Urgentno proizvođenje izraubovanog holivudskog starletana Stivena Sigala u državljanina Srbije nije samo prvorazredni politikantski kičeraj nego i, što je mnogo važnije, simptom provincijalne iskompleksiranosti od koje, u susretu s belim svetom, pati ne samo vlast nego i dobar deo srpskog društva.
Nazvao bih to kompleksom nevoljenog deteta, radije nego da - kao američki ambasador Majkl Kirbi, kome je premijer Aleksandar Vučić dao za pravo - kažem da Srbi imaju šizofren odnos prema svetu, a naročito Zapadu.
S jedne strane, poučeni i te kako stvarnim iskustvom teških bubotaka po sopstvenim leđima, na Zapad često gledamo s otvorenim nepoverenjem, skloni da - zanemarujući sopstvenu odgovornost - poverujemo u svakojake antisrpske zavere. Ponosimo se, pri tome, inatom kao najdragocenijom osobinom nacionalnog karaktera, po pravilu na sopstvenu štetu, uz obavezno pozivanje na slavnu istoriju, otpor i slobodarstvo.
Nanete nam nepravde, umišljene ili stvarne, u temelju su ovakvog pogleda na svet. „Leđima okrenuti svetu”, nazvala ga je norveška novinarka Osne Sejerštad u naslovu svoje knjige o Srbima uoči i za vreme natovskog bombardovanja. Britanski poznavalac Balkana Miša Gleni svojevremeno je taj nazor, ništa manje tačno, opisao kao „mariniranje u samosažaljenju”. S druge strane, beskrajno smo naivni kada nam bilo ko sa istog tog Zapada govori ono što bismo voleli da čujemo, najčešće iz vrlo prozaičnih pobuda, odnosno za novac. Poput deteta koje veruje da nije bilo voljeno koliko zaslužuje i da je neopravdano dobijalo batine, spremni smo da kao ljubav i istinu prihvatimo jeftine laži belosvetskih prodavaca magle, svejedno da li su isluženi političari, sumnjivi biznismeni, sportisti za iznajmljivanje ili propali glumci.
Dok stignu do Srbije, zajedničko im je da su odavno bivši i zaboravljeni u svojim zemljama i u svetu, ali nama to ne smeta, naprotiv. Dovoljno je da promrmljaju kako su „Srbi divan narod” i da se lepo provode u Beogradu, pa da ih zaspemo pažnjom, pohvalama, državnim počastima i, prirodno, poslovima i parama. To bi se, da parafraziram Glenija, moglo nazvati srpskim mariniranjem u samohvali iz tuđih usta.
Ta temeljna protivrečnost dodatno je mutirala otkako su evrointegracije postale isplativa industrija. Kao što su nekada na ulici slabiji morali da „kupe ciglu” od jačih, srpska politička elita danas revnosno kupuje maglu od nauljenih probriselskih „savetnika za groš”, svih tih guzenbauera, stros-kanova, fratinija koji nam podilaze varijacijama na frazu da „Srbija ima evropsku budućnost”. Ozbiljnog umetnika Blera, koji nam je oprostio što nas je tukao - da i ne pominjem.
Vladinim zvaničnicima to, međutim, ne smeta da, s istim žarom, progutaju i prazne priče amatera poput Sigala koji nam se kune da smo, baš kao on u svojim tužnim filmovima, najjači sami, u večitom pravedničkom gnevu prema okrutnom svetu.
Onako sav komičan, voštano zategnutog i veštački preplanulog lica, Sigal se verovatno i sam pitao kako se, do đavola, u samo jednom danu našao pred premijerom i predsednikom Srbije. Ili Sajbirije? Obećao im je - učiniće sve što je u njegovoj moći da promoviše zemlju koju „smatra novom domovinom”.
I još, zašećereno, u tanku srpsku žicu: „Srbija je pretrpela užasnu nepravdu u novijoj istoriji... a u SAD još postoje predrasude o Srbima i pogrešna uverenja o dešavanjima devedesetih godina prošlog veka.”
A onda, samo za Vučićeve kalvinističke uši, uz violine, da „ekonomija u Srbiji polako raste, za razliku od ostalih evropskih zemalja”. Pomoći će Sigal i srpskoj filmskoj industriji, otvoriće školu aikida, a obučavaće, ako je to moguće, i specijalce ushićenog policaj-ministra Stefanovića (za susrete s novinarima, valjda, daleko bilo). Da, kupiće stan u Beogradu na vodi, kao svaki punokrvni Srbin. Budući da nije samo glumac, instruktor aikida, rijaliti šerif... nego i bluz gitarista, što Novu godinu ne bi dočekao na tezgici kod Malog u Beogradu, sa ženom, sinom i taštom…
Za sve te zasluge mučeni Sigal je, u poslednjem činu ove burleske, nagrađen ekspresnim prijemom u državljanstvo Srbije, ukazom samog premijera Vučića, koji nije propustio priliku da mu crveni pasoš, pred kamerama, i uruči.
Otužni kontraefekat je da Srbija, sa instant-državljaninom Sigalom kao intimusom premijera i predsednika, ostavlja utisak bestragijske „banana republike” u kojoj još „padaju” na ofucane zvezde kojima je Holivud davno dao otkaz i koje, od tada, lunjaju po svetu i varaju narcisoidne naivčine očajnički željne pažnje, poput nas.
To što je Sigal iste jeftine trikove, pre Nikolića i Vučića, prodao i Vladimiru Putinu - ništa ne menja na stvari. Naprotiv. I Putin je sa Sigalom izgledao jednako smešan.
Autor je novinar
Bonus video:
