U ovim vremenima kad je neslaganje uzelo maha ne samo među rivalima nego i unutar njih samih, pojavio se lik koji objedinjava iako je u poređenju sa silama koje nas dele majušan, takoreći kao buva.
Takav “mesija”, po mišljenju niza hroničara globalnih kretanja, zaista jeste “Buva”, što je nadimak fudbalskog velemajstora L. Mesija. Za poslednjih pet nedelja ovom argentinskom virtuozu u dresu Barselone dva puta su aplaudirali navijači i menadžeri timova koje je volšebnim potezima on “utamanjivao”. Kad je to uspeo u nadmetanjima koje je Orvel opisao kao “rat bez pucnjave… bremenit mržnjom, nacionalizmima, prenebregavanjima pravila i sadističkim uživanjem u nasilju”, njegov “model” bi trebalo da se primeni i za rešavanje nagomilanih strateških problema, sugerisao je ovih dana internacionalno uvaženi specijalista za političko-sportska preplitanja Džon Karlin u španskoj Vangvardiji.
Po njegovom mišljenju, sport bi od politike bio delotvorniji i u njenom zabranu. Na širokom polju od Katalonije do Venecuele.
Dok dlanom o dlan, takoreći, centralizam i separatizam bi se na Iberijskom poluostrvu sporazumeli, precizira, ako bi Mesi izjavio da bez njihovog dogovora on tamo više neće zaigrati. Slično bi važilo, dodaje, i za Venecuelance - ako bi se narod suočio sa dilemom da li da svrgne vlast ili da mu se nametnu sankcije u vidu zabrane tamošnjoj nogometnoj selekciji da učestvuje u internacionalnim takmičenjima, radije bi se opredelio da diskvalifikuje lidera nego da im ljubimci budu diskvalifikovani zbog njega, smatra Karlin. Autorove prognoze namerno su preterane. Cilj im je da ukažu na jalovost klasičnih metoda za otklanjanje unutrašnjih i spoljnih napetosti. Preganjanje Vašingtona i Moskve oko Venecuele uveliko liči na tekući sirijski i slučaj s raketnom krizom oko Kube 1962, kada je jedva izbegnut nuklearni sukob između te dve velike sile. A i raspadanje međunarodnog sistema nalikuje raspadu bivše SFRJ, koja je nestala u kovitlacu lokalnih i globalnih zastranjivanja. Kad je moglo Kosovo, zašto ne bi mogao Krim, zapamćena je polemična krilatica V. Putina.
Kad može ovo, što ne bi moglo i ono, kao da je postalo novo pravilo nepodesnosti. U tom trendu već tradicionalnim neuralgičnim tačkama na planeti - naročito od Bliskog do Dalekog istoka i po Africi - najveću novost, rekao bih, predstavlja širenje kriza po Latinskoj Americi, koja je poodavno etiketirana i kao region budućnosti čovečanstva i kao “zadnje dvorište” SAD. Bez većih kontradiktornosti između ta dva statusa. Dosad.
Takoreći najednom su se Latinoamerikanci nanizali među udarne, to jest nepovoljne vesti. Administracija D. Trampa proglasila je“trio tiranije” - Kubu, Venecuelu i Nikaragvu. Nije se ustezala, kako je primetila Suzan Rajs, savetnica Trampovog prethodnika B. Obame, ni da opozicionim demokratama u SAD pripiše da, konkretno iz Karakasa, nastoje da infiltriraju socijalizam.
U suštini, Vašington želi da zaustavi prodor Rusije i Kine u njegovo “zadnje dvorište”. Kao i da ubedi svoju glasačku bazu da treba da se mobiliše protiv stranih uticaja, pogotovo što je i sam Tramp do pre neki dan bio prozivan za “dosluh” svoje ekipe s Moskvom. Bela kuća ujedno nastavlja da ulaže u izgradnju zida na granici s Meksikom i otkazuje Salvadoru, Gvatemali i Hondurasu finansijsku pomoć, sve s ciljem da restriktivnim merama te zemlje kazni zbog “popustljivosti” prema talasu emigranata iz njih ka SAD. Uporedo se rasplamsavaju ekonomska kriza u Argentini i trenja oko kursa novog brazilskog predsednika Ž. Bolsonara, koji, kažu, izrazito militarizuje sistem i kome je zbog suzbijanja ekoloških i prava gejova nedavno otkazano gostoprimstvo u Njujorku, uprkos “slizavanju” s Trampom.
Uz sve to, u centar pažnje je dospeo i Ekvador kada je otkazao gostoprimstvo Dž. Asanžu u ambasadi u Londonu. Posle čega jednom od najistaknutijih uzbunjivača preti ekstradicija Americi. Gde je, zbog objavljivanja poverljivih diplomatskih izveštaja, osumnjičen za špijunažu.
Do ovakvog “uzleta” Latinske Amerike u centar svetske pažnje dolazi u vreme njenih preokreta od donedavno prevladavajuće levice ka desnici. Kako god se to klatno pomeralo, ona ostaje u potrazi za realnim mestom - sebe u svetu i sveta u njoj.
Slično kao Srbija. Čiji predsednik tvrdi da njegov neobjavljeni plan za konačno rešenje kosovskog pitanja nigde nije prihvaćen, pa da će za buduće puno ozvaničenje nezavisnosti Kosova biti krivi svi osim njega, koji je sve vreme hvalio svoj pristup višestranim pregovorima.
“Buva” iz Barse kojoj se sa gotovo svih strana kliče “tresi, Mesi” ostaje izuzetak. I nije, nažalost, zarazna. Da ovde, pa i drugde, znamo šta zaista hoćemo, imali bismo možda i mi inspirativnu, objedinjavajuću pojavu poput fudbalske kolosalne “Buve”. Umesto lidera koji nam neprestano “puštaju buve”. Njihove obmane kao naše mane…
(novimagazin.rs)
Bonus video:
