NEKO DRUGI

Puč uspomena

Obaraju se i skrnave spomenici na sve strane kao da je počela globalna revolucija, sluti mnoštvo hroničara. Doista, rušenje i ruženje statua koje slave prošlost uzelo je maha kao kad se smjenjuju režimi

1328 pregleda 0 komentar(a)
Spomenik Kolumbu u Bostonu, Foto: AP Photo
Spomenik Kolumbu u Bostonu, Foto: AP Photo

Rušenje i ruženje statua koje slave polemičnu prošlost uzelo je maha kao kad se smenjuju režimi.

Obaraju se i skrnave spomenici na sve strane kao da je počela globalna revolucija, sluti mnoštvo hroničara. Doista, rušenje i ruženje statua koje slave prošlost uzelo je maha kao kad se smenjuju režimi.

Meni se pak čini da je u toku originalan puč uspomena. Kojim bi se, slično prelasku s jednopartijskog na višestranački sistem, uspostavila raznolikost umesto jednoličnosti memorije na događaje i ličnosti koje su oblikovale svet kakav poznajemo.

Bune su počele povodom bahatog policijskog usmrćivanja crnca u Americi kao još jednog dokaza o opstajućem rasizmu. Ubrzo su, međutim, prerasle u preispitivanje ukupne istorije civilizacije.

Ispostavilo se, tako, da su u nemilost pali i Abraham Linkoln i Vinston Čerčil i Mahatma Gandi iako su svrstani među retke “lidere za sva vremena”. Njihovi spomenici morali su da budu “oklopljeni” kako ih protestanti ne bi oskrnavili kao simbole nepravde.

Linkolnu je zamereno što je i sam bio robovlasnik iako je potom ukinuo ropstvo; Čerčilu da je imperijalističkom politikom ojadio kolonijalne podanike mada je slavljen kao borac protiv nacizma; Gandiju da je nipodaštavao crnce u Južnoj Africi pre nego što je postao simbol mirnog otpora kojim je izvojevana nezavisnost Indije. Njihove statue su zasad bolje prošle od kipa Kristofera Kolumba kome je odvaljena glava, i to baš u “Novom svetu” koji je “otkrio” na način kojim su on i njegovi sledbenici izazvali istrajni gnev starosedelaca (zabludom nazvanih Indijanci i Indiosi)…

Ovaj vek mogao bi da postane era rušenja spomenika, nagovestio je pre 15 meseci stenfordski istoričar Viktor Dejvis Hanson, uz napomenu da razaranje te vrste i obima nije viđeno još od Francuske revolucije. S njim se ne bi baš složila njujorška specijalistkinja za proučavanje uništavanja kulturnog nasleđa Erin Tompson. U intervjuu za Njujork tajms ističe da je razaranje statua češće od njihovog čuvanja. Čim neko počne da ih pravi, kaže, drugi počnu da ih ruše.

Oduvek tako, podseća. I kao primer navodi da su asirski vladari, vekovima pre nove ere, uobičajili da na svoje spomenike preventivno uklešu prokletstvo za one koji bi da im ih razvale.

Ali otkud sada ovolika pomama za razaranjem ili bar unakazivanjem istorijskih znamenja? Iz obilja prelistanih izučavanja proizilazi da je najčešći razlog u činjenici da se na otegnutu jednostranost uzvraća naglom jednostranošću kako bi se postigao kakav-takav balans. Sledi poimanje da je u ovo doba pojačanih neizvesnosti u sadašnjosti i o budućnosti red da se neizvesnim učini i prošlost iz koje su one proizišle. A onda i da se ustanovi da živimo u vremenima u kojima ništa nije jednom zauvek dato, da je, kao i u našim životima, sve prolazno, pa i statusi “besmrtnika”.

Do takvog ujednačavanja dolazi u vreme razbuktalih nejednakosti. Kad smo već preterano nejednaki u statusima, ujednačićemo se unižavanjem vaših statua i tako što ćemo vaše posthumne veličanstvenosti ruženjem svoditi na nivo naše svakodnevne beznačajnosti, kao da je poruka aktera u puču uspomena.

Drugim rečima, u najkraćem - zašto da se vašem nasleđu divimo kad se u njemu davimo. Kako sada stvari stoje u svetu, pa i ovde, biće sve više davljenja nego divljenja. Možda je to olakšavajuća okolnost, ali samo delimično, za spomenike. Neće biti povoda da se ruše jer neće biti ni razloga da se ikome prave.

Nemerljivo su veće obmane od zasluga svih aktuelnih lidera u poređenju s Kolumbom, Linkolnom, Čerčilom i Gandijem. Da su tim prethodnicima makar do kolena, verovatno ne bismo sada svi klecali pod teretom njihovih zastranjivanja pred iznova rastućim ograničavanjem mogućnosti za otkrivanja “novih” svetova i pod naletom rasizma, neonacizma i nasilja, čiji uzleti vode do opšteg stropoštavanja ideala garantovanih u svim ustavima.

Ovde smo svedoci veleobrta kakvog nigde, koliko pamćenje služi, nije bilo. Spomenike dižu novi vladari onima koje su nipodaštavali i na čijem su stradanju profitirali. Ali, što reče Oskar Vajld, niko nije toliko bogat, da može da otkupi svoju prošlost.

I da za kraj opet citiram Harukija Murakamija: “Prošlost se uvećava, budućnost se smanjuje...” Demonstranti ovih dana jurišaju na spomenike da bi, verujem, preokrenuli stvari tako da se prošlost smanjuje, a budućnost uvećava.

I da više ne bi da podnose svet u kojem su, prema Eduardu Galeanu, “sahrane važnije od pokojnika”. To, naravno, ne važi ni za Kolumba, ni za Linkolna, ni za Čerčila, ni za Gandija već za mnoge, pa i ovdašnje lidere koji bi da se s njima uporede iako im nisu ni do kolena…

(novimagazi.rs)

(Mišljenja i stavovi objavljeni u rubrici "Kolumne" nisu nužno i stavovi redakcije "Vijesti")