Onlajn svetom kruži ovih dana jedna od onih priča sa naravoučenijem gde usamljeni dečak pokušava da uštedi 50 dolara. Kada ga prezauzeti otac upita šta će mu taj novac, biva zapanjen odgovorom: sin je saznao da otac toliko zarađuje za jedan sat pa je poželeo sebi da kupi bar sat vremena sa njim. U doba dok se odvija ova priča, na sasvim drugom kraju sveta, kada je novinar Majkl Finkel krenuo da istraži izolovano afričko pleme Hadze, bio je veoma skeptičan spram unapred postignutog dogovora da će ga na ivici šume, kod određenog drveta, čekati jedan od pripadnika tog plemena. Stigavši na dogovoreno mesto bio je nemalo iznenađen kad je video da ga zaista čeka jedan Hadza. Kad je upitao mladog urođenika da li ga je dugo čekao, ovaj mu je ravnodušno odgovorio: „Ne, svega nekoliko dana.“
Kroz ove dve priče prelama se jedno od ključnih pitanja modernog načina života. Šta nas je nagnalo da pređemo put od ravnodušnosti prema nekoliko izgubljenih dana do tačke gde je i pet minuta čekanja luksuz koji mnogi sebi ne žele da priušte. Ili da postavimo sasvim jednostavno pitanje: gde je nestalo naše vreme?
Učeni odgovor bio bi da ako naš osećaj protoka vremena više nije vezan za prirodne ritmove koji nas okružuju već se ono mehanički meri časovima, minutima i sekundama, to je siguran znak da živimo modernim načinom života. Nevolja je u tome što iako se priroda ne može ubrzati ili usporiti naše predstave prirode, odnosno njenih ritmova, dakako mogu. U tome nam svesrdnu pomoć pruža tehnologija. Ali nije tehnologija uzrok promena koje nam se dešavaju - ona je posledica naših težnji da nadmudrimo prirodu. Uzroci promena leže u onima koji ih iniciraju, dakle u nama samima, odnosno idejama koje nas pokreću. Jedna od takvih ideja, koja je više od svake tehnologije učinila da živimo brže i intenzivnije nego što umovi i tela mnogih od nas to mogu podneti, jeste ona koja nastaje u praskozorje modernosti, a pripisuje se Bendžaminu Frenklinu. To je ideja da je vreme novac, odnosno da vreme nije vrednost po sebi već postaje vrednost tek kada se pretvori u novac. Dakle, što brže obavljam stvari imaću više koristi od toga jer će mi ostati vremena da obavim i druge stvari, i tako ukrug. Ali, kada se ova spirala ubrzanja dovede do fizičkog i tehnološkog maksimuma jedino preostalo rešenje jeste da radnje počnu da se obavljaju paralelno. To je odavno poznati princip funkcionisanja industrijske proizvodnje. Ali kakve su posledice kada se ova logika primeni na život običnog čoveka? Recimo, ako idem biciklom na posao i istovremeno obavljam poslovni razgovor, to predstavlja čin stapanja tri sukcesivne radnje u jednu (rekreacija, put do posla, poslovni razgovor). Umesto da potrošim po pola sata na svaku od njih, radeći ih paralelno uštedeo sam praktično jedan pun sat. Kakvo bogatstvo! Ali, da načinimo jedno banalno poređenje: sa štednjom vremena slična je stvar kao i sa štednjom novca prilikom kupovine u hipermarketu. Ušteđeni novac - vreme nikada ne završi u slamarici - razonodi već se potroši na neki novi proizvod - posao. Gomilanje više radnji u istoj jedinici vremena, moderno rečeno multitasking, neizbežno mora dovesti do toga da kvantitet uruši kvalitet. Jer, bez obzira na to da li je neko sposoban da obavlja dve, tri ili deset radnji istovremeno, u trenutku kad pridoda još jednu radnju preko mere svog kapaciteta on neće omanuti samo u izvršenju te najnovije radnje već će zakazati i kod svih ostalih. Recimo, kad bi naš biciklista pokušao da uz tri postojeće aktivnosti pošalje i mejl ili da uslika selfi vrlo verovatno bi udario u neko drvo ili u prolaznika, i time bi sve njegove radnje bile osujećene.
Ideologija da je vreme novac, ugrađena u temelje modernog kapitalističkog društva, čini da većina običnih ljudi sve više ima osećaj da im nedostaje i vremena i novca. Izgleda da je neko tu nekoga žestoko nasamario. Umesto da nam štednja vremena donese više novca, došli smo u poziciju dečaka s početka teksta: moramo da štedimo novac da bismo kupili sebi malo slobodnog vremena. Trebalo je da počnemo nepovratno da gubimo vreme da bismo se setili da je novac vreme a ne obrnuto. I možda je upravo to uzrok nostalgije koju veliki broj naših građana oseća spram prethodnog društvenog uređenja; novca je i onda manjkalo, ali su makar sa slobodnim vremenom bili u suficitu.
Bonus video:
