Odavno nijesam pročitao dramatičniju, a ljudskiju knjigu od knjige Takva su vemena Jelene Trpković, slikarke i supruge ubijenog dubrovačkog pjesnika Milana Milišića. Jelena je svjedokinja iz prve ruke života u opsjednutom Dubrovniku, gdje je živjela u vrijeme rata, a i prije. Samo ova izuzetno hrabra, a istovremeno izuzetno talentovana žena, mogla je da napiše ovu knjigu. Ne može se izbjeći činjenica da je knjiga u neku ruku istorija beščašća, a nadasve moralni priručnik, pisan u tragično - mračnim vremenima. Pisana životom, trajnija od života. Ako sve prođe i ako se zaboravi, neće ova knjiga. Ona će svjedočiti iz srca događaja, sa lica mjesta. Knjiga je dokumentarna i nadasve literarna. Sve gola stvarnost: ljudi i događaji.
Mnoštvo je činjenica, detalja, ličnosti, situacija, koje opisujete u knjizi… Kako biste danas sa distance od preko tri decenije, opisali stanje u Gradu kojeg svakodnevno iz svih oruđa i oružja bije JNA i njeni rezervisti?
Sećanje na opsadu i napad na Dubrovnik je trajno upisano u moju memoriju i poslije trideset godina, moja svakodnevnica. I na javi i u snu. A slike tog vremena se javljaju u svim oblicima. Takođe i na javi i u snu: ponekad kao užas ljudi koji su bili u opsadi Grada, ponekad kao nadrealna tišina koja dolazi sa mora zbog pomorske blokade, kao užasan strah od granata koje mogu svaki čas doletjeti sa svih strana, o dragima koji su ubijeni od tih granata…
Ponekad se javi kao film o hordama divljaka koji nasumice iz svakog mogućeg oružja, najprimitivnijeg ili najsavremenijeg pucaju po ljudima u utvrđenom gradu, scene pomešane sa kadrovima filmova o opsadama gradova od Troje do Varšave ili danas Gaze, na primer.
Saznanje da je u napadu na Dubrovnik bilo i samoinicijative generala JNA i divljanje paravojnih i rezervnih vojnika doprinosi tim scenama bahatih, pijanih, nesuvislih ljudi koji ruše, pale, pljačkaju i dodatno pojačavaju te scene. Tamo gde je bila regularna vojska, Cavtat i Mokošica, na primer, bilo je manje tih divljaštava.
Ponešto od toga sam zapisala.
Milan gine na počektu rata, 5. 10. 1991. godine kao prva civilna žrtva. Vi nastavljate da živite u Dubrovniku pod granatama. Mnogo je detalja koji se ne mogu zaboraviti. Vaš teča, general pukovnik, komandant najviše vojne formacije u ondašnjoj JNA organizuje niške specijalce da Vas izvedu iz Grada. Oni se nenadano stvaraju pred Vašim vratima, kažu da se spremite za izlazak, što Vi odlučno odbijate, sa mišlju: kako sjutra izaći pred one koji ostaju u Gradu: sa bolesnima, malom djecom, bespomoćnim ženama i starcima. Djeca se u skloništu vezala za Vas, vide neku sigurnost u svekolikoj neizvjesnosti...
Milan nije bio prva civilna žrtva u napadu na Grad. Prva je poginula žena u Gružu u svom vrtu. Milan je na dugačkom spisku poginulih civila drugi.
Niko ne zna i niko ne može da objasni opsadu grada bez vojske (u Dubrovniku nije bilo kasarni, bilo je par penzionisanih oficira, nije bilo oružja). Jedno od pitanja koje je kružilo Gradom početkom opsade i prvih bombardovanja je bilo: Zašto ne uđu? I ono staro dubrovačko: Kako dohodu tako prohodu. Rečenica kojom su dočekivali i ispraćali sve koji su vekovima hteli da osvoje Dubrovnik, do Napoleona.
Na moje pitanje, posle rata, mom teči koji je poslao sedam niških specijalaca da me “izvuku” iz Grada koje su oni opkolili zašto je bila potrebna opsada Dubrovnika, odgovorio je: Ne znam. A on je bio komandant prve vojne oblasti! Ne zna! Vojnici ne znaju, oni samo izvršavaju naređenja. A, rekao mi je i da su ponekad naređenja bila na strani paravojske.
Naravno da sam odbila da me oni “izvuku”. Kako bih se pogledala u ogledalo i kako pogledala u ljude koje niko nije mogao da “izvuče” iz pakla rata.
Grad zasipa kiša granata, Vi se krećete Gradom, slikate u nemogućim situacijama. Interesantno je vidjeti Vaše slike iz tog vremena i tog ambijenta. Milan radi na svojim rukopisima, čita Sartra. Na pomisao mogućeg odlaska, presabirate se, šta u tom slučaju odnijeti iz stana? Milan kaže: rečnike... A ima brojne rječnike na raznim jezicima. O čemu on razmišlja kada se ni obični zavežljaj ne može iznijeti, a kamo li knjige kao što su rječnici? I taj detalj govori o njemu.
Kada su počela prva zamračenja, probe sirena, kada se rat približavao, razgovarali smo šta ćemo poneti u slučaju evakuacije. Milan je rekao: Ne mogu bez svojih rječnika, samo njih bih ponio! Imao je dve police rečnika. Bila sam sigurna da bi ih spakovao, utovario u neka kolica i vukao sa sobom. Rečnike u jednoj a psa Čobija, sa Šarplanine, u drugoj ruci. Njemu je jezik bilo istinsko pribežište. Ja sam svoje najvažnije radove isekla u komade koji se mogu kasnije spojiti i stavila u veliku mapu.
Milan je, noću, radio sa upaljenim svećama ispred sebe, pored otvorenog balkona, duboko u noć i dolazili su da ga opomenu, bilo je zamračenje Grada. Bilo je to svetlo kroz vrata balkona jedino na kilometrima dubrovačke obale. Najverovatnije i jedina otvorena vrata balkona. Takav je bio Milan Milišić.
Iznosim lični utisak: prije rata je u Dubrovniku tolerantna atmosfera. Druženje sa prijateljima iz kosmopolitskog grada i onima koji u takav grad dolaze. I to opisujete, sjećate se. Da li se tada naslućuje, u bilo čemu, tutanj budućih događaja?
Vi mi kažete da je u Dubrovniku pre rata bila divna atmosfera. Možda je bilo tako za posetioce Grada, turiste. Nije baš tako bilo. Zbog tog pomalo tugaljivog pogleda na Grad, Milan je imao onu sarkastičnu rečenicu: Kada čujem reč Dubrovnik, hvatam se za maramicu. Dubrovnik je mali grad, zatvorena sredina. Kako je Milan često spominjao jedini grad na nekada našoj obali koji nema izlazak na more, lungo mare. Poredio ga je sa školjkom koja se retko otvara. I kao svaki grad u to vreme i Dubrovnik je imao svoje probleme, političke ulizice, žbire, utišanu slobodu govora. Biti član partije je donosilo velike povlastice, svako slobodoumlje je bilo kažnjavano, i mi smo prošli tog toplog zeca, Milan je bio sudski gonjen zbog tekstova koje je pisao, gubio je posao, čak sam i ja bila u jednoj od tih čistki, kako su to nazivali ambiciozni članovi partije, sklonjena sa jednog malog posla.
U Dubrovniku se zlo dugo pamti. Kada se to zlo smesti, nema tog vetra koji može lako da ga oduva. Nema više ruševina na kojima velikim slovima piše: Boro - Bijelo polje, Miro - Nikšić. Budo - Titograd… ali su ti grafiti duboko urezani u sećanje stanovnika Konavala i okoline Grada.
Zato se plašim da će se zlo koje je zadesilo Grad, ljudski životi, opsada, bombardovanje, pljačkanje, dugo, dugo osećati. A politici takvo stanje, naravno, ide na ruku i podgrejava ga, uveliko.
Svečana večera 1989. povodom kongresa PEN-a zakazanog u Dubrovniku za 1993... Tu se već vide neke pukotine, delegacija pisaca iz Srbije napušta večeru. Milan je u smokingu svog oca, umrlog dok je Milan bio dječak.
Zapisi knjige Takva su vremena, počinju 1989. svečanom večerom povodom predstojećeg svetskog Kongresa PEN-a u u Dubrovniku i na Hvaru zakazanog za 1993. u dvorcu Sorkočević u Dubrovniku. Prisutna je bila i delegacija iz Srbije. Milan se bio svečano obukao, obukao je prvi put očev smoking. Milanov otac je imao trgovinu štofova u ulici Od Puča u Dubrovniku i tu prodavnicu mu je 1941. konfiskovala vlast NDH. Na tavanu u Dubrovniku i u starim kovčezima po kući ostale su bale najfinijeg štofa, a u velikom ormaru i smoking Rista Milišića koji se razboleo i dugo bolovao. Umro je u dubrovačkoj bolnici kada je Milan bio dečak. O toj smrti Milan piše u svom posthumno objavljenom romanu Oficirova kći.
U jednom trenutku, na početku svečanosti, bila je to regionalna konferencija PEN-a delegacija iz Srbije je demonstrativno ustala i otišla, uputivši Milanu teške reči. Kako je došlo do tog naglog odlaska, ne znam. Ali bio je to još jedan u nizu predznaka sukoba na svim nivoima. A bilo ih je mnogo.
Paralelno sa tim naznakama desila su se i zbližavanja ljudi, druženja, zbijena, svakodnevna. Kao da smo znali da ćemo uskoro biti svi svako sam sa sobom u danima rata.
Neke sam zapisala. Većinu nisam.
Nisam zapisala ni kako smo jedne večeri seli Milan i ja ispred TV da gledamo, ne sećam se koji, ali dugo najavljivan, značajan ruski film. Skinut je sa programa zbog ćirilićnog titlovanja filma. Milan je bezuspešno, besan, zvao TV Zagreb, ali niko se nije javljao.
Milan je duša Grada... Izuzetno ga cijene kolege sa područja čitave SFRJ, tu je Danilo Kiš, nobelovac Josif Brodski sa kojim Milan igra šah, dok je u SAD-u prevodi Frosta. To su značajne relacije, koje mnogo govore. Brodski je bolji u šahu, Milan se nervira…
Jedini odlazak o kom smo pričali bio je odlazak u Italiju. Čekali smo poziv koji je trebao da stigne od Brodskog koji je rekao da će da isposluje Milanu rad na nekom fakultetu u Italiji, na katedri za slavistiku ili književnost. Brodski je imao jake kontakte, sam je to predložio Milanu u Amherstu, u Masačusetsu, gde su se družili dok je Milan prevodio Roberta Frosta u leto 1991. Milanu Frost nije bio baš najvažniji pesnik, ali je dobio posao od izdavača i stipendiju da ga prevede, a Josipu Brodskom, Džozefu, kako ga je Milan zvao, Frost je bio jedan od najdražih. Tako se desilo da su pored partija šaha pričali i o stihovima Frosta. Uz vino, naravno.
Pismo od Brodskog nije nikada stiglo.
Miloševićeva propaganda lansira čak osamnaest verzija Milanove smrti. Ne ide im u prilog ubistvo tako velikog pjesnika. Zloupotreba smrti pjesnika i čovjeka, najprizemnije politikantske kalkulacije.
Postoji dvadesetak verzija Milanove pogibije. U prvim vestima je pisano da su Milana ubile ustaše a mene silovale i ubile… Najbizarnija je verzija tadašnjeg Radio Titograda da je Milan Milišić poginuo u saobraćajnoj nesreći. Verzija koju sam nedavno saznala dolazi iz Trebinja. Konstrukcija te verzije je nadrealna. Milanov i moj veliki prijatelj, jedan od najboljih pesnika sa ovih prostora, Ibrahim Hadžić ima prikupljene sve verzije.
Vi ste poznata slikarka s autentičnim slikarstvom, ali i istinska posvećenica Milanovog djela. Znam za samo još jedan slučaj te vrste, a to je Nadežda Mendeljštam, udovica Osipa Mandeljštama, posvetili ste joj izložbu pod nazivom Telefoni Nadežde Mandeljštam (1995). Pripremili ste sve Milanove knjige, obnovili izdanja, sredili i objavili književnu zaostavštinu.
Trideset godina radim na Milanovoj ostavštini. Par godina radim na njegovim rukopisima, par godina na svojim slikama. Paralelno je nemoguće. Pripremila sam 20 Milišićevih knjiga u Beogradu, Zagrebu, Sarajevu, Splitu... Ponosna sam na to.
Napravila sam i nekoliko meni važnih svojih izložbi u Beogradu, Ljubljani i Skoplju. Mogla sam više? Nisam.
Zanimljivo je da muškarci, kada im ode sa ovoga sveta supruga, ne rade na njenoj ostavštini. Žene rade, čuvaju. Setimo se samo Mire Miočinović i Pascale Delpesch za Danila Kiša, suprugu Borislava Pekića, Ljiljanu, Marije Kodame, supruge Borhesa, ili supruge Tolstoja, Dostojevskog, Nadežde Mandeljštam…
Knjiga Takva su vremena je skup zapisa koje sam, ponekad dokumentarno, sa lica mesta pisala. Sa broda, u autobusu koji prolazi kroz spaljena područja. Malo toga je dodavano, samo su neke situacije objašnjene uz razgovore sa ljudima koji se u zapisima spominju i uz saglasnost većine njih da se njihova imena objave. Tu nema fikcije, nema konstrukcije, samo život sam. I zato je tako jako delovala i deluje na ljude.
Nisam pisac, zapisi su pisani svakodnevnim govorom, lektori Dragoljub Stanković i Tomislav Marković nisu hteli da ispravljaju ništa. Miljenko Jergović mi je dao vetar u leđa da, kada sam ga stidljivo pitala da li bi nešto napisao za knjigu, rekao da je to dobro i da moram da zapise objavim. Zahvaljujem svoj trojici što su me ohrabrili. Stalno sam i sama sebe hrabrila da nisam pisac i to mi je davalo slobodu dok sam zapise prebacivala u knjigu i sređivala. Problem je bio sa datumima. Neke beleške su datirane, neke ne.
Sretna sam što su urednici moje knjige, jedan iz Beograda, Dragan Stojković sa svojom kućom Most art Jugoslavija i iz Siska Đuro Tadić koji ima Udrugu kulturnih vrijednosti. Obojica se bave kulturom sećanja, a znamo koliko smo skloni da zaboravljamo i koliko su nam sećanja kratka. Nije ni čudo, toliko ima istorije na ovim prostorima da sve ne može da stane u jedno ljudsko sećanje.
Reakcija posetilaca promocije je bila za sve iznenađujuća. Čak je i glumac Sergej Trifunović koji je čitao delove zapisa, on koji zna da oseti i vidi atmosferu scene i prostora, rekao: Jebote, šta je ovde emocija! Ljudi su plakali. Brade i ruke su se tresle od suspregnutih, potisnutih emocija. Svako je imao svoja iskustva devedesetih, svoju nenapisanu knjigu zapisa takvih vremena, a mladi ljudi su sa mi uzbuđenjem posle promocije govorili da prvi put imaju priliku da saznaju i poveruju, iz prve ruke, o tim o vremenima o kojima se priča, laže, mistifikuje, opravdava…
Vi tokom rata pokrećete sa najslobodnijim ljudima iz ondašnje Jugoslavije brojne antiratne aktivnosti. Dok rat bijesni i ginu ljudi, putujete svim ex-yu republikama. Progonjeni ste, Vi i Vaši prijatelji i saborci, ucjenjivani, ućutkivani, nijeste ustuknuli, nijeste se uplašili ni odstupili...
Putovala sam mnogo tih ratnih godina. Prekršila sam tri važna pravila civila u ratu: Ne kreći se mnogo, ne pravi nova poznanstva i ne govori mnogo. 12 puta sam svim mogućim i nemogući prevoznim sredstvima putovala kroz zemlju koja se raspadala pred mojim očima, napravila prijateljstva koja traju, napisala dragocena svedočanstva, govorila za sve medije koji su hteli da čuju. U Beogradu sam boravila zimi, leti u Dubrovniku. U Beogradu smo osnovali Civilni pokret otpora, napravili već legendarne akcije Crni flor i Poslednje zvono, između ostalog. Vodila sam beleške i skupljala dokumentaciju o našim akcijama. Neke od tih beleški se nalaze u knjizi Takva su vremena.
Naravno da je život tekao svojim tokovima i pravcima, da mnogo toga važnog i sporednog nije zabeleženo.
U Beogradu je bilo mnogo ljudi koji su se bunili protiv ratova, javno istupali. Bilo je i onih koji su ćutali, zagovornika rata i naravno ratnih profitera.
U Crnoj Gori nove generacije ne znaju šta su njihovi očevi radili tih devedesetih.
Akcija za ljudska prava i Prazan prostor sa Petrom Pejakovićem i sa Teom Gorjanc Prelević na čelu počeli su da sakupljaju svedočanstva. Prvi put posle 30 godina neki ljudi su progovorili, neki nisu hteli. Preko trideset svedočanstava. I svi su na pitanje zašto su ćutali odgovorili da ih je sramota zbog učešća u ludilu napada na Grad. Neko pod punim imenom i prezimenom, neko sa inicijalima, govorili su otvoreno, hrabro, o napadu na Dubrovnik, o zabludama, o vestima koje stižu kako ustaše kreću na Crnu Goru, o rušenju, pljačkanju, zlodelima i o stidu zbog svega. Iz toga je nastala predstava Smrt u Dubrovniku u produkciji Dramskog studija Prazan prostor i režiji Petra Pejakovića.
Kakva je to predstava! Mladi ljudi, glumci, igraju svoje očeve, dedove, stričeve. Mladi ljudi koji nisu znali šta se dešavalo tih devedesetih, neki nisu bili ni rođeni. Mladi ljudi koji se stide u ime svojih očeva, nose teret njihovih grehova, činilo mi se, dok sam gledala predstavu. Gledala sam predstavu u Beogradu. Ne verujem da ću uskoro videti nešto tako jako, dobro, životno.
Predstava je u Splitu dobila nagradu na Marulićevim danima za najbolju predstavu u celini i za najbolju dramaturgiju.
I što je, ne samo meni najvažnije, igrana je ove godine u Dubrovniku gde je doživela ovacije publike.
Sada o Vašem slikarstvu, nedavnim izložbama i onima koje treba da uslijede. Čime se danas bavite?
Bilo mi je teško posle Milanove pogibije da radim. Nisam bila više ista osoba, nisam se mogla vratiti u stare radove, a svaki novi početak mi je bio težak. Nemoguć. Prisiljavala sam se. Napravila sam seriju slika i crteža. Loših, uglavnom.
Uoči rata radila novu seriju radova i shvatila da mi radovi gube boju. Dan pred Milanovu pogibiju, ušao je u moj atelje, pogledao novi rad i pitao me: Kako ćeš ga nazvati? Udovica, odgovorila sam. Ne sviđa mi se naziv, rekao je Milan. Rad nije završen.
Ponekad sam pisala po neki zapis.
Mislila sam da ću, kada knjiga izađe, predahnuti (dve godine sam radila na njoj) ali sam se prevarila. Svakodnevno me zovu ljudi, dobronamerni i oni koji to nisu i neki od njih mi pričaju svoja iskustva rata. Prekidam ove druge nemilosrdnom rečenicom: Ja sam svoju knjigu napisala, ti napiši svoju!
Vraćam se svom slikarstvu, mnogo započetog me čeka.
Pogledajte još:
Preuzmi aplikaciju i prati vijesti
PRATITE NAS NA
