Kad god se desi neki užasni masovni zločin poput pomora u Žitištu, pred nas psihologe i srodne eksperte postavi se pitanje - kakav je to čovek koji je u stanju da počini tako strašan zločin? I, po pravilu, očekuju se jednostavni odgovori i jednostavna objašnjenja. A tako jednostavnih odgovora, nažalost, nema.
Takođe, pokušavaju se povući paralele i analogije sa sličnim događajima - sa masovnim ubistvom koje je počinio Brejvik u Norveškoj; sa masovnim ubicama u Americi koji su u poslednjih 50 godina dostigli zastrašujući broj od 126 akcidenata, sa ukupno 869 žrtava (!); ili pak s masovnim ubistvima koje čine džihadisti Islamske države ili Al Kaide.
U našem slučaju događaj sigurno nema veze sa verskim fanatizmom, mada se čak i u slučaju džihadista motivi ubistva ne mogu potpuno svesti na islamski fundamentalizam. Naime, postoje jasne indicije da je vrbovanje „dobrovoljnih samoubica“ začinjeno socijalnim pritiskom: imena „mučenika“ ispisana su na počasnim mestima u džamijama, njihova imena se ponavljaju u molitvama, njihove porodice se uvažavaju, tako da je status „mučenika“ visoko socijalno rangiran i nezavisno od verskog statusa (tj. od obećanog puta u raj). Pored toga, tu je i materijalni aspekt - porodice „mučenika“ ne dobijaju samo socijalni ugled, već i vrlo konkretnu i pozamašnu materijalnu naknadu. Dakle, čak i kada nam se motivi čine jednostavno objašnjivim, oni to nisu.
Budući da nemam detaljne podatke o konkretnoj ličnosti i konkretnim okolnostima događaja u Žitištu, i ja mogu samo da ukažem na činjenicu da čovek nikad nije jednostavno objašnjiv i da ponudim lepezu mogućih odgovora.
Jedno od objašnjenja je psihopatološko. Takav izliv agresije moguć je kod poremećenih ličnosti koje imaju sumanute ideje da ih neko proganja i da je jedini način da se spasu od takvog progona - da te što ih „progone“ eliminišu. Na nesreću, oni koji su u fokusu takvih sumanutih ideja često nemaju mnogo šanse da se spasu, jer naš zakonodavni sistem ne omogućuje prisilnu hospitalizaciju sve dok dotični ne počini neki kriminalni čin. Drugim rečima, dokle god poremećeni samo preti, male su šanse da on bude prisiljen na lečenje (izuzev ako se sam ne prijavi na lečenje, što je malo verovatno, jer po njegovom viđenju realnosti - on je žrtva).
Drugo objašnjenje svodi se na kontrolu agresije. Postoje poremećaji koji doprinose padu sposobnosti kontrole impulsa, pa i kontrole agresije. Razne vrste demencija su primer za takav poremećaj, a jedan od najčešćih je snižena sposobnost kontrole kod dugogodišnjih alkoholičara.
Treće, i mogli bismo reći najčešće prisutno, tiče se usvajanja socijalnih normi. Ono se odnosi na niz beskrupuloznih kriminalaca kojima ubistvo nije strano, koji nemaju osećanja krivice i empatije za tuđe patnje i koji sopstvene interese i sopstvene potrebe nadređuju društvenim normama. Oni su u svojim očima centar sveta, njihove želje i zadovoljenja njihovih zahteva su važnije od želja, potreba, pa čak i života drugih ljudi. Na najbezazlenija osujećenja njihovih planova oni reaguju neobuzdanom i neadekvatnom agresijom.
Verovatno bismo ovom spisku mogli dodati i neke ekscentričnije primere psiholoških objašnjenja masovnih ubistava, ali ono što im je zajedničko nije tipična ličnost ubice, već - posed oružja. Jedini zajednički imenitelj svih masovnih ubistava jeste dostupnost sredstvu za masovno ubistvo. Svedoci smo da se ovih dana oko zabrane posedovanja oružja (ponovo) razbuktavaju diskusije u Americi.
A otkud kalašnjikov u rukama ubice u Žitištu? To pitanje nije za psihologa.
Autor je profesor univerziteta, psiholog (Politika)
Bonus video:
