EVROPSKI UGAO

Srbija nedovršena, a Kosovo “propala” država

Za razliku od odlazeće američke administracije koju jačanje pravne države, institucija, demokratije, poštovanje ljudskih prava i slobode medija, apsolutno nisu interesovali, Bajden i njegov tim će se principijelno zalagati za poštovanje pomenutih univerzalnih vrijednosti

13009 pregleda 125 reakcija 16 komentar(a)
Ilustracija, Foto: Printscreen
Ilustracija, Foto: Printscreen

Kada sledeći put čujete na televiziji, ili pročitate u novinama ili na portalima konstataciju da “Srbija neće ući u EU dok ne prizna Kosovo”, setite se da ta fraza ima istu snagu, značaj i smisao kao kada bi otac rekao trogodišnjem sinu: “Neću ti kupiti pravi auto dok ne budeš završio fakultet”.

Nova metodologija pregovaranja za članstvo u EU je toliko zahtevna da ako bude primenjena doslovno, na čemu insistiraju Pariz, Berlin i skandinavski blok sa Holandijom, Srbija se neće ni približiti EU za naših života. Bude li, kojim slučajem, Beograd dostigao tražene parametre, pravne i efikasne države, Srbija će biti Švajcarska na Balkanu i neće joj trebati, kao ni originalnoj alpskoj Konfederaciji, članstvo u EU.

Predsednik Srbije Aleksandar Vučić i propagandna mašinerija su napravili psihozu u medijima i javnosti u Srbiji da će nova administracija Džoa Bajdena, navodno, vršiti pritisak na Srbiju da prizna Kosovo. Međutim, razlozi anksioznosti nisu tako visokoparno nacionalni, već su banalno jednostavni.

Za razliku od odlazeće administracije koju jačanje pravne države, institucija, demokratije, poštovanje ljudskih prava i slobode medija, apsolutno nisu interesovali, Bajden i njegov tim će se principijelno zalagati za poštovanje pomenutih univerzalnih vrednosti. Nova vlast u Vašingtonu će mnogo kapilarnije sarađivati sa EU oko Zapadnog Balkana i zbog toga će odnosi sa zvaničnim Beogradom biti sve napetiji. Ne zbog Kosova, već zbog ukupnog stanja u Srbiji.

Nije Vučić prvi, a neće biti ni poslednji, srpski političar koji pritisak da se normalizuju odnosi Beograda i Prištine predstavlja kao bogzna kakvu presiju da prizna nezavisnost Kosova. Svi ozbiljni političari i diplomate na Zapadu koji se bave Srbijom znaju da srpski šef države ili vlade koji bi priznao Kosovo ne samo da ne bi imao sadašnjost i budućnost nego bi izgubio i prošlost! Naravno, kao i Slobodan Milošević i Vučić će koristiti otrcanu frazu: ne napadaju oni Srbiju zbog Vučića, nego Vučića zbog Srbije. Odnosno, nije problem što je autokrata nego što je patriota.

Na saslušanju u Spoljnopolitičkom komitetu američkog Kongresa, koji je poslužio kao šlagvort za novi talas propagande, promakle su dve, indikativne i naivne, preporuke Danijela Servera dolazećoj administraciji. Prva je glasila da uz pomoć nemačke kancelarke Angele Merkel Vašington izvrši pritisak na pet članica EU, koje nisu priznale Kosovo, da pruže garancije da će priznati nezavisnost nekadašnje južne srpske pokrajine, odmah pošto to učini Beograd, ne precizirajući kada bi to moglo da se dogodi.

Šta nam govori Serverova preporuka? Prvo, u Vašingtonu nemaju iluziju da će Španija, Rumunija, Slovačka, Grčka i Kipar priznati Kosovo u dogledno vreme, odnosno da ne postoji šansa da se to dogodi pre nego što Srbija napravi korak u tom smeru. Drugo, američki establišment sumnja da čak i u slučaju da Beograd prizna Kosovo to ne znači automatski da će “petorka” u EU ići istim putem, pogotovo Španija. Možemo lako da zamislimo koliko bi moglo da bude efikasno “ubeđivanje” Španije, Rumunije, Grčke da priznaju Kosovo, kada Nemačka nije mogla da “slomi” državu kao što je Bugarska da odustane od veta na početak pregovora EU sa Severnom Makedonijom o članstvu?

Druga Serverova poruka je bila još više nepovoljna za novu, ali i sve buduće američke administracije: “U slučaju da Srbija prizna Kosovo, biće zadatak SAD da ubede Kinu i Rusiju da ne blokiraju prijem Kosova u UN”. Server zna da Peking i Moskva neće priznati Kosovo i zato fokusira pažnju na ponašanje dve stalne članice Saveta bezbednosti UN koje mogu da stave veto na prijem u članstvo nekadašnje srpske pokrajine.

Sledeći maksimu nekadašnjeg britanskog premijera iz viktorijanskog doba Bendžamina Dizraelija da države nemaju stalne prijatelje i neprijatelje, već samo tradicionalne interese, postavlja se pitanje šta bi Vašington mogao da učini za Kinu i Rusiju da bi dobio zeleno svetlo za prolaz Kosova u UN-u?

Moskva i Peking imaju podugačku listu želja koje bi rado realizovale u zamenu za davanje prolaza Kosovu u članstvo UN-a. Problem je što sve te želje imaju mnogo veći značaj za SAD nego što je Kosovo ikada imalo za Vašington. Ne treba sumnjati da bi Rusi rado “trampili” Kosovo za međunarodno priznanje povratka Krima u zagrljaj majke Rusije. Peking bi oberučke “isporučio” Kosovo za obavezivanje Vašingtona da se neće mešati kada milom ili silom počnu da vraćaju Tajvan pod svoj suverenitet.

Naravno, pomenuti scenariji su geopolitičko-diplomatska naučna fantastika. Istina je da niko nema ni obrise izvodljivog rešenja za Kosovo a Amerikanci su, što je pokazalo iskustvo u poslednjih 30 godina, veoma efikasni u rušenju režima i krajnje neuspešni u izgradnji funkcionalnih i pravnih država.

Jedina karta na koju su SAD i njeni najbliži saveznici u Evropi, Velika Britanija, Nemačka i Francuska, mogli da igraju bila je članstvo Srbije u EU: vođenje paralelnog procesa normalizacije odnosa Beograda i Prištine i pregovora Srbije o članstvu u EU. Ta karta je prokockana, delimično zbog Srbije a delom zbog pojedinih članica EU, pre svih Holandije i Nemačke. Srpske vlasti nisu sarađivale sa Haškim tribunalom i kasnile su sa sprovođenjem reformi a u Hagu i u Berlinu je od proširenja iz 2004. i 2007. godine svaki prijem novih članica postao krajnje nepopularan politički argument. Tako je propala zamisao pojedinih anglo-američkih diplomata, podržanih od pojedinih krugova unutar članica EU, da se oba procesa, članstvo Srbije u EU i puno međunarodno priznanje Kosova, završe do 2014-2015. godine.

Status Kosova nije ni izbliza toliko važan vodećim i uticajnim članicama EU i SAD, kako se to s vremena na vreme imputira. U međuvremenu, raspoloženje se promenilo i u samoj Srbiji: pre deset godina je bilo moguće “prodati” građanima članstvo u EU i ideju o boljem i bogatijem životu za priznanje Kosova, danas više ne.

O licemerju američke politike prema građanima Kosova najbolje govore obećanja i zahtevi samih kongresmena i albanskih lobista u SAD koji su se čuli i na poslednjem saslušanju na Kapitol Hilu. Njima ne pada na pamet da pomognu Prištini da napravi funkcionalnu i pravnu državu. Primera radi, Tajvan priznaje samo 15 zemalja, ali mu to nije smetalo da postane zemlja sa zapadnim standardima demokratije, prava i sloboda. Američki kongresmeni, na platnom spisku albanskih lobija, čak ni viznu liberalizaciju sa SAD ne žele da obećaju kosovskim građanima, ali širokogrudo obećavaju evropsku perspektivu Kosovu i tzv. Beli Šengen. Što bi rekli moji Italijani: “Troppo facile far il frocio con il culo degli altri”.

Kosovo nije “failed state” (ironija sudbine je da je rodonačelnica tog izraza Madlen Olbrajt) zato što nije članica UN-a ili što ga ne priznaju Srbija i pet država članica EU, već zato što su na njemu kriminalne organizacije jače od institucija sistema i ne zna se gde se završava kriminal a gde počinje politika. Kada EU i SAD priznaju tu činjenicu možda se na horizontu i pojavi neko rešenje da Srbija više ne bude nedovršena, a Kosovo “propala” država.

Preporučujemo za Vas