Da li će najveća cena višedecenijske vlasti Mila Đukanovića biti “bosnizacija” Crne Gore, odnosno neminovni rast jaza između građana koji sebe smatraju Crnogorcima i onih koji sebe definišu Srbima iz Crne Gore? Da li će Đukanovićev režim ostaviti nepomirljivo podeljenu Crnu Goru, u kojoj dva koloseka neće više biti dovoljno blizu da omogućavaju preskakanje iz jednog u drugi i ulivanje jednog u drugi, kao što je do sada bio slučaj?
Pomenuta pitanja su mi se nametnula posle razgovora sa dvoje mladih ljudi iz Crne Gore. Iznenadilo me je koliko su njihova promišljanja identična o evropskim integracijama Crne Gore, neophodnosti da ona bude pravna liberalno-demokratska država, odnosu prema Đukanovićevom režimu, nezavisnosti pa čak i članstvo Crne Gore u NATO-u, sve dok se nismo dotakli jezika, crkve i nacionalnog opredeljenja.
Tako sam otkrio da pošto nije moguće razlikovati Crnogorce i crnogorske Srbe, po imenu i prezimenu, izgledu, govoru, oni su počeli da se prepoznaju po upotrebi pojedinih reči i arhaizama. Tako jedni kažu domovina a drugi otadžbina, jedni kažu ministarstvo vanjskih a drugi spoljnih ili inostranih poslova, jedni upotrebljavaju S’ i Z’, drugi ne.
Izgledali su mi kao školski primer Frojdove teze o “narcizmu malih razlika” iznetih u njegovom delu “Das Unbehagen in der Kultur” (Nelagodnost u kulturi). Alarmantno u ovoj priči je što su njih dvoje rođeni posle prvog referenduma 1992. godine, a 2006. su bili previše mladi da bi razumeli šta se događa.
Dakle, njihove ideje nisu produkt ličnog iskustva turbulentnih godina, na prelazu između dva veka, već onoga što su čitali, slušali i gledali. Postavlja se dilema kako je moguće da dvoje ljudi koji su odrastali u istom ambijentu, učili po istom školskom programu, imali na raspolaganju iste instrumente za upoznavanje okoline i sveta, budu tako nepomirljivi oko nečega što se suštinski ne razlikuje.
Dodavanje dva slova i ubacivanje par arhaičnih elemenata ne čine crnogorski jezik različitim od srpskog, baš kao što propovedanje pravoslavnog hrišćanstva, u svojoj srži ne može da bude različito, bez obzira ko ga propovedao, a tek je Sizifov posao naći razlike između onih koji sebe nazivaju Crnogorcima i crnogorskim Srbima ili Srbima iz Crne Gore.
Možemo da se slažemo i ne slažemo sa propagandom Đukanovićevog režima do 2006. godine, ali se mora priznati da je ona imala svoju logiku, smisao, i na kraju krajeva bila je sredstvo za legitimni politički cilj koji je ostvaren - nezavisnost Crne Gore.
Međutim, nastavak iste politike i retorike, koja je bila korisna za izlazak iz državne zajednice sa Srbijom, stvorio je uslov da seme razdora u crnogorskom društvu pusti korenje. Na referendumu može da se odluči da li će jedna država da bude nezavisna i kako će da se zove, ali ne može da se nametne građanima kako će da se osećaju. Između političkog pragmatizma i licemerstva je veoma tanka linija i često tek vreme pokaže o čemu se zaista radilo. Odluka da Crna Gora bude građanska država je bila ispravna i pragmatična, ali je njena implementacija otkrila svo licemestvo vladajućeg režima.
U građanskim društvima i državama je nebitno koje ste nacije, jer država ima prema svim građanima isti pristup i štiti svakog svog građanina u svakom njegovom pravu i garantuje mu svaku zakonom predviđenu slobodu. U građanskim državama vlast se ne bavi jezikom, prepušta to pitanje struci, odnosno lingvistima. Ne zanima je nacionalnost činovnika i birokratskog aparata, jedino merilo je da li oni rade efikasno i po slovu zakona. U građanskim državama nema prostora za nacionalizam, posebno onaj vulgarni, a jedini patriotizam na koji se pretenduje je tzv. ustavni, što znači da svaki građanin pokazuje svoju privrženost državi tako što poštuje njene zakone. Prevedeno, himna, zastava, grb se poštuju, a ne moraju da se vole. Drugo je pitanje političke kratkovidosti režima koji bira simbole koji dele umesto da ujedinjuju građane.
Građanska država se ne meše u crkvena pitanja, a još manje sponzoriše ili favorizuje neku crkvu ili religiju. Primera radi, u Francuskoj je država vlasnik svih katedrala i crkvi. Tako da predlog zakona vlade koji predviđa da sve bogomolje koje su napravljene pre 1918. pređu u državno vlasništvo, sama po sebi, nije ništa neuobičajeno, ni novo. Francuska je još 1905. donela zakon koji je odvojio crkvu od države i preuzela je vlasništvo nad 86 katedrala i desetine drugih crkvenih objekata na teritoriji tadašnje Treće republike.
Papa Pije X je napisao dve enciklike protiv države Francuske i pozvao Francuze katolike da se bore svim dozvoljenim sredstvima da bi “odbranili i sačuvali katoličku veru u svojoj otadžbini”. Međutim, francuskoj državi nije palo na pamet da pravi francusku katoličku crkvu, a kamoli da podržava sveštenike koje je poglavar Rimokatoličke crkve raščinio. U međuvremenu, u Francuskoj je sve manje vernika i još manje sveštenika tako da je država počela da razmišlja da počne sa prodajom ili promenom namene bogomolja u koje više niko ne ulazi, osim ponekog zalutalog turiste. Opravdanje za crnogorsku nacionalističku politiku, koja po svojoj vulgarnosti ništa ne zaostaje za srpskom, je po pravilu bio bauk mogućeg dovođenja u pitanje državnosti Crne Gore. Zajednički imenitelj za oba nacionalizma je da su oni moćno oružje u rukama ljudi koji su sve samo ne patriote i zato ga tako lako, hladnokrvno i bezobzirno zloupotrebljavaju.
Često se zaboravlja da je broj građana za unitarnu državu, u bukvalnom značenju, sa Srbijom, bio zanemarljivo mali i 1992. godine, a kamoli 2006. godine. Čak i oni koji su bili za državnu zajednicu sa Srbijom nisu želeli da se odreknu nijednog državnog prerogativa koji je Podgorica već imala po slovu sporazuma sklopljenog u Beogradu 2002.
Umesto da gradi građansku državu u kojoj će nacionalne podele postati opsoletne i beznačajne, Đukanovićev režim je odrednicu iz Ustava o građanskoj državi koristio kao krinku za vođenje agresivne politike nametanja svog viđenja crnogorstva, istorije, jezika, vere. Od 2006. godine do danas podele su samo produbljene i dva tabora su sve cementiranija i udaljenija jedan od drugoga.
U psihijatriji je poznati slučaj veoma inteligentnih, obrazovanih ljudi koji su sjajni, uspešni, vispreni, rezonuju razumno, sve dok ih ne dotaknete u njihovo slabo mesto i onda se sve, kao kula od karata, ruši. Reč je o veoma teškoj bolesti koja se zove paranoidna šizofrenija.
Znam da je hiperbola jaka, možda i neumesna, ali se bojim da će ona postati dijagnoza crnogorskog društva ako Đukanovićev režim bude nastavio nesmetano da primenjuje aktuelnu politiku u čemu mu pomažu pojedini politički lideri iz tzv. prosrpskog bloka.
Bonus video:
