Koraci kojima čovek ide napred, nose otiske još iz perioda pre njegove mogućnosti postojanja.
Prolaskom vremena, njegov hod ostavlja tragove na belom ekranu Kronosa koje, ili usisa Leta, reka zaborava, što je gore od smrti, ili se, u potiskivanju svakog postojanja, tragovi nastave - čak i kada su zaboravljeni ili neotkriveni - kao zaliha pamćenja i istorije. Kako god bilo, to su znaci koji sprečavaju postojanje samo sadašnjosti ili samo budućnosti. Reklo bi se da su slepljeni s njegovim tabanima kao senke koje, iako ostaju iza, sunce života prenosi napred.
I što, u sprečavanju uklanjanja onoga što sve obezvređuje, to podstiče građenje istorija koje imaju cilj da stvore iluziju da su pripitomile vreme. Ipak, ovaj poriv je uvek u bekstvu, ali ne kao zatvorenik, jer to nikada nije bio, niti će biti zatvoren između zidova. I takvi napori su ucrtavali geometrije postanka u promenama, sa oblicima koji se mogu svesti na tri osnovna modela: kružni, statični i pravolinijski. To je razumljivo. Kao nadoknadu za nesposobnost da sazna šta je vreme, čovek, uzalud, plete mrežu od nevidljivih niti, da ga uhvati.
Kao kod pripreme mrtvog tela (i duše umrlih) i ovde je reč o pretvaranju da se razume ritual onoga što se ne želi niti mu se može pogledati u lice. Kao biće vredno pamćenja, prožeto iščekivanjima, čovek, ispričan kao istorija, umiruje događaje, upisujući ih u prostore i vremena kojima upravlja s polugama osećanja. Kao što zna da samo s neumitnim zaboravom smrt postaje konačno ništa, dijalog sa znacima odsutnosti je ponovna prisutnost, čijim posredstvom, dajući budućnostima prošlost, živi obezbeđuju sopstvenu budućnost.
Sve ovo može se reći i na drugi način: čovek pripoveda istorije u znak protesta protiv svoje konačnosti. Nisu to ni promene horizonta režima iskustva u vremenu, niti jezik koji ih izražava, nego potreba nastala iz nužde koju donosi truljenje i zaborav.
Da je oduvek znao - kao što je to znala grčka boginja pamćenja - šta je bilo, šta jeste i šta će biti, čovek ne bi imao sećanja, ne bi imao sposobnost iščekivanja, niti po-trebu da ostavlja tragove po kojima ga traže. Ali, kako se u ovom tragu otkriva svest o smrti i njenom odbijanju, značenje koraka onoga koji je prošao neodvojivo je od pitanja šta ti koraci znače za onoga koji dolazi. Znače metafizičku transcendentalnost koja obavezuje na ujednačavanje istoričnosti odgovora.
Iz knjige Istorija, vreme, pamćenje; prevod: S. Asanović Todorović (Gledišta)
Autor je portugalski istoričar i filozof
Bonus video:
