EVROPSKI UGAO

Crnogorski paradoks

Sve je tu: zeleni sa liberalnim temeljima, demokrate sa socijalnom dimenzijom, konzervativci sa oslanjanjem na tradiciju. Drugim rečima, na istoj strani su se našli potomci zelenaša, komunista i bjelaša

26971 pregleda 139 reakcija 25 komentar(a)
Foto: Shutterstock.com
Foto: Shutterstock.com

Zvuči paradoksalno, ali Crna Gora je danas, zemlja sa najvećim demokratskim potencijalom na prostoru bivše Jugoslavije. Čak i u brojnim članicama EU ne postoje tako dobro profilisane opozicione stranke koje nude bolji put svojim građanima. Zasluge za to idu, pre svega, crnogorskim opozicionarima i novinarima koji su uspeli, uprkos trodecenijskom režimu Mila Đukanovića i podrivanju pojedinih nevladinih organizacija koje su obnevidele od antisrpstva, da omoguće građanima Crne Gore da imaju, ne jednu nego tri alternative. Svaka validna, i sa političkim vođstvom koje evolvira u pozitivnom smeru.

U Srbiji, Hrvatskoj, BiH, Severnoj Makedoniji, Kosovu, dodajmo i Albaniju, nemaju Uru, nemaju Demokrate, nemaju čak ni Demokratski front. Na medijskom nebu u pomenutim zemljama, proporcionalno gledano, ozbiljni, profesionalni, mediji nisu tako uticajni i nemaju čitanost i gledanost kao u Crnoj Gori. Takođe, Đukanović nije nikada izgubio izbore, ali i u drugim državama su promene vlasti na izborima više retkost nego pravilo.

U bivšim jugoslovenskim republikama ne postoje tako ozbiljna tri opoziciona bloka kao u Crnoj Gori koji pokrivaju čitav spektar političkih opredeljenja. U Srbiji imamo nano partije sa hiper egocentičnim vođama. U Hrvatskoj je glavna opozicija desno do HDZ, što nije nimalo lak poduhvat. U BiH se i danas takmiče na svim izborima ko je veći nacionalista, uključujući i bosanske. Severna Makedonija postaje svakim danom sve više paralisana država u kojoj Albanci profitiraju na makedonskim podelama. U Albaniji razlika između premijera Edija Rame i lidera opozicione Demokratske stranke Ljuljzima Baše je što potonji i dalje ide kod Salija Beriše po mišljenje. Građani Kosova su u sličnoj situaciji, ako moraš da biraš između Tačija, Pacolija Kurtina i Haradinaja, bolje je ostati kod kuće ili, kao što mnogi Kosovari rade, emigrirati.

U Srbiji opozicija gotovo da ne postoji, kao ni ozbiljni mediji: ima frustriranih pojedinaca i režimskih “Trojanskih konja”. Ako analizirate šta radi srpska opozicija i tzv. slobodni mediji dolazite do zaključka da oni služe kao ispusni ventil režimu ili oružje za svakodnevno spinovanje da Srbiji spasa nema, te da se lepo spakuju pa put pod noge: oni srećniji u Evropu, a ostali u Ameriku, Kanadu, Australiju, Novi Zeland. Svi znamo da je Đukanović 30 godina na vlasti, dok mnogima promiče da je SPS u Srbiji na vlasti 27 godina. U nekadašnjoj najvećoj jugoslovenskoj republici partije poput Ure i Demokrata su mislene imenice, a čak je i Demokratski front nedostižan brend za srbijansku opozicionu panoramu. Srpski opozicioni političari i dalje veruju da su mesije kojima je dovoljno da se pojave na televizijama sa nacionalnom frekvencijom da bi “raščinili” građane od Vučićeve propagande.

U Hrvatskoj je HDZ na vlasti 23 godine od prvih višestranačkih izbora 1990. U protekle tri decenije stranka Franje Tuđmana, sa malim prekidima je klizila sve više udesno, dok je SDP ostao nerazjašnjena politička forma, što bi Italijani rekli “ne carne ne pesce” (na našem jeziku ne zvuči tako dobro ekvivalent, nit smrdi nit miriše”). U današnjoj Hrvatskoj glavni problem su i dalje Srbi, kojih ima jedva četiri odsto i to zato što se Hrvati masovno iseljavaju iz “Lijepe njihove”, a političke novine su bećarska verzija Marka Perkovića Tompsona, Miroslav Škoro, Karolina Vidović Krišto koja trči da protestuje što se neko u hrvatskom saboru usudio reći “tačno” i “avgust” umesto “točno” i “kolovoz” i bračni par Raspudić-Selak koji bi u 2020. godini da ukine abortus. Kakvog li napretka.

U BiH bošnjačka SDA sa hrvatskim i srpskim nacionalistima je na vlasti gotovo sve vreme, sa kratkim pauzama kada su bosanski nacionalisti preuzimali mesto partije Izetbegovića. U BiH nijedna politička opcija ne nudi ništa osim nacionalizma: bošnjačkog, bosanskog, srpskog ili hrvatskog. Za 30 godina u BiH stranke su se menjale uvek nagore. One koje bi pokušale da se promene nabolje postajale su politički irelevantne ili su marginalizovane.

U Severnoj Makedoniji Nikola Gruevski bi i danas bio premijer da Vašington nije odlučio da reši pitanje spora između Skoplja i Atine oko imena bivše jugoslovenske republike i da uvede, konačno, Severnu Makedoniju u NATO. Tragikomičnost se ogleda kroz činjenicu da je Gruevski pobegao iz Skoplja preko teritorije članica NATO (Albanije i Crne Gore) a dobio status političkog izbeglice u trećoj NATO državi (Mađarskoj). Na srednji rok Severna Makedonija ostaje nepomirljivo podeljena zemlja, po političkom i etničkom šavu.

Đukanovićev režim se osećao godinama sigurno zahvaljujući samopovređujućem i svađalačkom karakteru stranaka koje su se obraćale srpskom biračkom telu. Na drugoj strani je kreirao klijentelarne partije koje su pokrivale, uslovno rečeno, autentične crnogorske nacionaliste, večito u borbi da pređu izborni cenzus. Milo je potcenio kapacitet nove generacije političara da se obraćaju svim građanima Crne Gore i sposobnost starih da se adaptiraju na nova vremena i okolnosti.

Kvalitativan skok Ure, Demokrata i Demokratskog fronta se verifikovao na nekoliko nivoa. Prvo su pokazali da na lokalu mogu da sarađuju i budu efikasna lokalna samouprava. Zatim su na nacionalnom nivou pokazali zrelost da traže kompromis, a kad ne mogu da ga nađu, dogovore se oko zajedničkog minimuma, tipa pakt o nenapadanju tokom izborne kampanje. Treći element je dobar miks mladih i ambicioznih političara sa iskusnim i uglednim ljudima: od doktora Miodraga Pavličića do Zdravka Krivokapića.

Ura, predvodnica koalicije “Crno na bijelo”, izrasla je u jednu od najmodernijih stranaka na južnoslovenskim prostorima. U odnosu na SDP i SD, Ura jeste građanska, multinacionalna, multikonfesionalna i inkluzivna partija, ni nacionalistička ni klijentelarna. Moglo bi se reći da ako bi postojao naslednik izvornog Liberalnog saveza Crne Gore, Ura bi bila najbliža definiciji baštinika tih ideja, iako po njihovom opredeljenju pripadaju evropskoj porodici Zelenih.

Veliki pomak su napravile i Demokrate, osovina koalicije “Mir je naša nacija”. Aleksi Bečiću i njegovom timu su mnogi proricali meteorsku političku sudbinu i pogrešili su. Jasna politička opredeljenost da crnogorski i srpski identitet u Crnoj Gori nisu alternativni ili suprotstavljeni, već komplementarni, odnosno da nisu prepreka za jačanje države Crne Gore već njena snaga, je na tragu svih modernih partija levog centra koje u različitim identitetima vide rešenja a ne probleme. Demokrate su izraz najboljeg što može da pruži evropska politička opcija modernog levog centra.

Demokratski front je doživeo najočigledniju političku transformaciju. Od turbo nacionalista postali su klasična stranka desnog centra, kakvih će te naći u svakoj evropskoj državi, čija se politika bazira na tradicionalizmu, konzervativizmu, antiglobalizmu, bliskosti s crkvom i po pitanjima prava iz tzv. porodičnog i etičkog korpusa. Zvuče ponekad pomalo otuzno, ali koja desnica ne zvuči tako? DF, odnosno koalicija, Za budućnost Crne Gore je postala državotvorna u punom smislu tog pojma: ne dovodi u pitanje državnost Crne Gore, njeno članstvo u NATO i njen put ka Evropskoj uniji i proklamuje svoju privrženost “vječnoj Crnoj Gori”. Novi momenat je i da čelnici koalicije koju predvodi Zdravko Krivokapić nisu nasedali na uobičajene provokacije vladajućeg policijsko-obaveštajnog aparata.

Dakle sve je tu: zeleni sa liberalnim temeljima, demokrate sa socijalnom dimenzijom, konzervativci sa oslanjanjem na tradiciju. Drugim rečima, na istoj strani su se našli potomci zelenaša, komunista i bjelaša. Svi sa jednim ciljem da pošalju u prošlost one koji su uvek bili na vlasti ili uz vlast.

I na kraju, dozvolite i jednu digresiju. Miodrag Caro Pavličić nije veliki govornik, nije klasičan političar, ali kada bi barem jedan posto ljudi imao samo trećinu njegove razboritosti i ljudskosti Crna Gora i čitav svet bi bili mnogo bolje mesto za život. Sa doktorom Pavličićem se ne slažem oko svega što kaže, nisam ni vernik, međutim, ako bi bilo tačno da će ovaj svet sačuvati deset pravednika, verujem da bi on bio jedan od njih.

Preporučujemo za Vas