer je za njega sve nosilo pečat nečeg kosmičkog čiji je deo mogao biti i Bog. Budista i skeptik - možda su mu takva određenja mogla biti najbliža. “Svi govore da ja tražim Boga i ne nalazim ga, ali je prava istina da ga ja ni ne tražim” - izjavio je Borhes u jednom od svojih mnogobrojnih intervjua koje je običavao da ne retko daje raznim listovima, časopisima ili za radio i televiziju. Možda zbog te njegove pristupačnosti javnim glasilima Argentinci su samokritički govorili da ga manje znaju preko njegovih knjiga a više preko štampe, radija i televizije. Uvek su bili spremni da citiraju njegove izjave za javnost - što i ja nameravam u ovom tekstu, pri čemu biram citate po svojoj ličnoj sklonosti za pojedne teme.

Za Borhesa je sve bilo fikcija, mislim da je tako i proživeo svoj dugi život, poigravajući se stvarnošću, kao što se poigravao rečima, ničim ne sputavajući svoju imaginaciju, zaronjen u svoje svetove lavirinata, tigrova i ogledala, skamenjene u pustoši, u taj fantastični svet kakav je dočarao svojim slikama verovatno najbolji ilustrator Borhesovog dela Zdravko Dučmelić, jedan od najpoznatijih argentinskih slikara tog vremena, inace hrvatskog porekla. Ta unutrašnja pustoš, koja nosi pečat nečeg kosmičkog, morala je biti skrivena negde duboko u Borhesu, ali se nije ogledala na njegovom licu lucidnog izraza, kao da joj on nije dozvoljavao da dopre na površinu ovog vidljivog sveta, čuvajući je za onaj svoj fantastični svet što je stvarao, a u kome, naizgled paradoksalno, ipak preovladuje neka vedrina pa se čak i u njegovom skamenjenom spokoju naziru uvek neki izlazi i horizonti, makar i daleki.

Možda je ovakva slika o Borhesu, urezana u moju svest, i sama pomalo fikcija, možda sam dopustila da Dučmelićeva predstava o njemu natkrili onog Borhesa koji me je, davno pre nego što sam ga ugledala u stvarnosti, još kao sasvim mladu na studijama svetske književnosti, omađijao svojim rečima. U svakom slučaju, kada sam otkrila Borhesa u Dučmelićevim ilustracijama, reči i slika preklopile su se i od tog trenutka postale nerazdvojne. I kad sada pomislim na Borhesovo književno delo, uvek odnegde izrone i Dučmelićeve slike, pojavi se nekakav fiktivni univerzum i ja više ne razaznajem ko je u tim skamenjenim predelima kroz koje duvaju kosmički vetrovi pustoši Borhes, a ko Dučmelić, i da li je moje sećanje na Borhesove priče zasnovano na onom prvobitnom utisku i spoznaji kad sam ih čitala ili je to sećanje na onog naknadnog, Dučmelićevog Borhesa. Sam Borhes je govorio da se čovek seća nečega na osnovu svog naknadnog, onog poslednjeg sećanja pretočenog u reči što izranjaju u trenutku kazivanja o nečemu čega se prisećamo. Sve je, dakle, fikcija, jer čim čovek propusti nešto kroz svoju svest i to iskaže rečima, on je već stvorio neki svoj svet sa duboko utisnutim subjektivnim pečatom. Tako i ja, dok se sad prisećam onog Borhesa koga sam vidala u šetnji ulicom Florida dok radosno čavrlja oslonjen na Mariju Kodamu, ne znam sasvim tačno u kojoj meri potiskujem u sebe sliku jednog drugog Borhesa, ostarelog i nemoćnog, jer sam ga i takvog videla na trgu San Martin. Ustvari, ja ipak nisam više sasvim sigurna da li sam ga uopšte takvog i videla ili je ta slika stvorena naknadno, na osnovu onog ponekad onemoglog slepog i starog Borhesa koji se pojavljivao na televizijskim ekranima u proleće 1986, neposredno pred svoj polazak za Ženevu, za koji je morao znati da je to onaj konačni i priželjkivani odlazak zauvek, put bez povratka. Kao da je hteo da se vrati svojoj mladosti i onoj sredini u kojoj je stasao a koja je doprinela stvaranju njegovog kosmopolitskog duha, bez koga ne bi bilo ni ovakvog Borhesa. Jer i Buenos Aires, njegov rodni grad, i Ženeva slični su, “svaki je grad za sebe, a ujedno oba nose u sebi i sve gradove sveta”, kako ih je uporedio jedan novinar pišući o Borhesu.

Borhesova imaginacija nadilazila je svaku uskost, bili su mu tesni ne samo njegovi lavirinti s kojima se nosio i u koje je preselio svoj Buenos Aires zajedno sa večitom unutrašnjom teskobom čoveka, već mu je bio premalen i čitav svet. “Kakav treći svet?” - odgovorio je jednom na novinarsko pitanje o tome da li njegova Argentina pripada takozvanom “trećem svetu”, stvorenom na osnovu veštačkih političkih podela. “O čemu mi to govorite? O nečemu izopačenom, o malim izgubljenim plemenima... Ja verujem samo u jedan svet. Ne verujem u njegovo trojstvo. Podneti već i samo ovaj jedan - mnogo je. Kad bi postojala tri... bilo bi to suviše, pravi eksces. Treći svet, kako je to tužno! Valjda bi to trebalo da budu neke potčinjene zemlje... Mora biti da takav naziv odgovara političkim ciljevima.”

Svakako da se Borhes i tog puta pravio pomalo nevešt da bi još više istakao apsurde sveta. Ne jednom bio je osporavan zbog svojih kritičkih pogleda na svaku uskogrudost, nacionalna zatvaranja, regionalizme, glorifikovanje narodnih masa i svega što tim masama podilazi i hrani njihov primitivizam i neobrazovanost. Zbog toga su ga i sumnjičili da je intimno poklonik vojnog reda i poretka, iako je bio osvedočeni protivnik svakog kaudiljizma i diktatura. Sam se našao na meti Peronovog režima, kad je od direktora Nacionalne biblioteke “proizveden” u zvaničnu ličnost Zoološkog vrta, u “kokošijeg nadzornika”, kako je posprdno izjavio i na čemu se, naravno, zahvalio. Verovao je u neki viši, planetarni poredak i sebe je smatrao građaninom sveta. “Uveren sam da je podela planete na različite zemlje bila zlosrećna. Skoro svi ratovi proističu iz toga. Samo je pitanje još malo vremena, istorijski gledano oko tri stotine godina, da bi se postiglo građanstvo planete, ka čemu svetske imperije - mislim na Sovjetski Savez i Sjedinjene Američke Države - utiru put, a da same toga nisu svesne niti je to njihova namera.”

Za razliku od raznih podela, umetnost i, uopšte, oblast čovekovog duha, univerzalna je i oni koji se time bave građani su sveta. Po Borhesovom uverenju, posedujemo univerzalni duh u meri u kojoj smo sposobni i osposobljeni da se koristimo univerzalnim dostignućima. “To znači posedovati globalno državljanstvo. Preostaje još da nam se ono pruži i na političkom planu. Ali politika uvek zaostaje i ima manji značaj nego što bi ga možda mogla imati”, kaže Borhes.

Sam Borhes nije voleo da se upušta u političke teme jer je smatrao da “nema autoriteta da o tome govori”, a i nije želeo da “insistira na mogućim različitim pogledima”, što ne znači da ipak nije i o tome progovorio kad bi ga upitali. Treba imati u vidu da su njegove poslednje godine bile vreme nacionalne euforije mnogih Argentinaca, jer je to bilo doba neposredno posle izgubljenog rata sa Britanijom za Malvine, odnosno Foklandska ostrva. Izjašnjavati se tada za bilo šta što je bilo britansko, bilo je gotovo ravno izdaji zemlje, a Borhes je po majci bio engleske krvi i poklonik britanskih civilizacijskih dostignuća i britanske kulture i umetnosti, dajući uopšte prednost Evropi nad Amerikom i ostalim delom sveta, iako je bio svestan njegove nedeljivosti i povezanosti.

“Verujem da smo svi mi Amerikanci, sa Severa ili Juga, samo Evropljani van Evrope i naša kultura je u osnovi evropska. Bez tog evropskog ne bi se moglo mnogo toga objasniti. Dokaz toga je i što govorimo jednim divnim dijalektom latinskog koji se zove španski jezik, i što u Sjedinjenim Državama govore engleski, za koji se baš ne bi moglo reći da je nekakav dijalekt ljudi crvene kože. Takođe sam uveren da bismo mogli biti bolji Evropljani od onih koji su u njoj rođeni, upravo zbog toga što ne dugujemo nikakvu posebnu odanost bilo kom evropskom regionu, već svima zajedno, tako da se možemo osećati dostojnim naslednicima Zapada. A taj Zapad, kao što znamo, nastao je iz prožimanja Atine i Izraela, koji je Istok. Svi smo mi i istočnjaci i zapadnjaci, možda su samo izvori naših kultura različiti...”

Borhesu je bila bliska ideja njegovog omiljenog pisca Oskara Vajlda da je svaki čovek, svakog trenutka svog života, sve ono što je već bio i što će tek biti. Između ostalog to znači da je “svako od nas dete kakvo je nekad bilo, iako je već starac”. Starost je, inače, za Borhesa sinonim za samoću, a “u mom slučaju to je pogoršano još i slepilom”, napisao je avgusta 1984. za najčitaniji argentinski list “Klarin”. U toj potresnoj ispovesti o starosti i usamljenosti, Borhes ipak kaže: “Verujem da sam sada blizu, ne bih rekao sreći, već da sam mnogo više bliži onome onoga što se zove duševni spokoj, vedrina... a što je još bitnije od sreće. Kako bi rekao jedan nemački filozof, zapalo me je, kao i čitav svet, da živim u jednom prelaznom vremenu... Ali svako doba je prelazno, vreme tranzicije i promena.”

“Imam utisak da nikad nisam izašao iz biblioteke - intimno osećam - kao da nikad nisam ni napustio biblioteku svog oca, da nikad nisam iskoračio preko njenog praga” - izjavio je Borhes u jednom od razgovora koje je tokom 1984. i 1985. povremeno vodio preko talasa Radio Munisipal u Buenos Airesu, odakle su preneta i neka druga Borhesova razmišljanja izneta u ovom tekstu, ujedno objavljivana i u tadašnjem dnevnom listu “Tiempo argentino”. “Iako ta biblioteka koja je bila okrenuta unutrašnjem dvorištu više ne postoji, ja sam i dalje intimno u njoj. Imam utisak da je sve ono što je došlo kasnije bilo pomalo lažno; možda su samo ti prvi utisci i bili jedino što je zaista bilo moje...”

“I sada, kad sam počinio nešto nedolično napunivši 85 godina, stalno potvrđujem, bez žaljenja, da je moje pamćenje puno stihova; puno sećanja iz knjiga. Ne mogu da čitam od svoje 55. godine kad sam izgubio vid, ali mogu da razmišljam o svom prošlom životu, o prijateljima i ljubavima, ali iznad svega razmišljam o knjigama... Svoj život posvetio sam knjigama, pre svega čitanju... Kad sam bio dete otac mi je pokazao svoju biblioteku, koja mi se učinila beskrajnom, i rekao mi da čitam sve ono što poželim, ali ako mi je nešto dosadno da tu knjigu odmah ostavim... To će reći da je takav stav potpuno suprotan onom o obaveznoj literaturi koju treba pročitati... Čitanje mora da bude sreća...”

Da li je Borhes bio srećan? Sudeći po ovim njegovim konstatacijama o knjigama i čitanju, čemu valja dodati i sasvim verodostojnu i logičnu tvrdnju da mu je i pisanje donosilo sreću, sigurno da je poznavao sreću. Pa ipak, u ulici Florida, žili kucavici Buenos Airesa, kojom je Borhes običavao da šeta sa Marijom Kodamom, stoji nad jednom knjižarom natpis: “Počinio sam najveći od svih smrtnih grehova: nisam bio srećan.” I potpis: Horhe Luis Borhes. Jednom prilikom je još rekao: “Nedostajale su mi dve stvari: život i smrt”. Možda bi se moglo reći da se Borhes, opredeljen da stvara svet fikcije, odrekao običnog ljudskog življenja, okrenuvši se sasvim kosmičkom principu koji je bio sposoban da oseti i prenese kroz svoje delo. Zbog toga se i naše uobičajene predstave o životu i sreći možda ne bi ni mogle sasvim primeniti na Borhesa.

(Kraj naredne subote)