NEKO DRUGI

Prvi među prostacima

Rečenica „Volim novinarke koje ovako lako kleknu“ više govori o državi, nego o ministru koji je izgovorio. Njegovo izvinjenje i navodni šok premijera - ništa ne mijenjaju
6 komentar(a)
Bratislav Gašić, Foto: Betaphoto
Bratislav Gašić, Foto: Betaphoto
Ažurirano: 12.02.2019. 08:12h

Na neki način, prava je sreća što je novinarka B92 prilikom izveštavanja iz Trstenika u nedelju, 6. decembra, čučnula kako bi kolegama snimateljima omogućila da u kadar uhvate ministra Bratislava Gašića.

Da se pomerila u stranu ili postupila nekako drugačije, bili bismo uskraćeni za sliku ogoljenog seksizma, primitivizma i deficita kućnog vaspitanja najviših državnih funkcionera.

Ne bi, naravno, niko živeo u ubeđenju kako osoba koja je hladnokrvno prešla čak i preko pogibije sedmoro ljudi u helikopteru, osoba koju prate nebrojeni skandali, zastupa rodnu ravnopravnost ili gaji naročitu sklonost prema medijima: jasno je odavno da ministra Gašića, baš kao ni njegove kolege u Vladi, ne krase takvi kvaliteti.

Prvi među jednakima

Ipak, nakon što je uz mangupsko-uličarski osmeh konstatovao kako „voli novinarke koje ovako lako kleknu“, on je zapravo u haiku formi obznanio šta je, ko je i kakav je.

U okruženju u kojem se dobar deo psovki tiče oralnog seksa i klečanja, u državi u kojoj su mačo mužjaci i inače ubeđeni da je ono što imaju da ponude ženama koje kleče čudo neviđeno, on se prikazao samo kao jedan od mnogih džibera i prostaka.

O tome, uostalom, govore i reakcije na njegov čin. Za razliku od novinarskog esnafa i srodnih mu oblasti, vox populi je - makar za sada - uglavnom na Gašićevoj strani.

„Botovi“ uporno objašnjavaju kako se čovek „izvinuo“ i porede ono što je uradio sa Berluskonijem i drugim ženskarošima u svetu politike, dok je običan svet u kontakt emisijama i na veb-forumima uglavnom zbunjen i ne zna u čemu je zapravo problem.

Zašto bi, uostalom, bilo ikakvo čudo to što je ministar rekao, kad prosečna žena u Srbiji sličnu rečenicu čuje ako ne više puta dnevno, ono bar ponekad?

Prostakluk i degradacija žena nisu strani na ovim prostorima. Naprotiv, moglo bi se reći da su deo „tradicije“ i „mentaliteta“. To, međutim, ne znači da je bilo kojoj javnoj ličnosti, a kamoli nosiocu jedne od najviših državnih funkcija, dozvoljeno da takvu „tradiciju“ promoviše.

Skandalozno je da ministar čak i u svojoj privatnosti uopšte razmišlja o domenu žena koje kleče, ali je potpuno neprihvatljivo da takve ideje na bilo koji način formuliše u javnom obraćanju. Njegova privatnost je samo njegova (koliko god, dakle, skandalozna bila), a javno obraćanje podrazumeva odgovornost prema građanima i građankama, pa i zakonima ove države.

Žalosno je, takođe, što ministar Gašić u ovom pogledu nikako nije usamljen primer na srpskoj političkoj sceni: uličarski fazoni i kvazimangupske doskočice odavno su na ceni među onima koje plaćamo da bi radili jako ozbiljan posao.

Novinari, niža bića

Druga dimenzija ovog događaja jeste odnos državnih funkcionera prema novinarima. Slično situaciji s degradacijom žena, i ovde je jasno da Bratislav Gašić i njegove kolege nisu ljudi koji cene medije i one koji u njima rade. Naprotiv. Praktično na dnevnom nivou, ova vlast nipodaštava i ponižava ne samo medije koji se kritički odnose prema njima (a koji su označeni kao izdajnički, plaćenički, Miškovićevi, mafijaški, itd.) već i novinare i novinarke lično.

Antologijski je primer obraćanja Aleksandra Vučića koleginici Tamari Spaić („Šta god ja rekao, Tamara Spaić neće biti srećna“), kao i progon kojem su (bili) izloženi Olja Bećković, Vukašin Obradović, Slaviša Lekić, novinari BIRN-a i CINS-a, kolege Srđan Škoro, Stevan Dojčinović ili Olja Kovačević.

Na svako pitanje koje im ne odgovara, Vučić i njegovi saradnici reaguju agresijom usmerenom ka onome ko se uopšte usudio da ih pita. Atmosfera u kojoj se neprijatno pitanje izjednačava s ličnom uvredom, postepeno je dovela do otvorene netrpeljivosti prema novinarima.

U početku percipirani kao „leva smetala“, novinari su vremenom stekli status bednika koji rade u korist „mračnih sila“ i koje bi, kao takve, trebalo „prevaspitati“, usmeriti i usput poniziti koliko god je to moguće.

Nije to bilo strano nijednoj vlasti u poslednjih tridesetak godina, ali je tokom vladavine Aleksandra Vučića postalo modus operandi ne skoro svakog ministra, već i svakog državnog činovničića koji se na bilo kom nivou susreće s ljudima iz medija.

Sve to možda i ne bi bio toliki problem da novinari u Srbiji žive i rade u uslovima makar nalik onima koje imaju njihove kolege u nekim uređenijim državama: da žive bolje, možda bi javna degradacija izazivala burnije reakcije, a možda bi se i sami glasnije i jasnije pobunili.

No, to nije slučaj. O prosečnoj srpskoj plati prosečan novinar u Srbiji može samo da sanja, a ono što na dnevnom nivou preživljava svrstava ga u sve, samo ne u društvenu elitu (što bi trebalo da bude).

Prema istraživanju Srećka Mihailovića i njegovog tima, koje je sprovedeno ove godine, a koje će tek biti predstavljeno javnosti, među novinarima postoji „trend sve nesigurnijeg rada, sve neizvesnije zarade i sve češćeg životarenja“.

Naravno, nisu ni novinari cvećke - posebno ne oni koji su se prodali za male pare, posuli se pepelom i danas ćute ili rade u korist naredbodavaca iz sveta politike i biznisa - što ipak nikako ne abolira one koji hoće da ih još malo „munu u rebra“ i bace u blato.

Rke-koke

Posebna je ovde priča o ponižavanju novinarki, koje su (po prirodi stvari u Srbiji) osuđene da istovremeno trpe uvrede upućene i ženama, i novinarima.

Domaći političari nikada nisu bili gadljivi da „počaste“ novinarke nekom mačističkom parolom, da prokomentarišu njihov izgled, da bezočno flertuju, pa i da preduzmu konkretne korake u tom smislu - nisu, uostalom, retki ni brakovi između političara i novinarki.

Nije im bilo strano ni da u afektu, sve sa penom na ustima, zaprete svim i svačim, pa i oralnim seksom (setimo se samo reči kojima se svojevremeno Velimir Ilić obratio Olji Bećković).

Osim toga, novinarke nisu degradirane samo u kontaktu sa svojim sagovornicima. Dobar deo njih sličan tretman ima i u sopstvenim redakcijama. Istraživanja na tu temu se ne sprovode, ali je pre nekoliko godina, tokom neformalne ankete i susreta predstavnika NUNS-a s koleginicama širom Srbije, utvrđeno da su one u velikom broju slučajeva žrtve rodne diskriminacije i verbalnog zlostavljanja od strane svojih kolega i urednika.

„U mojoj redakciji, uobičajene su aluzije na seksualni život novinarki. Jednog jutra, kada sam se pojavila pomalo umorna, urednik me je, uz vragolast osmeh, pitao: ’Je l’ to noćas bilo rke-koke?’“, ispričala je tada jedna koleginica.

Situacija nije ništa bolja ni u sferi realnog života. Karijera novinarke se ili završava ili temeljno menja u trenutku kada dobije dete - izuzetno su retke koleginice koje i posle porođaja zadržavaju status koji su stekle, pošto ih urednici, kao i mlađe i slobodnije kolege i koleginice, bukvalno „pregaze“ u borbi za sopstvenu egzistenciju.

Ne moraju zapravo ni da se porađaju - novinarkama je dovoljno da „zađu u godine“, pa da na ovaj ili onaj način budu pregažene. Jedna od najboljih i najozbiljnijih političkih analitičarki, novinarka koja je radila u najuglednijim redakcijama, primetila je tada kako je „novinar u godinama ‘bard novinarstva’, dok je novinarka u godinama jednostavno - baba“.

Čak i u takvom okruženju, postupak Bratislava Gašića potpuno je jedinstven i zaslužuje posebnu pažnju. Njegova skaredna rečenica nije izrečena u pola glasa, kad se kamere i diktafoni isključe, kao što je najčešće slučaj. Nije izrečena ni u afektu, kao reakcija na nešto što bi ministra eventualno moglo da uvredi. Ne. Ministar Gašić je ono što je rekao izgovorio „pri čistoj svesti“, uz osmeh, kao „pošalicu“, znajući da su kamere uključene i da ga gleda i sluša nekoliko drugih novinara i novinarki. U tom kontekstu njegovo naknadno izvinjenje gubi na snazi i suštinski ne znači ništa. Svakom se dešava da pogreši, da „lupi i ostane živ“. Ali na takve ispade reaguje se odmah, bez oklevanja. Ovde to nije bio slučaj. Nakon što je osmehnut pohvalio novinarku zbog klečanja, nastavio je svoje obraćanje sasvim normalno, bez ikakve naznake da se zbog nečega možda kaje, da je rekao nešto što nije trebalo da kaže.

Zbog svega toga, jasno je da na njegovom izvinjenju ili Vučićevoj  „šokiranosti“ ova stvar nikako ne sme da se završi.

Ukoliko im se sada oćuti i oprosti, šta je sledeće?

(Cenzolovka)