DANAS,SJUTRA

Svi njegovi neprijatelji

Miriše na devedesete, a u stvari miriše na Đukanovića. Na diktatora koji je spreman na sve da se održi. Na plaćenike, ali njegove, spremne na sve zarad šake gospodarevih zlatnika. Na institucije na koje je ova vlast izvršila udar
97 pregleda 36 komentar(a)
Milo Đukanović, Foto: Boris Pejović
Milo Đukanović, Foto: Boris Pejović
Ažurirano: 07.02.2019. 23:37h

 Opet domaći plaćenici i izdajnici, optužnice na naslovnim stranama režimskih medija i retorika od koje se ledi krv u žilama. Pomisliš,  miriše na devedesete. A u stvari miriše na Đukanovića. Na diktatora spremnog na sve

 Na red stižu crnogorski plaćenici, naslovnica je subotnje Pobjede.  Pogledaš datum na izdanju, i vidiš  nije 1991.  A zakleo bi se da si to već proživio. Sve podsjeća na ono vrijeme prije dvadeset šest godina, kad su nas ista novina i isti Milo Đukanović plašili stranim i domaćim neprijateljem i drugim izdajnicima, pravdajući  svoju krvavu ulogu u razaranjima jedne zemlje, zločinima, genocidu i mržnji. 

Tada  su se  Pobjedi i dvodecenijskom premijeru pričinjavale  desetine hiljada ustaša koji su se ,,spremali da napadnu Crnu Goru”. Zbog  tih neprijatelja, ubjeđivali su nas, crnogorski rezervisti i dobrovoljci, potpomognuti snagama MUP-a,  u oktobru 1991. godine morali su da pale  Dubrovnik. Da  pale, ubijaju i ruše. Pobjeda je huškala da se  otadžbina mora braniti ,,od sila fašizma”, a Đukanović  pojašnjavao da ratuju ,,patriote jer im je ugrožena država”. Preko Pobjede su Đukanovićevi ,,rodoljubi” sa ratišta poručivali  ,,Slavku Peroviću i njegovim istomišljenicima da se manu prljave politike, a ako im je zbilja stalo do Crne Gore neka dođu da je ovdje brane sa ostalim poštenim Crnogorcima".

Mnogo kasnije za zločine  su se premijer i Pobjeda  izvinili i nastavili dalje. Kao da ništa nije bilo. Đukanović je pride nagrađen zbog doprinosa miru.  Istina, nagrada je poreske obveznike koštala stotinjak hiljada eura, ali  šta sad. To je još najmanja cijena koju smo mu  platili. 

U međuvremenu,  bilo je još  neprijatelja, izdajnika i državnih udara od kojih nas je Đukanović branio. Tri godine nakon Dubrovnika  uhapšena je grupa  ,,terorista”, Bošnjaka koji su navodno pripremali državni udar.  Ibrahim Čikić sa sto odsto oslabljenim vidom, utamničen  je kao diverzant. Ni tada scenaristi nijesu, očito, marili za detalje i zdrav razum publike.  Ljudi su poslije zvjerskog mučenja i godina provedenih u zatvoru abolirani, Đukanovićeva vlada je nastavila dalje.  Ogrnuta plaštom međunacionalne i vjerske tolerancije i demokratije. Krivice su na sudu oslobođeni i   teroristi iz Srbije,optuženi da su  oružjem trebali  da pomognu Momiru Bulatoviću da dođe na vlast 1997.  Baš kao  i pripadnici albanske manjine,  uhapšeni 2006.  i  optuženi da su planirali  terorističke akcije.  U nešto manje turbulentnim periodima po Đukanovićevu poziciju bilo je ,,sramotnih ljudi”, četnika, medijske mafije i ostalih nevjernika koje treba deratizovati. Paljenja automobila, dinamit ispod redakcija,  palice u mraku i ubistvo urednika, simboli su zlatnog doba mira u eri  premijera Đukanovića. 

U jesen 2016. opet domaći plaćenici i izdajnici, optužnice na naslovnim stranama režimskih medija  i  retorika od koje se ledi krv u žilama. Opet se pominju hapšenja. Đukanović i Pobjeda opet jašu. Sad su ojačani. Tu su i Pink, Dnevne novine, CDM i Analitika. I evropski izvještaji da mu bez obzira daju prelaznu. 

Serija Državni udar  najgledanija je na domaćim kanalima.  Scenario  iz minuta u minut dopunjuju novi likovi i detalji.  Iz tužilaštva koje se kune u tajnost postupka  procurio je  dokument sa nevjerovatnom fabulom.  Teško je pohvatati radnju, što bi  rekli. Ko je kome trebalo da doda oružje kojeg nema,  ko je i zašto poslao dvojicu Rusa, za koje niko živ ne zna ko su, da pomognu srpskim teroristima i „domaćim plaćenicima“ da sruše Đukanovića,   kako bi teroristi pronašli  atentatora „koji zna da puca“ na podgoričkim ulicama da realizuju zlokobni naum, za šta bi im onda služile  praćke - samo su neka od pitanja  na koje zdrav razum nema odgovor.   A  Đukanovićeva retorika ovih dana opet je kao devedesetih.

Premijer, koji voli da se pozove na institut prezumpcije nevinosti kad na naslovnicama osvanu  on, brat,  sestra mu  i višemilionske afere, sada piše usmene optužnice, upire prstom u neprijatelje i izdajnike i poziva na hapšenja.  Hapšenja domaćih plaćenika desiće se ubrzo, najavljuje Pobjeda.  U kakav novi krug bezumlja će nas uvesti, vidjećemo. 

Miriše na devedesete, a u stvari miriše na Đukanovića. Na diktatora koji je spreman na sve da se održi. Na plaćenike, ali  njegove, spremne na sve zarad šake gospodarevih zlatnika. Na institucije na koje je ova vlast izvršila udar. Na nekažnjivost zločina. Na zemlju uništenu ratovima, prihvatizacijama, privatnim džepovima, mržnjom. 

Godine prolaze, Đukanović ne odlazi.  Zato nikako da zamiriše budućnost. 

(Monitor)