Velika Britanija: Časna sestra i monah koji su se zaljubili i vjenčali

Ono što im je donijelo mir je ono što ih je uopšte i navelo na monaštvo - povezivanje sa ličnom vjerom

13567 pregleda 1 komentar(a)
Foto: BBC
Foto: BBC

Dvadeset četiri godine nakon što se zavetovala, ovlašni dodir rukava jednog monaha u gostinskoj sobi manastira u Prestonu, u Lankaširu, promenio je život časne sestre Meri Elizabet.

Igumanija ju je pozvala da zajedno dočekaju fratra Roberta, koji je došao u posetu iz manastira u Oksfordu, i da ga pitaju želi li nešto da pojede.

Kada je igumanija otišla da se javi na telefon, njih dvoje su ostali sami.

„Bilo je to prvi put da smo bili zajedno u prostoriji, sedeli smo za stolom dok je jeo, a kako se igumanija nije vraćala, ja sam morala da ga ispratim."

Sestra Meri Elizabet vodila je pobožan, isposnički život kao časna sestra, uglavnom tihujući u svojoj keliji.

Dok je Robert izlazio na vrata, očešala se o njegov rukav i kaže da je osetila nešto slično strujnom udaru.

„Osetila sam nekakvu hemiju i bilo mi je pomalo neprijatno, a zapitala sam se i, da li je i on to osetio - bilo je nam je prilično nelagodno."

Oko nedelju dana kasnije, primila je Robertovu poruku u kojoj je pita da li bi napustila manastir i udala se za njega.

BBC

„Bila sam šokirana.

„Nosila sam veo tako da nije video ni boju moje kose. Stvarno nije znao ništa o meni, ništa o mom odrastanju. Nije znao čak ni moje svetovno ime", priseća se.

Pre nego što je sa 19 godina stupila među karmelićane, drevni red rimokatoličke crkve, sestra Meri Elizabet zvala se Lisa Tinkler.

Rodila se u Midlsborou, u Engleskoj.

Iako njeni roditelji nisu bili vernici, hodočašće sa tetkom u Lurd probudilo je nešto u šestogodišnjoj Lisi, u tolikoj meri da je zamolila oca da napravi oltar u njenoj sobi.

„Imala sam malu statuu Bogorodic i flašicu sa vodom iz Lurda. Zapravo, mislila sam da je flašica ta koja je sveta, a ne voda, tako da sam je samo punila sa česme i pila tu vodu", kaže ona.

Lisa je odlazila sama do jedne od rimokatoličkih crkava u njenom rodnom mestu i sedela sama u drugom redu - gde kaže da je izgradila izrazitu ljubav prema Devici Mariji, Isusovoj majci, i na kraju osećaj da ima vokaciju.

Vikend izlet u manastir dok je još bila tinejdžerka ubedio ju je da je to njen budući poziv.

Manastir su vodile karmelićanske časne sestre iz reda koji je poticao još iz 12. veka i gde je život bio posebno spartanski, izolovan i strog, ali odlučila je da je upravo to život kakav želi da vodi.

BBC

Iako je Lisa odmah želela da se učlani, njena majka - kojoj se nije dopadala ćerkina odluka - u potaji je pisala manastiru da odloži njen odlazak na nekoliko meseci, da bi Lisa mogla da provede još jedan Božić kod kuće.

Pridružila im se posle Nove godine, nakon katoličkih praznika.

„To je bio početak mog isposničkog života.

„Imali smo dva perioda rekreacije dnevno, od po pola sata, kad smo mogle da pričamo, inače biste bile prepuštene sebi u svojoj keliji, nikada nismo radile zajedno, uvek smo bile same", priseća se.

Tokom godina, sestra Meri Elizabet osetila je kako joj se vokabular kruni, jer nije imala sa kim da razgovara.

Mnoge časne sestre su bile decenijama starije od nje, a razgovaralo se samo o vremenu i bašti.

Viđala je majku četiri puta godišnje, i to kroz rešetke na kapiji samostana.

„Kad sam napunila 21 godinu, tortu i čestitke su mi proturili kroz fioku", smeje se, prisećajući se toga sa radošću.

Kaže da je osećala da se njen „unutrašnji svet" otvara dok se spoljni svet oko nje zatvara.

Bila je ispunjena i zadovoljna.

Ali toga dana u gostinskoj sobi manastira, sve se promenilo posle dodira rukava i poruke u kojoj joj je postavljeno pitanje da li bi napustila manastirski život i udala se.

Sestra Meri Elizabet nije odgovorila Robertu na njegov upit i nije znala šta da radi.

Možda on nije znao ništa o njoj, ali ona je znala ponešto o njemu.

BBC

Tokom njegovih poseta iz Oksforda karmelićanskom rekreativnom centru u Prestonu, povremeno je dolazio da održi misu u obližnjem manastiru.

Sa druge strane ograde, Lisa je slušala njegove propovedi.

Slušajući anegdote iz njegovih propovedi, stekla je sliku o njegovom životu dok je odrastao u Šleziji u Poljskoj blizu nemačke granice i o ljubavi prema planinama.

Mada, kaže ona, tada nije imala utisak da je to ostavilo nekog dubljeg traga na nju.

Sada, najednom, to se promenilo.

„Nisam znala kako izgleda biti zaljubljen i mislila sam da sestre to mogu da vide na mom licu. I zato sam postala prilično nervozna. Osećala sam promenu u sebi i to me je plašilo", kaže ona.

Sestra Meri Elizabet je na kraju skupila hrabrost da ispriča igumaniji da misli kako oseća nešto prema Robertu, ali reakcija koju je dobila bila je neverica.

„Nije mogla da shvati kako se to desilo, jer smo bili tamo unutra 24 časa dnevno pod njenim budnim okom. Igumanija me je pitala kako sam mogla da se zaljubim sa toliko mala kontakta", kaže ona.

Sestra Meri Elizabet je zamišljala reakciju porodice ili njenog biskupa kad bi otišla.

Takođe ju je mučilo pitanje da li bi se njen odnos prema Bogu promenio.

Ali razgovor sa njenom igumanijom naveo ju je da uradi nešto nekarakteristično plahovito.

„Igumanija je bila malko naprasita sa mnom, tako da sam samo strpala gaćice i četkicu za zube u torbu i otišla, i nikad se više nisam vratila da budem sestra Meri Elizabet", kaže mi Lisa danas.

Robert joj je poslao poruku da ponovo planira da poseti Preston te večeri.

Ovaj put da bi se u obližnjem pabu sreo sa prijateljem karmelićaninom i da od njega zatraži savet, od prve osobe iz reda kojoj je smeo da se poveri o njegovom i Lisinom problemu.

Lisa je pretpostavila da će se oni sastati u „Crnom biku" oko kilometar i po dalje niz ulicu, tako da je odlučila da se tamo zaputi.

Ali umesto da to bude radostan trenutak, Lisa se našla u dubokoj rastrzanosti te novembarske noći 2015. godine.

BBC

„Stuštio se pljusak dok sam hodala Garstang roudom.

„Saobraćaj je išao u mom pravcu sa bleštavim farovima i samo sam pomislila: 'Mogu odmah da svršim s ovim'", kaže ona, govoreći o suicidalnim mislima koje su je na trenutak obuzele.

„Mnogo sam se mučila. Pomislila sam da samo treba da završim sa svim tim kako bi Robert mogao da nastavi sa svojim životom. Ali sam se i pitala da li je bio ozbiljan kad je rekao da želi da se venča sa mnom."

Lisa je, međutim, nastavila da hoda sve dok nije stigla ispred „Crnog bika" u petak uveče, skroz pokisla, bez kaputa, u odori časne sestre.

Skupila je hrabrost da uđe tek kad je kroz otvorena vrata videla da monah sedi unutra.

„Kad sam je ugledao, srce mi je stalo", kaže Robert.

„Ali zapravo sam bio paralisan od straha a ne od sreće, zato što sam u tom trenutku znao da moram potpuno da se predam Lisi, ali sam znao i da u praktičnom smislu nismo spremni za taj korak", kaže on.



Robert je u tom trenutku bio karmelićanski fratar poslednjih 13 godina.

Bio je mislilac, akademik i teolog koji se predao manastirskom životu u potrazi za smislom tokom, kako sam kaže, krize vere i identiteta.

Kad se osvrne danas, on misli da su njegovi koreni načinili tu zbunjenost praktično neizbežnom - pošto je odrastao u oblasti koja je nedavno prešla iz Nemačke u Poljsku, sa ocem luterancem i majkom katolkinjom.

Ali mračan period posle propale veze naveo ga je da nastavi potragu za ispunjenjem u Engleskoj, gde, je uprkos luteransko-protestantskoj teologiju za koju se odlučio, utehu pronašao u karmelićanskom rimokatoličkom manastiru.

„Nisam znao mnogo o karmelićanima od pre i nisam razmišljao o tome da postanem monah. Štaviše, oduvek sam bio sumnjičav prema takvoj vrsti izražavanja vere", kaže Robert.

Ali on kaže i da ga je red naučio kako da prihvati mrak, poteškoće i krizu do tačke da se osećao kao da se skrasio.

Međutim, susret sa Lisom - koju je tada jedva poznavao kao sestru Meri Elizabet - preokrenuo mu je život naglavačke.

BBC

„Taj Lisin dodir sa mojim rukavom pokrenuo je promenu, ali dok sam osećao kako nešto postepeno raste u mom srcu, mislim da nikad nisam stigao do tačke kada sam osećao da sam se ludo zaljubio, jer kad postajete monah ili časna sestra, oni vas uče kako da se izborite sa emocijama kao što su ljubav", kaže Robert.

On objašnjava da je njegova poruka Lisi kad ju je pitao da li bi se udala za njega bila praktično njegova intelektualna borba sa samim sobom.

„Kad se pojavila u pabu, mali demon u meni je bio prestravljen. Ali moj strah nije bio verske niti duhovne prirode, radilo se samo o strahu kako ću započeti novi život u 53. godini", kaže on.

Tranzicija je bila teška, naročito ispočetka.

Lisa se priseća trenutka neposredno pred Božić, nedugo nakon što su oboje napustili monaške živote.

„Pogledala sam Roberta i on je bio uznemiren i plakao je. U tom trenutku smo oboje dotakli dno i osećali smo se kao da treba da uradimo nešto poput Romea i Julije i okončamo sve", kaže Lisa.

„Bilo je teško zato što smo se oboje osećali usamljeno i izolovano, i nismo znali kako da nastavimo dalje. Ali samo smo se držali za ruke i uspeli smo se da se probijemo", kaže ona.

Oni opisuju trenutak u centru za zapošljavanje kad su oboje briznuli u plač nakon što su ih pitali kakva profesionalna znanja poseduju - i drugi put kad su se vozili iz Prestona u Jorkšir.

„Naručio sam knjigu na poljskom o časnim sestrama koje su napustile svoj red iz raznoraznih razloga. Čitao sam i prevodio Lisi u kolima, ali je ona morala da stane usput na M62. Oboje smo morali da se isplačemo, zato što su njihove priče bile jako emotivne a mi smo mogli da se poistovetimo s njima", kaže Robert.

BBC

Ono što im je donelo mir je ono što ih je uopšte i navelo na monaštvo - povezivanje sa ličnom verom.

„Tokom čitavog vašeg života vernika govore vam da vaše srce treba da je nepodeljeno i posvećeno Bogu. Odjednom sam se osećala kao da se moje srce širi kako bi obuhvatilo i Roberta, ali sam shvatila da ono takođe sadrži i sve ostalo što mi je važno. I nisam imala drugačija osećanja prema Bogu, što me je umirilo", kaže Lisa.

Lisa je prvo našla posao u pogrebnom preduzeću, a kasnije kao bolnička kapelanka.

Iako ga je uznemirilo pismo iz Rima u kom je obavešten da više nije član reda karmelićana, Robert je ubrzo posle toga prihvaćen u Crkvu Engleske.

Oni se na kraju jesu venčali i sada dele dom u selu Haton Radbi u Severnom Jorkširu - gde je Robert postao vikar lokalne crkve.

Još uvek su na putu da prilagode vlastiti život izvan manastira.

BBC

Lisa pogotovo, koja je bila izolovana 24 godine i nije imala akademski život kakav je Robert vodio ranije, govori o tome kako se oseća kao posmatrač u spoljnom svetu.

Tek je sada počela da shvata kakva frizura i odeća joj najviše odgovaraju posle života provedenog u odori.

Oboje i dalje žude za elementima monaškog života, Lisa čak tvrdi da bi se, da nije Roberta, sutra vratila životu karmelićanske časne sestre.

„Toliko smo se navikli na tišinu i samoću koje je teško pronaći u vrevi spoljnog sveta, ona vas povlači u mnogo različitih pravaca, tako da je to stalna borba za mene i Roberta, da ostanemo centrirani i uzemljeni", kaže Lisa.

Ali pronašli su rešenje koje funkcioniše.

„Često razmišljam kako ovde živim kao u manastiru sa Robertom, kao dvoje Karmelićana koji sve što rade posvećuju Bogu. Pronalazimo se u molitvi, ali ljubav ume da pretvori u svetu stvar sve što radite i ja sam svesna da se za mene zapravo ništa nije promenilo", kaže ona.

Lisa kaže da se oboje slažu da ih ima troje u braku.

„Hrist je u središtu i on je na prvom mestu. Da smo njega izbacili iz jednačine, mislim da ne bi potrajalo."

Fotografija: Ijan Forsajt


Pogledajte video: Kako izgleda derviško probadanje bez bola


Pratite nas na Fejsbuku,Tviteru i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk