Populizam je u usponu širom Evrope pošto su i ekonomski siromašne i prosperitetne zemlje sve isfrustriranije zbog svoje uspostavljene političke elite. Međutim, mala je verovatnoća da će populisti u bliskoj budućnosti preuzeti kontrolu nad Vladom bilo koje evropske zemlje, čak i tamo gde se čini da je takva opasnost najveća, odnosno u državama poput Mađarske, Grčke i Francuske.
Većina birača, nošena strahom ili racijom, i dalje nije voljna da prihvati mogućnost da bude izolovana od ostatka Evrope. Ali, to ne znači da je EU bezbedna od snaga koje unose razdor. Naprotiv, povratak nacionalizma čak (i naročito) u zemljama koje su stvorile osnivačko jezgro EU pre više od 60 godina predstavlja manje spektakularnu, ali potencijalno više korozivnu pretnju po evropsko jedinstvo.
Taj trend je bio upečatljiv prošle nedelje za vreme moje posete Holandiji, jednoj od prvih šest potpisnica Rimskog ugovora. Posetio sam Rijks muzej koji je nakon desetogodišnjeg renoviranja ponovo otvoren 2013. Prethodnom zgradom, koja je bila pomalo staromodna, odana je počast univerzalnim čarima velikih slikara zemlje kao što je Rembrant i Vermer; bio je to savršeni omaž svetlosti i porodici. Ali, novi Rijks muzej još više služi kao omaž holandskoj umetnosti i istoriji. Jedna prostorija je posvećena mornaričkim snagama Holandije u drugoj polovini 17. veka, kada je pod komandom admirala Mihila de Rojtera mogla na moru da porazi Francuze, Špance i čak Britance. Druga prostorija pod imenom "Vaterlo" baca svetlo na poraz Napoleona na tadašnjem holandskom tlu. Naravno, nije da se s prostorijom "Vaterlo" ne slažem zbog nekog osećaja francuskog šovinizma. napoleon je bio despot koji je vodio beskorisne i preterano krvave ratove od Španije do Rusije. Kolektivnoj psihologiji holandskog naroda nije bio potreban podsetnik o doprinosu njihove zemlje Napoleonovom padu, koji je doveo do ponovnog uspostavljanja njihove nezavisnosti i na kratko njihove kontrole nad današnjom Belgijom. Poslednjih godina, od kada su spektakularno odbacili ugovor kojim je uspostavljena EU, Holanđani sve više osećaju potrebu da odaju počast svojoj staroj slavi. Oni, kao i drugi Evropljani, apeluju na prošlost da bude kompenzacija za njihovo razočaranje i frustraciju sadašnjošću i neizvesnost budućnosti.
Pre šezdeset godina povratak prošlosti jeste bilo upravo bio ono što su evropske zemlje nastojale da izbegnu. One nisu veličale istorijske bitke, jer su mogle da vide ruševine bitaka svuda oko sebe - slike koje su ih nadahnule da izgrade drugačiju vrstu budućnosti. Prevazilazeći nacionalni suverenitet, nadale su se da će se zaštiti od povratka konfliktu i razaranju. Ponositi se nacionalnim identitetom samo po sebi nije loše. Naprotiv, u Evropi koju čine razne nacije, samouverenost kada je reč o sopstvenom identitetu predstavlja preduslov za okončanje ekonomske i političke integracije. Da bi neko bio ponosan Evropljanin, mora da bude ponosan Nemac, Španac ili Poljak. Ali šta ako taj nacionalni ponos uzme maha u vreme duboke, čak egzistencijalne sumnje u vrednost Evrope? Iako većina Evropljana shvata da sami ne mogu da izađu na kraj sa izazovima s kojima se suočavaju, gube veru da je Evropa odgovor. Naposletku, van okvira svojih dugotrajnih ekonomskih izazova EU se do sada pokazala nesposobnom da pronađe zajedničko rešenje za eskalirajuću izbegličku krizu.
Evropska unija suštinski nije nesposobna da se suoči sa ovim izazovima. Problem je u tome što ono što je EU potrebno, odnosno više integracije, upravo jeste ono što su Evropljani sve nevoljniji da podrže. Stiče se utisak da je najveća verovatnoća da će ih samo velika direktna pretnja, kao što je rat s Rusijom, navesti da preduzmu taj korak i daju veća ovlašćenja institucijama EU u koja su izgubili poverenje. Sedamdeset godina od završetka II svetskog rata predstavlja samo mali deo evropske istorije, što je daleko od dovoljnog da se promeni način na koji ljudi sagledavaju sebe ili svoje zemlje. Opasnost leži u tome što je sedamdeset godina upravo dovoljno da Evropljani počnu da zaboravljaju zašto su prvenstveno težili integraciji. Ako to jeste slučaj, vrsta glorifikacije prošlosti koja je prikazana u renoviranom Rijks muzeju zaista je veoma loš znak.
Autor je profesor na Institutu za izučavanje politike u Parizu i profesor po pozivu na King's College London
(Danas)
Bonus video:
