Nauka pokazuje da je nam je altruizam urođen, ali da li zaista moramo sve vreme da mislimo na druge?
Kad god letim, jedna rečenica mi uvek iskoči iz brifinga o bezbednosti pred sam let.
Negde između „dobro došli u avion“ i „koristite ovu pištaljku da privučete pažnju“, podsećaju nas da „stavimo vlastitu masku za kiseonik pre nego što krenemo da pomažemo drugima“.
To je, praktično, zvanično uputstvo da budemo „sebični“.
I to je vrlo mudar savet ako dođe do neke vanredne situacije na visini od 10.000 metara pri brzini od 890 kilometara na čas.
Kad kabina ostane bez pritiska, nećete moći da pomognete drugima ako izgubite svest od nedostatka kiseonika.
Ali, s druge strane, u svetu koji često deluje kao da nagrađuje narcisizam, postoji rizik da ta ista rečenica odražava donekle problematičnu životnu filozofiju.
Ideju da uvek treba da stavljate sebe ispred drugih – i da sebičnost nadjača altruizam.
Individualizam je definisao socijalni psiholog Gert Hofsted kao „stepen do kog se ljudi osećaju samostalno, za razliku od zavisnosti kao članovi većih celina“.
A u mnogim delovima sveta, naročito na Zapadu, individualizam nije samo endemski, već je i sve više u trendu.
Pitanje je samo da li je to dobro ili loše.
Elementi psihologije, ekonomije i biologije – pogotovo ideja sebičnih gena i neo-Darvinizma – normalizovali su pretpostavku da konkurencija znači da su ljudi urođeno svirepi, nemilosrdni ili sebični, kaže Stiv Tejlor, viši predavač psihologije na Univerzitetu Lids Beket.
Ali iako svi očigledno umemo da budemo sebični – prvi zadatak našeg mozga je, na kraju krajeva, da nas održi u životu – on dodaje da novo istraživanje slika optimističniju sliku, dovodeći u pitanje donekle sumornu ideju da smo nam mi sami uvek na prvom mestu.
Uzmite za primer „efekat prolaznika“, koji se prvi put pojavio 1960-tih.
To je naširoko citirana ideja da ljudi obično izbegavaju da intervenišu u krizi kad ima nekih drugih ljudi u blizini.
Teorija je nastala posle masovnog zgražavanja nad njujorškim ubistvom Kiti Đenoveze, 28-godišnje šankerke, koja je 1964. godine navodno bila silovana i ubijena ispred skoro 40 svedoka, od kojih joj nijedan nije pritekao u pomoć.
Ali konačni detalj priče koja stoji iza „efekta prolaznika“ deluje kao apokrifan.
Iako je, tragično, Đenoveze zaista bila napastvovana i ubijena, istraga sugeriše da su izveštaji o 38 pasivnih prolaznika bili netačni.
Jedna studija iz 2007. godine, na primer, navela je da nije bilo dokaza da je bilo ko prisustvovao ubistvu Kiti Đenoveze a da naprosto nije preduzeo ništa.
Priča je, istraživanje je zaključilo, bila „modern bajka, čije je prepričavanje služilo za ograničavaje raspona istrage o pomoći u slučaju nužde“.
Istraživanje sugeriše da su ljudi zapravo u mnogim situacijama više nego spremni da stave tuđu bezbednost ispred vlastite.
Studija objavljena 2020. godine, na primer, istražila je snimke sa sigurnosnih kamera na kojima su zabeleženi nasilni napadi u Velikoj Britaniji, Holandiji i Južnoafričkoj Republici.
Ona je pokazala da je najmanje jedan ili čak više ljudi pokušalo da pomogne u devet od 10 slučajeva napada – sa većim grupama u kojima su intervencije bile verovatnije umesto manje verovatne.
Mogli biste da tvrdite da su čak i takozvani „heroji u pokušaju“ na nekom dubokom nivou motivisani samopotvrđivanjem, možda čak i da bi stekli odobravanje grupe.
Ali studija iz 2014. godine o dobitnicima Medalje Karnegijevih heroja, koja se dodeljuje ljudima koji su rizikovali živote za druge, pokazala je da su takvi ekstremni altruisti uglavnom opisali vlastite akcije kao intuitivne umesto kao promišljene, sugerišući da je altruizam refleksna iliti „automatska“ reakcija.
To je ono što smo mi kad nemamo vremena da razmislimo.
„Postoji površinski nivo na kojem možemo da operišemo sebično i najčešće to i činimo", kaže Tejlor, čija knjiga, Isključen, istražuje kako određena ljudska ponašanja mogu da stvore društvene probleme.
„Ali to je na nivou našeg ega ili društveno konstruisanog identiteta.“
Ljudi takođe imaju sposobnost da budu impulsivno altruistični, dodaje on.
U maju 2017. godine, na primer, bombaš samoubica je udario na koncert Arijane Grande u Tejlorovom rodnom gradu: Mančesteru.
Stradalo je ukupno 22 ljudi, a bilo je povređeno njih više od hiljadu.
Uprkos tekućem riziku po preživele, međutim, Kerslejkov izveštaj, nezavisna istraga ovog zločina, istakao je „stotine ako ne i hiljade činova individualne hrabrosti i nesebičnosti“.
Slični slučajevi herojskog altruizma zabeleženi su i tokom 9/11 i terorističkih napada na Pariz 2015. godine.
Postoje evolutivni razlozi za ljudski altruizam, kaže Tejlor.
Tokom većeg dela naše istorije, živeli smo u plemenima kao lovci-sakupljači – u izuzetno kooperativnim grupama.
„Nije bilo razloga zašto bi rana ljudska bića bila kompetitivna ili individualistička“, kaže Tejlor.
„To nimalo ne bi pomoglo našem opstanku. Zapravo bi čak ugrozilo naš opstanak.“
Neke antropološke studije sugerišu da grupe koje i dalje žive na način sličan našim ranim precima ostaju ravnopravne po tome kako dele vlastite resurse.
- Može li ljubaznost da utiče na to koliko ćete živeti
- Kako pomešana osećanja mogu da budu dobra stvar
- „Okružena sam ljudima, ali osećam se tako usamljeno“
Istraživanje sprovedeno na deci takođe pokazuje da smo mi „rođeni altruistični“, kaže Čing-Ju Huang, direktorka Kembridžove alijanse pravne psihologije, privatne kompanije u Velikoj Britaniji, i izvršna direktorka Centra za istraživanje dece i porodice na Nacionalnom tajvanskom univerzitetu.
Neke studije su pokazale da će čak i bebe starosti između 14 i 18 meseci uložiti poseban napor da pomognu drugima i sarađivati da bi postigle zajednički cilj – konkretno dodajući predmete koje drugi nikako ne mogu da dosegnu.
A mala deca će to učiniti čak i kad im se ne nudi nikakva nagrada.
Pregled sličnih događaja iz 2013. godine, na primer, sugeriše da je prosocijalno ponašanje male dece „urođeno motivisano brigom za dobrobit drugih“.
Kad smo dobrodušni, takođe se osećamo veoma dobro.
Volontiranje je, na primer, povezano sa poboljšanim mentalnm zdravljem, samopouzdanjem i samoefikasnošću i smanjenim osećajem usamljenosti.
A ima i fizičkih prednost takođe.
Redovni volonteri procenjeni u sklopu studije objavljene 2013. godine bili su 40 odsto manje skloni sticanju visokog krvnog pritiska od onih koji nisu često volontirali.
Altruizam ove vrste čak je povezan sa smanjenim rizikom od smrtnosti, mada se još tačno ne zna zbog čega.
„Postoji toliko jaka veza između blagostanja i altruizma da bi bilo glupo ne živeti altruistički“, tvrdi Tejlor.
Sama struktura našeg mozga mogla bi da pomogne u diktiranju naše predispozicije prema altruizmu.
Ebigejl Marš, neuronaučnica sa Univerziteta u Džordžtaunu, u SAD, i njen tim, koristili su skenove mozga da bi tražili razlike između ljudi koji su donirali bubreg neznancu i onih koji to nisu učinili.
Altruisti koji su dali organe imali su veće desne amigdale (moždane regije povezane sa emocijom) od kontrolne grupe ne-davalaca.
Davaoci su takođe pokazali povećanu aktivnost u ovoj regiji kad su gledali slike uplašenih izraza lica, što ih je činilo verovatno perceptivnijim i podložnijim prema osećanjima drugih.
I zaista, rezultati iz grupe davalaca bili su suprotni onome što biste očekivali da vidite kod psihopatskih pojedinaca.
Nauka sugeriše da većina nas ima hardver da bude nesebičan, i to često u izuzetnoj meri.
Ali to ne znači da smemo – ili treba – da budemo nesebični sve vreme.
Da li smo nam prioritet mi sami ili drugi zavisi delom od okolnosti, našeg prethodnog iskustva i naše kulture.
Toni Miligan je stručni saradnik iz filozofije etike na Kraljevskom koledžu u Londonu.
Ljudi treba da prihvate da su ogromna većina nas „moralni mediokriteti“, kaže on.
Ali to nije toliko neinspirativno kao što zvuči.
Miligan tvrdi da ljudi obično precenjuju vlastitu moralnu dobrotu.
A to može da ima poseban uticaj kad pravimo svesne, umesto automatske, odluke o našim prioritetima.
„Gotovo svako koga znamo je moralni mediokritet“, kaže on, dodavši da je nerealno za većinu nas da pokušamo da kopiramo živote ekstremno altruističkih ličnosti kao što su Nelson Mandela, Gandi, Isus ili Buda.
„Mi možemo da delamo ugledajući se na njih, ali ako niste jedna od tih statističkih anomalija, mi moramo da priznamo da smo zaista negde u sredini.“
Prema Miliganu, precenjivanje naše moralne dobrote može da nas ostavi sa osećajem krivice i razočaranja kad neizbežno ne budemo uspeli da ispunimo očekivanja tih predimenzioniranih standarda.
„Pitanje koje morate sebi da postavite nije: 'Šta bi Buda uradio?'“, kaže on.
„Ono je pre: 'Za šta sam ja sposoban? Da li je ovo u mom domašaju?'.“
To, dodaje on, zahteva izvesnu poniznost i samospoznaju.
Jer ako imamo realističnu procenu onoga za šta smo sposobni, bolje ćemo uspeti da procenjujemo druge kad budemo donosili odluke.
„Ne treba da razmišljate o ovome kao o razvijanju nečega čime možete da se razmećete pred drugima, kao nešto zbog čega ćete biti poštovani“, kaže Miligan.
„Mislite o tome više kao o sticanju određene veštine. Veština je nešto na čemu radite polako i postepeno kako biste je usavršili.“
Na altruističke sklonosti ljudi verovatno u velikoj meri utiču iskustvo i kultura.
Kultura u kojoj odrastamo, naša prošla iskustva i okolnosti u kojima se zateknemo doprinose tome koliko nesebični umemo da budemo
Neke zemlje, kao što su Velika Britanija i SAD, individualističkije su nastrojene od nekih drugih, kao što su mnoge azijske zemlje, koje se generalno smatraju kolektivističkijim, gde ljudi na prvo mesto stavljaju dobrobit šire grupe u odnosu na sebe same.
To utiče ne samo na to kako sebični ili altruistički ljudi umeju da budu već i na stepen do kog se nesebični činovi doživljavaju kao ili izbor, ili odgovornost.
Tokom pandemije kovida-19, na primer, istraživači su otkrili da su ljudi koji žive u kolektivističkim kulturama bili skloniji da nose maske od onih u individualističkim.
Prva grupa je bila sklonija da pokuša da zaštiti druge.
Ova razlika između Istoka i Zapada je upravo ona koju je Huang iskusila na vlastitoj koži.
Ona je provela detinjstvo na Tajvanu, koji opisuje kao kolektivistički, pre nego što se skrasila na duže periode u relativno individualističkoj Velikoj Britaniji i u SAD.
„Odgojena sam tako da iskreno stavljam na prvo mesto svakog drugog“, kaže Huang.
„Ako ste žena, posebno mlada žena, koja želi da stavi sebe na prvo mesto i iskaže vlastite sposobnosti, na to se u ovoj kulturi zapravo gleda s neodobravanjem. Nazvali bi vas 'tigricom', sa implikacijom da ste agresivni.“
Kad se Huang preselila u SAD, i kasnije u Veliku Britaniju, otkrila je da je tamo bilo prihvatljivije staviti sebe na prvo mesto – ali je isprva kočila samu sebe zbog vaspitanja.
Postepeno je otkrila da je sposobna da iskaže vlastito samopouzdanje i veštine.
„Otkrila sam da, zapravo, ponekad moram da budem tigrica, naročito u pogledu karijere.“
Takve kulturološke razlike su plastično dočarane u njenom vlastitom istraživanju.
Ona je istraživala dva oblika povinovanja – „posvećeno povinovanje“ (u kom se rado povinujete uputstvima) i „situaciono povinovanje“ (u kom se povinujete čak i ako to nerado činite) – u okviru tri grupe: mala deca sa Tajvana; neimigrantske, bele engleske porodice u Velikoj Britaniji; i kineske imigrantske porodice u Velikoj Britaniji.
Iako su sve grupe pokazale isti novo posvećenog povinovanja, tajvanska deca su demonstrirala mnogo veće situaciono povinovanje zato što su bila sklonija da stave prioritet na uputstva njihovih roditelja u odnosu na vlastite želje, naprema belih Engleza i kineske imigrantske dece koja su odrasla u više individualistički nastrojenoj Velikoj Britaniji.
U kolektivističkim kulturama „skloniji smo da se povinujemo čak i kad to zapravo ne želimo", kaže Huang.
To ne znači da postoji jedan pravilan način da se rade stvari.
I dok altruizam može da donese korist i nama samima i drugima, mi zaista moramo da vodimo računa o vlastitim potrebama i o tome kako naša prošla iskustva, kontekst i kultura utiču na naše ponašanje.
„Stvari postaju teške u kulturama u kojima su očekivanja da uvek budete altruisti super naglašena“, kaže Huang, „kao što je to na Tajvanu kad ste mlada žena.“
Suštinski gledano, odgovornost da stalno stavljate prioritet na druge ume da bude opterećujuća.
Većina nas je sposobna za izuzetnu nesebičnost i čini se da je altruizam nešto što nam čini dobro.
Čak je i pomogla našoj vrsti da postane jedinstveno uspešna.
Ali na naše odluke i ponašanja takođe utiče širok dijapazon faktora, od kulture do našeg vlastitog „moralnog mediokritetstva“.
Drugim rečima, pomaganje drugima je sjajno – ali prihvatite da je u redu voditi računa i o sebi.
BBC na srpskom je od sada i na Jutjubu, pratite nas OVDE.
Pratite nas na Fejsbuku, Tviteru, Instagramu, Jutjubu i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk
- Kako pomoći deci da pronađu dobre prijatelje
- Džetseterka koja se odrekla svega i postala časna sestra koja ne govori
- Četvorodnevni vodič za jačanje prijateljstava koja će vam ulepšati život
- Kako vaša porodica oblikuje izgled vašeg tela
Bonus video:
