Jeli smo baklave u ulici koja je ekvivalentna našoj Njegoševoj. Ulica je prometna, sa mnogo kafića i bašti, a razlika je u tome što prolaznici ne „čaše“ vilice javljajući se non-stop jedni drugima, ne gledaju gleda li ih ko, već idu svojim poslom. Vjerovatno bi takvo ponašanje izazvalo haos u gradu koji broji preko dvadeset miliona ljudi. Preko puta kafea u kojem smo, debeli tip stoji naslonjen na zid tik pored ulaza u svoju radnju, valjda „kuću plastike“, i konstatno urla samo jednu rečenicu koju smo dešifrovali kao: „Udri Rade Savičiću, udri Rade Savičiću“. Valjda tako privlači kupce, dok ostalim slušaocima ispira mozak ponavljanjem i dernjavom. Ta ulica u Istanbulu nosi ime nekog sultana i ukršta se sa „nekim pašom“. Paše i sultani, zvučna imena koja nama izgledaju jako slično, a razlika nas interesuje samo u slučaju kad iz nekog razloga tragamo za ulicom koja je dobila ime po njima. Njih ne tražimo.
Komentarisali smo kondiciju crnca koji se penje uz strmu ulicu, i pretpostavljali koliko dnevno pređe kilometara hodajući gradskim ulicama pokušavajući da proda falš parfeme i satove. Nije mu promaklo da ga posmatramo i odmah je stigao do našeg stola i počeo da nudi robu. Nije bio nametljiv kao ostale njegove kolege, a iako nismo imali nijedan zajednički jezik, shvatili smo da pokušava da nas pita odakle dolazimo. „Što će njemu to u životu“, prokomentarisao je Nole.
Kad smo izgovorili Montenegro, on je kao iz topa rekao „Aaaa, Brazil“. „Yes, yes, Brazil“, potvrdili smo mi. Zatim je objasnio da je on iz Senegala. Istoriju i prilike u Senegalu znamo mnogo slabije nego li imena odličnih igrača njihove fudbalske reprezentacije, a vjerovatno da nam promiče ono najbitnije, prava priča te zemlje i situacija koja je njemu odredila put i dovela ga u Istanbul da prodaje satove i parfeme.
Ipak, iznenađujemo sami sebe i kupujemo za 10 lira Armani Code, uz konstantaciju da će makar „valjat’ za komarce“. Gazda lokala je prišao, izgalamio se na Senegalca i poćerao ga prilično grubo, a zatim se okrenuo ka nama i uz iskeženu facu nas pitao na lošem engleskom da li je sve u redu. Pokušao je da bude ljubazan, pa nas je i on pitao odakle smo. Opet smo izgovorili Montenegro umjesto Crna Gora, nadajući se da taj naziv ima više „pogodaka“. Međutim, ništa, Turčin ne zna gdje je Crna Gora. Poražavajuće.
Zna li on da je veliki dio naše istorije vezan za Turke? Oni su nam krivi za sve što nam se dešavalo i što nam se dešava, a eto, ne znaju ni da su nas osvajali. Na pojašnjenje „Former Yugoslav Republic“ lampica se pali i gazdino lice se ozari „Aaaaa, Bosnia, Bosnia“. Klimnuli smo glavama uz osmijeh. Crncu smo Brazilci, Turčinu smo Bosanci. Skoro da ne postojimo.
Možda naša Vlada treba da proizvede par miliona fleški na kojima će se nalaziti istorija i prilike Crne Gore, pa da dijelimo ljudima koji nas blijedo pogledaju kad izgovorimo Montenegro. Treba i njih malo opteretiti našom slavnom istorijom i burnom svakodnevicom. Treba da znaju Turci da su nas osvajali, da tvrdimo da smo bili bolji u kidanju glava, da je sve to ostalo u našim pjesmama. Treba takođe svi da provedu par godina proučavajući prilike u Crnoj Gori, naše afere, snimke, izbore, ideologije, poštenje i primitivizam i da na kraju ne shvate ništa. Kad im ništa ne bude jasno, može samo da ih zaboli glava, i ništa više. Malo li je?
Možda smo nas dvojica do Grand Bazaara stigli prolazeći kroz ulicu koja nosi ime nekog osvajača koji je bio aktivan i u Crnoj Gori. Tamo se već mnogo toga zna. Trgovci poznaju ljude po fizionomiji, „parlaju“ sve jezike svijeta, pa i ovaj naš balkanski koji mi zovemo različitim imenima.
Odjednom nam je prišao đed i uhvatio nas čvrsto za ruke. Čuo nas je kako pričamo, i to mu je dalo pravo da nam priđe. On je rođen u Bijelom Polju, najpoznatiji je Crnogorac u Turskoj i Turčin u Crnoj Gori. Tako je o sebi govorio. Iznenađeni njegovom srdačnom nasrtljivošću, mi smo se predstavili kao „Murići iz Rožaja“ i pogodili u njegovo srce. Sijao je od radosti i nabrajao sve Muriće koje poznaje, a kojih nije malo, a mi smo samo klimali glavama i pokušavali da se otkačimo od njega. Odmah se ponudio da nas poveže sa kim god treba u Istanbulu i otvoreno je govorio o svojim vezama svugdje. Zatim nam je pokazao gdje se nalaze štandovi Sandžaklija koji govore naški. Pustio nas je tek kad smo mu obećali da ćemo sjutra doći do kafane u koju on svaki dan sjedi. To mu valjda dođe kao radno mjesto. Čekaće Muriće, a oni neće doći.
Čini mi se da se istorija svijeta, isto kao i istorija Crne Gore najbolje vidi u falš satovima i parfemima što ih prodaje Senegalac. Ništa nije onako kako izgleda. Nikad. „I pokvaren sat dva puta dnevno pokaže tačno vrijeme.“ Nisam ja to rekao.
Bonus video:
