Odnosi na najvišem nivou pali su na najniži nivo. Možda čak i ispod nivoa na koji smo mi, obični smrtnici, svedeni zastranjivanjima odozgo.
Baš kad se očekivalo da će se svet objediniti u borbi protiv pandemije koja nikoga ne štedi, velike sile su se upustile u pojačano uzajamno blamiranje. Iako sebe uporno propagiraju kao nadležne za širenje međunarodne kooperacije, gotovo da pokreću racije jedne protiv drugih kao za počiniocima svakojakih nepočinstava.
Mestimično imaju i razloga za takvo ponašanje, ali ipak niko nije ni sanjao da će američki predsednik ruskog kolegu etiketirati kao ubicu niti da će se iz Moskve servirati insinuacije da je šef Bele kuće dementan. Niti da će zvaničnici Vašingtona i Pekinga kršiti diplomatski protokol, i to pred kamerama, potvrđujući teze da se uzajamno doživljavaju kao najveći neprijatelji. Pa ni da će se Evropa, pritom, naći između čekića i nakovnja.
Umesto četverca koji bi složnim zamasima izvlačio svet iz krize, iskomponovan je četvoroboj koji povećava ionako rastuće nacionalne i internacionalne zebnje. Odnosi u tom četvorouglu su, procenjuje se, na najnižoj tački u novijoj istoriji, što je karakterizacija koja je prerasla u strateški refren.
Gotovo svaki čas se raznim povodima i s raznih strana upozorava da su ti odnosi na još nižoj tački nego u nekom od prethodnih trenutaka, pa se sa strepnjom širi nedoumica hoće li jednog dana tresnuti na dno i izazvati planetarni potres neviđenih razmera. Osim ako se ne ispostavi, kao ovde, da se unedogled može padati od dna do dna.
Do sadašnje najniže tačke došlo se povodom nastojanja Džoa Bajdena da izbriše najnižu tačku u međunarodnim odnosima do koje je doveo Donald Tramp. Naglo je poboljšao uzdrmane odnose s tradicionalnim, demokratskim saveznicima, a pogoršao sa strateškim, autokratskim rivalima, koje je “tetošio” njegov prethodnik.
Na samom startu je ujedno odstupio i od manira Baraka Obame kome je bio potpredsednik, a koji je pokušavao da smanjuje napetosti s Kinom i Rusijom odlučivši da i jednoj i drugoj “pokaže mišiće”. Procenio je sa svojom ekipom da su se u međuvremenu i Peking i Moskva “previše osilili” i počeli da doživljavaju Ameriku kao silu kojoj “ističe vreme”, pa da je kucnuo čas da im brzo i snažno stavi do znanja da greše.
Prozvani ukazuju da je gotovo sa unipolarnošću Amerike i da ona treba da prihvati multipolarnost sa više centara odlučivanja o sudbini sveta. I kad takvo tumbanje ne poriče, Vašington nastoji da promene ostanu pod njegovom kontrolom, a ne da se samo prilagođava zahuktalim rivalima.
Glavnog protivnika vidi u Kini i njenom ubrzanom rastu uticaja na međunarodnoj sceni. Stoga je vrlo iznijansirano odredio pristup prema njoj, koji je najsažetije definisao šef američke diplomatije. Naši odnosi s Kinom biće konkurentski kad treba, partnerski kad mogu i suparnički kad moraju, izjavio je Entoni Blinken. Slično bi važilo, reklo bi se, i za Rusiju.
Novo preoblikovanje sveta, koje je neporecivo u toku, poprima i bar jednu karakteristiku Hladnog rata - podelu na Zapad i Istok. Amerika je, na primer, označila Kinu i Rusiju kao revizionističke sile koje štete svetskom poretku, dok one tvrde da je ona podrivač.
Iz Pekinga se emituju i zvanična viđenja u stilu Istok cveta, a Zapad vene. Prilikom posete Sergeja Lavrova obostrano je ispripovedano kako su Kina i Rusija “primeri konstruktivnosti koju ometa destruktivni Zapad”.
Sankcije prosto pljušte. Zapad ih je zaveo Kini (Evropa prvi put posle masakra na Tjenanmenu 1989) zbog ugnjetavanja manjinskih Ujgura i gušenja demokratizacije Hongkonga, a Rusiji, uz sankcija zbog amputacije dela Ukrajine, sada i zbog nalaza o trovanju disidenta Alekseja Navaljnog, koji je potom i uhapšen. Peking i Moskva su uzvratili spočitavanjem Americi za kršenje prava Crnaca. Prepucavanja su dogurala do genocida koji Amerika vidi u istrebljivanju Ujgura, a Kina i Rusija u istrebljenju Indijanaca…
Nasuprot zloslutnostima o zaoštravanju, pa i mogućim otvorenim konfrontacijama, je činjenica da su svi pomenuti koji hvataju zalete jedni na druge teško zamislivi jedni bez drugih. To se zasad javno vidi u ponašanju Evrope kojoj je stalo da savez sa Amerikom jača zajedničkim sankcijama, ali da se ne odreknu unosnih poslova s Kinom i Rusijom. A koje bi da sisteme održe razvojem saradnje s nadmoćnim Zapadom, čiji je barjaktar Amerika, koja bez svih njih, u ovoj ili onoj meri, ne može da izdejstvuje rešenja na globalnoj sceni, od Balkana preko Bliskog do Dalekog istoka.
Uvezan je čvor koji će se, rekao bih, pre raspetljavati u svestranom interesu, makar i uz mučna preganjanja i neizbežne doze nepravde, nego preseći na svestranu štetu. Jedan od poligona za isprobavanje takve vrste raspleta mogao bi da bude srpsko-albanski čvorić. Ako ni u ovom slučaju, koji i nije komplikovan koliko izgleda, velike sile ne pokažu da su zaista velike u pronalaženju izlaza iz ćorsokaka kojem su i aktivno i pasivno prilično doprinele, biće to još jedan dokaz da su odnosi na najvišem svetskom nivou, da ponovim, pali na najniži nivo. Čak i ispod nivoa na kojem smo stekli više prava da njima prigovaramo nego mogućnosti da ovdašnje velmože odviknemo bar od bahatosti…
Bonus video:
