Zoran Đinđić je smatrao da glavni problem Srbije predstavlja zavisnost elite od države te da je osnovna pretpostavka za jačanje demokratije privredni razvoj, jer će on dovesti do sve većeg broja ekonomski snažnih i nezavisnih pojedinaca koji će onda moći da se odupru državnom nasilju.
Ovih dana tu budućnost mogli smo da gledamo u realnom vremenu. Reč je o američkim izborima, uključujući i njihovu završnu fazu, tj. onaj „puč“ na Kapitol hilu.
Dramatični događaji - doduše, već viđeni na mnogim stranama sveta - doneli su ono što ipak nigde i nikada nije viđeno. Još uvek važeći predsednik Amerike „išutiran“ je iz društva poput seoskog kabadahije - mada, kao što sam već pisao, on taj utisak i jeste ostavljao - onemogućeno mu je da deluje i da se oglašava. Dobro, ne baš iz celog društva nego sa društvenih mreža, ali s obzirom o kome se radi ni to nije za potcenjivanje.
Time je okončan sukob koji između Donalda Trampa i visoko tehnoloških kompanija traje poodavno. Jedna od manifestacija obostrane averzije bilo je, kao što sam već pisao, svojevrsno suđenje liderima četiri najveće ICT kompanije (Marku Zakerbergu iz Fejsbuka, Džefu Bezosu iz Amazona, Sandaru Pičaju iz Gugla i Timu Kuku iz Epla) u američkom Kongresu jula prošle godine. Glavna optužba glasila je: „antikonzervativna pristrasnost“. I tokom predizborne kampanje Tramp je lično napadao ICT firme zbog njihovog protežiranja liberalno-demokratskih a potiskivanja nacionalističko-populističkih vrednosti. Sa druge strane, kompanije su više puta uz Trampove objave na društvenim mrežama stavljale „zvezdice“, tj. upozorenja da se radi o neproverenim informacijama. Praktično - lažima.
Stvar je kulminirala kada je Tramp počeo da priziva (oružanu) pobunu. Tada je predsednik Sjedinjenih Američkih Država (doduše odlazeći, ali još uvek aktuelan) jednostavno - ekskomuniciran.
Možda je ta odluka stigla sa malim zakašnjenjem - kako im se ponegde prebacuje - ali, s druge strane, nije manje onih koji su kompanijama zamerali da „uskraćuju slobodu govora“ što pokazuje da je nije bilo lako doneti. Ne samo zato što je trebalo „cenzurisati“ predsednika najmoćnije zemlje sveta nego, dakle, i iz načelnih razloga. Ipak, na kraju, one su to uradile.
Nije ovo prvi put da mediji „detroniziraju“ šefa američke države. Vašington post je preko čuvene afere Votergejt doveo do ostavke (takođe republikanca) Ričarda Niksona. Iako je tada neposredan uticaj medija bio jači, ovoga puta je on bio samostalniji. Naime, pre gotovo tačno pola veka (1972) mediji su objavili ono što su dobili od (duboke) države; sada su delovali nezavisno od državnih struktura, autokefalno takoreći.
Na ovaj način visoko-tehnološke kompanije su pokazale visok stepen društvene odgovornosti. Iako nisu mediji u klasičnom smislu - više su „medijumi“, sredstvo za komunikaciju između ljudi - pokazali su smisao za javni interes. Učinili su to i nasuprot svojim neposrednim finansijskim interesima. Naime, Tviteru je posle odluke da Trampu uskrati gostoprimstvo vrednost na berzi pala za 10 odsto, što verovatno nije bilo teško predvideti, ali kompanija nije sopstveni profit stavila iznad opštedruštvene dobrobiti. (Moguće je i da je računala na malo dužu stazu, ali to ne umanjuje značaj njenog postupka.)
Preterano bi bilo reći da je Tviter spasao Ameriku, ali se ispostavilo da je strah od velikih ICT kompanija, od njihove ogromne „manipulativne“ moći, još više preteran. Štaviše, ljudi koji ih vode pokazali su se društveno odgovornijim i spremnijim da brane osnovne vrednosti zajednice, tj. ustav - u ovom slučaju američki - od mnogih koji vode političke partije, državne institucije, pa i cele države.
Više slobode - snažnije ustanove. Nezavisniji pojedinci - jači pravni poredak.
Zoran Đinđić je, kao što smo videli na početku, toga bio potpuno svestan. Ali, kao što nam govori iskustvo od kako ga više nema - daleko je Amerika.
Bonus video:
