Crnogorska glumica Jelena Simić, do sada je igrala u predstavama “Oro iz Bajke”, “Saloma”, “Mogli”, “Antigona” i “Ulcinjski gusar”. Pored toga što se bavi glumom, ona je i saradnik na Fakultetu dramskih umjetnosti:
“Ostala sam sad na akademiji kao saradnik, idem na časove svakog drugog dana. Kroz taj rad sam shvatila koliko se sve brzo zaboravlja”, kazala je Jelena za “Vijesti”.
Moglo se čuti da su planovi na FDU da se od sada svake godine upisuju klase, je li to previše glumaca za našu teritoriju?
Najiskrenije, nema toliko prostora na Akademiji, zbog kapaciteta tog objekta, ali radi se na tome. Fantastična je zamisao i bilo bi dobro kada bi se to izgradilo i počelo da funkcioniše kako je zamišljeno. Tek tada ide pitanje da li nas je mnogo za prostor Crne Gore. Da, ima nas jako mnogo, četiri klase, i svi smo talentovani, svako može da ponudi nešto specifično. Svako se trudi da to što umije i voli radi, da ne zaboravlja i ne isključuje. Često se ljudi skupe sami, nađu prostor za rad. Tu je, sa druge strane, puno obaveza, moraš da budeš i reditelj i producent i glumac. A opet je to i dobra stvar, jer je kreativno.
Jesi li tokom srednje škole znala da ćeš upisati Akademiju ili si se premišljala?
Sasvim slučajno sam pronašla neku školicu glume i krenula, bez ambicije da se time bavim profesionalno. Jednostavno sam uživala u gledanju predstava i filmova, prezimila sam svake godine u kino “Kulturi” i bila mi je želja da probam, da vidim kako to izgleda. Bilo je nagovaranja da upišem nešto drugo, “glumom se možeš baviti i bez škole”. Po meni, skoro svakim poslom se možeš baviti, pitanje je na kom nivou. Razmišljala sam o turizmu, jer sam tu srednju završila. Bilo mi je interesantno, jer smo išli na praksu i sastavljali aranžmane.
Šta mislis o rušenju čuvenog bioskopa “Kultura”, pomenula si da je to tvoja prva ljubav?
Pa nedostaje mi. Na veoma ružan način sam saznala da je zgrada srušena. Krenula sam na probu prema KIC-u i išla prečicom pored kina “Kultura”. Vidjela sam da ga nema i baš mi je teško palo. Prije toga sam čula da planiraju to da urade, ne znam i ne želim da se petljam u to zbog čega i kako, ali meni je teško palo. Tamo sam odrasla, pogotovo kad je bila zima. Neke filmove sam gledala po četiri puta. Mislim da se moglo nešto drugo uraditi i baš sam o tome pričala sa prijateljima. Mogli su se u njemu puštati naši filmovi, koje ne možemo tako često da vidimo na TV-u. Pa su se mogli puštati filmovi jednog režisera, pa filmovi jednog glumca. Samo je trebalo dobre volje, organizacija i ideje. Sad se modernizujemo, pa nam prijaju 3D filmovi, ali, po mom mišljenju, to nema šarm kao stari bioskopi. Svi volimo nešto novo i moderno, uživamo u tome, ali ne mora da znači da ono staro treba da bacimo.
Jesi li gledala neki 3D film?
Nisam, ali imam želju. Baš mi je prije neki dan prijatelj objašnjavao kako se snima. Pojma nisam imala, kad mi je objasnio malo sam se zainteresovala. Sve me to asocira na video-igre, koje su po meni imale takođe pretjeranu popularnost. Mada može da bude dobro. Gledala sam na svom kompjuteru filmove koji su snimljeni za 3D i pomislila da bi bilo dobro odgledati ih u toj tehnici, jer ima dobrih scena, ali opet možda je to malo previše nabudženo.
Pored Akademije i glume, čime se još baviš?
Sport i psi su mi prva ljubav. Što se tiče sporta, sad sam penzioner i više ne treniram. Ne mogu da prebolim što nisam imala priliku da se time profesionalno bavim. Smijali su mi se na Akademiji kada sam gimnastiku zvala “slatki bol”. Odlučila sam sa svojim prijateljima da ako ne mogu da se bavim tim sportom, barem pođem da gledam uživo. Druga stvar kojom ispunjavam slobodno vrijeme, kako sam već rekla, su psi. Nije opsesija, ali jeste nešto što mi čini život potpunim. Imam dva psa labradora, Loru i Badu. Zajedno sa prijateljima radimo u klubu da popularizujemo ovu rasu. Želimo da omogućimo ljudima kojima je potrebna pomoć da imaju ovakvog prijatelja i da to kod nas postane praksa.
Priča ispred produkcije
Glumica kaže da joj je je uvijek priča filma ispred produkcije. Tako na pitanje da li bi se prije odlučila za nezavisnu produkciju sa kvalitetnim scenarijom ili ulogu u holivudskom ostvarenju koje nema “dobru priču”, Simić odgovara:
"Uvijek bih se odlučila za bolji materijal i za ono što će mi pomoći da napredujem kao čovjek i kao glumac. Jer snimanje holivudskog filma nije tako nerealno, ali mi se čini da je to samo neki trenutni bljesak. Prije bih se odlučila za skromniju produkciju, jer opet mislim da bi mi više koristilo, tako sad razmišljam i mislim da je ispravno".
Mnogo je tabua u Crnoj Gori
Da si u situaciji kao poznati američki glumci, da li bi usvajala djecu ili bi im pomogla na neki drugi način?
I da nisam u takvoj situaciji, a da ne mogu da imam djece, usvojila bih. Nije to pitanje finansija, već da li si u stanju da voliš nekoga ko nije odrastao u tebi. Mislim da je i toga malo u Crnoj Gori i na tome treba raditi, na oslobađanju od straha. Ali svakako da sam u situaciji da mogu, bavila bih se humanitarnim radom.
Na čemu jos treba poraditi u Crnoj Gori?
Ima puno tabua kod nas. Recimo donacija organa. To nije praksa, osim u slučajevima kada se to desi nekom nama bliskom. Ali ima puno mladih ljudi, koji su na dijalizi, a treba im omogućiti isti život kao vršnjacima. Pa i ja sam zamalo ugrozila svoje zdravlje. Srećom meni nije bila potrebna donacija.
Bonus video:
