Rano jutro na Durmitoru. Grupa od trideset domaćih turista okupila se oko vodiča. Glavni vodič im predstavlja svoju ekipu: zamjenika i trojicu saradnika. Glavni vodič i zamjenik su naočiti mladi ljudi. Visoki, a tek držanje. Turistima prija, vidi se da će na ovom planinarenju biti sigurnim rukama. A to je zbilja važno. Lako se izgubiti, a i nastradati u planini bez dobrog vodiča. Glavni vodič zatim daje neophodna obavještenja o svojoj firmi:
"Od prije šest godina ovo je uspješna privatna firma. Ranije smo bili u kooperaciji sa nekim firmama iz regiona. Međutim, od kad je firma privatizovana, posao mnogo bolje ide. Imamo planove za narednih dvije decenije. Mi radimo dugoročno."
Planinarima milo da ovo čuju, nije neka improvizacija, vidi se po svemu da je ovo ozbiljan preduzetnik.
"Tako se razvija turizam i biznis. Bravo!" komentariše jedan planinar, a više njih klimaju glavom u znak odobravanja.
Saradnici, kako ih je predstavio Šef, takođe prijatni ljudi.
"Ovo je moj zamjenik Rajko" pokazuje glavni vodič na dugajliju visokog čela, zagledanog u horizont. On će vam odgovoriti na sva suštinska pitanja vezana za ovaj put, a i šire". Glavni vodič i zamjenik se oslovljavaju sa Šefe i Rajko, preporučuju i turistima da im se tako obraćaju.
"Ovo je Rodni" pokazuje Šef na najmlađeg, simpatičnog plavušana, "on je glavni koordinator saradnika. Dobija naređenja samo od mene i izvršava ih u cilju ispunjenja planiranog puta i vaše bezbjednosti."
Rodni se smješka ljubazno, planinari oduševljeni.
"Ovo je Mijo, zvani Sanitet" - pokazuje Šef na ozbiljnog pedesetogodišnjaka - "on je zadužen za pružanje zdravstvene pomoći, zlu ne trebalo. Prije je radio kao uspješan ljekar. Ima svu neophodnu opremu i materijal."
Mijo je ozbiljan, uliva povjerenje. Na Šefovo pominjanje potrebne opreme i materijala pogleda ga upitno, a Šef klimnu glavom, kao da kaže "nema brige". Na kraju Šef je predstavio, takođe simpatičnog, naočarca:
"Ovo je Zoki, on je zadužen za sve vanredne situacije tokom puta".
Pogled na Zokija izaziva blagu nedoumicu kod planinara. Nekako više djeluje, recimo, kao šef recepcije. Ali, sigurno je pouzdan, prosto se vidi da je ovo uhodana ekipa.
Šef izlaže plan puta, mjesta odmaranja, vrijeme i mjesto ručka. U ponudi je ručak na jednom katunu, ekskluzivo, crnogorska pogača, skorup, pršuta. U povratku užina na drugom katunu. Takođe ekskluzivno, kačamak i ovčije kisjelo mlijeko. Nema potrebe da nose ništa osim manje boce sa vodom. Usput ima dosta izvora, natočiće. Očekuje se sunčan dan, nema potrebe za dodatnom opremom u vidu kabanica i suve odjeće. Jer, put je dug i strm, svaki suvišan teret usporava i otežava.
Krenu zadovoljna kolona, jutro odmiče, sunce sve jače. Svi zadovoljni, ali ponestaje vode. Planinari pitaju gdje je najbliži izvor. Šef se obraća Rodniju, a Rodni Zokiju.
"Prošli smo ga", mirno kaže Zoki.
"Kako prošli", čudi se Rodni, "pa niko ga nije vidio?"
"Zato što je presušio", objašnjava Zoki situaciju.
Rodni ide do Šefa koji je na čelu kolone, a onda se brzo vraća i nešto šapne Zokiju, čiji dotadašnji blaženi izraz prelazi u zabrinutost dok žuri prema Šefu. Sad se već iz više glasova čuje pitanje koliko ima do izvora. A na čelu kolone Šef strogo pita Zokija.
"Šta ovo znači Zoki, ti si zadužen za vodu!"
Šef se uzdržava zbog blizine planinara i samo kaže "Zoki, rekao si da je prognoza na sunčano i bez oblačka. I predložio da planinari ne nose ni kabanice, čovječe!" Zoki se preznojava i tiho dodaje "Šefe, možda je to Micev namjerno, on je iz Pozitivne..."
Šef se mršti: "Obrazloži nekako planinarima, ali molim te ne pominji poplave."
Zoki ode do grupe i glasno reče: "Molim one koji su žedni da se strpe do katuna. Upravo je Šef primio informaciju da su zbog suše usputni izvori postali nebezbjedni za piće, te zbog vaše bezbjednosti, bolje da istrpite žeđ."
E sad, nije lako trpjeti žeđ po ovom žaropeku i uzbrdici. Srećom, neki planinari su, ipak, ponijeli više vode, te daju onima koji su se striktno držali Šefovog uputstva da se nosi samo mala količina, jer ima izvora.
Šef isprednjačio, zamjenik za njim. Onako krakati i u kondiciji osvrću se i mršte što je kolona spora. Stigoše i do katuna.
Šef komandova odmor i ručak i da se uzme vode. Rodni pođe do domaćina da vidi da li su dogovorene pogače spremljene. Treba da bude za svakog planinara po pogača, za šefa i Rajka po tri, a za saradnike po dvije. To je uobičajena narudžbina. Znači, ukupno četrdeset i dvije pogače. Rodni se brzo vraća i prilazi Šefu i Rajku, zabrinuta lica. Ova dvojica, kao što je i red, sjede malo po strani od grupe.
"Šefe, ima samo dvadeset i dvije pogače", kaže Rodni. Šef ga ljutito pogleda.
"Kako to, zašto nije naručeno kao obično?"
Rodni uplašeno gleda i tiho objašnjava: "Naručeno je četrdeset i dvije i domaćin je toliko pripremio, ali su prije jedan sat došli Njemci i uzeli dvadeset."
Šef je vidno iznerviran.
"Kakvi Njemci, njihovu tura je samo opciona?"
Rodni još tiše: "Rusi su im preprodali svoju turu koju nijesmo precizno ugovorili."
Šef se uozbiljio i traži rješenje. Rajko zamišljeno i visokoumno gleda u horizont, planinari čekaju pogače i stoje u redu da napune boce vodom. Red se otegao, česma samo curka, ali dobro je. Ima vode, pa iako ide sporo. Za to vrijeme Šef je našao rješenje i daje Rodniju naredbu:
"Meni i Rajku po tri pogače kao i obično, vama trojici po dvije, to je dvanaest, a preostalih deset podijeli planinarima. Pogače su velike, dosta će im biti po trećina, a i nema više."
"Meni i Rajku po tri pogače kao i obično, vama trojici po dvije, to je dvanaest, a preostalih deset podijeli planinarima. Pogače su velike, dosta će im biti po trećina, a i nema više"
Planinari koji su prvi napunili vodu, vidjeli su kako Mijo i Zoki nose dvanaest pogača na stranu. Onda se oglasio jedan planinar, obraćajući se Šefu:
"Molim vas, kakav je ovo način, za nas trideset je podeljeno deset pogača, a za vas petoricu odvojeno dvanaest. Pa gde to ima, mi smo pogače platili po dvostrukoj ceni od one u gradu, zbog ekskluzivnosti katuna i organske hrane, a dobili smo po trećinu od plaćenog. To ispada da smo platili šest puta skuplje. To je razbojništvo!"
Planinari su se negodujući okupili oko njega, a Šef je prvo potpuno zaprepašćeno, a onda ljutito gledao u ovog drznika. Plemenito misaono čelo zamjenika Rajka se takođe smračilo. Pomoćnici ćute i gledaju ispred sebe.
"Ko ste Vi i odakle ste?" pita Šef oštro. Planinar se predstavi i reče da je iz Podgorice i da je univerzitetski profesor. Šef i Rajko se nešto konsultuju, a onda Šef kaže: "Kako iz Podgorice, a govorite ekavski?"
Profesor ne odustaje "Ja sam Crnogorac koji govori ekavski, šta tu ima sporno?"
"Znači, nijeste Crnogorac nego samo živite ovdje", izvodi Šef zaključak.
Profesor ne odustaje "Ja sam Crnogorac koji govori ekavski, šta tu ima sporno?"
Rajko u pola glasa kaže Šefu: "Zar ne vidiš da je ovo neka velikosrpska propaganda, koriste svaku situaciju..."
Šef smrknuto klima glavom u znak saglasnosti. Planinari, šta će, za to vrijeme pojedoše po ono parče pogače. Da je ukusno, ukusno je. Prava durmitorska hrana, ali da je bar još toliko... Ali, dok se Šef sprema da komanduje pokret, sa indignacijom prekinuvši dalji razgovor sa profesorom koji govori ekavski, stuštilo se, čuje se grmljavina koja se približava. I poče pljusak. Svi se zbiše pod nedstrešnicu, nevoljno se i Šef i Rajko sa saradnicima približiše grupi.
Šef u pola glasa pita Zokija: "Zoki, šta je ovo?"
Zoki gleda, samo trepće: "Pa, kiša, Šefe".
Šef se uzdržava zbog blizine planinara i samo kaže: "Zoki, rekao si da je prognoza na sunčano i bez oblačka. I predložio da planinari ne nose ni kabanice, čovječe!" Zoki se preznojava i tiho dodaje: "Šefe, možda je to Micev namjerno, on je iz Pozitivne..."
Šef se zamisli i ne reče više ništa. Ko zna šta je pomislio, a ima i razloga: ovaj profesor sa velikosrpskom propagandom, podmetanje pogrešne prognoze... kao da se udružuju da mu pokvare biznis. A baš se firma lijepo uhodala.
Stranci zadovoljni, doduše njima ne naplaćuju duplo kao domaćima i daju im cijele porcije. Još i po neki poklon. Zato je firma za kratko vrijeme tako dobro krenula. Samo da ne zakeraju ovi domaći. Sirotinja, što ne idu u Švajcarsku ili Austriju, nego su ovdje našli da se bune... Još će početi da nose svoje sendviče, pa će se oprostiti od zarade po tom osnovu. Briga se čita sa Šefovog čela, a vrijeme se smiruje. Pojavi se sunce. Dio grupe se nešto sašaptava, a kad Šef komandova pokret, njih dvadeset se odvoji.
Stranci zadovoljni, doduše njima ne naplaćuju duplo kao domaćima i daju im cijele porcije. Još i po neki poklon. Zato je firma za kratko vrijeme tako dobro krenula. Samo da ne zakeraju ovi domaći. Sirotinja, što ne idu u Švajcarsku ili Austriju, nego su ovdje našli da se bune...
Šef, Rajko i pomoćnici su bili potpuno iznenađeni ovakvim obrtom. Ali, ne mogoše ništa.
Probudila sam se sa divnom osjećanjem da ovaj san donosi dobre promjene. U toku dana su mi se javili dvojica prijatelja, Miodrag Lekić i Milan Popović. Naravno da ću podržati Demokratski front, odgovorila sam.
Bonus video:
