EVROPSKI UGAO

Ko želi da od Crne Gore pravi Bosnu i Hercegovinu?

Funkcionalna, istinski građanska Crna Gora, koja bi pokrenula evropske integracije iz ćorsokaka, ne odgovara nijednom komšijskom režimu u regionu, a posebno onima koji imaju otvorene ili skrivene interese u njoj i nacionalne agende

30274 pregleda 65 reakcija 65 komentar(a)
Foto: Shutterstok
Foto: Shutterstok

Dugogodišnji san bošnjačkih političara u Sarajevu bio je da od Bosne i Hercegovine naprave prilagođenu verziju Đukanovićeve Crne Gore. Na drugoj strani, režim Aleksandra Vučića i deo crnogorskih političkih lidera bi da od Crne Gore naprave novu Bosnu i Hercegovinu. Medijska kampanja koja se vodi u Beogradu i u Sarajevu je na tragu tih aspiracija.

Naravno, nisu tzv. probosanske stranke i ostali zagovornici građanske BiH videli uzor u Crnoj Gori slučajno. I Belgija je građanska država, ali ona nije bila zvezda vodilja iz prostog razloga što ne predviđa dominaciju jednog naroda nad drugima kroz krinku građanske države, kao što je to bio slučaju u Crnoj Gori do kraja avgusta prošle godine.

Transformacija Crne Gore u novu BiH je deo strategije režima u Beogradu koji ne predviđa za Aleksandra Vučića samo titulu predsednika Srbije, već svih Srba, ma gde oni živeli, a posebno u bivšim jugoslovenskim republikama. Bosanskohercegovački model je idealan za realizaciju te nakane.

Dok je Crna Gora bila pseudograđanska država ona nije smetala vlastima u Beogradu jer je homogenizovala deo stanovništva koji se izjašnjava kao Srbi i vezivala ih je za Srbiju, raznim pozitivno diskriminatorskim odredbama, poput besplatnog studiranja ako se izjasnite kao Srbin ili Srpkinja. Onog momenta kada se u Podgorici stvorio embrion mogućnosti da CG zaista postane građanska država, u kojoj neće biti važno kako se ko izjašnjava etnički, pokrenula se medijska mašinerija u Beogradu, ali i u Sarajevu.

Za razliku od Srbije, BiH, Kosova i Albanije, u Crnoj Gori postoje relevantne političke snage, kritična biračka masa i uticajni nezavisni mediji da se konačno na Balkanu porodi ozbiljna građanska država. Demokrate i URA su razbile nametnutu šemu podela i predstavljaju apsolutnu političku novinu ili, ako hoćete, različitost. Dve političke grupacije su pokazale zrelost dolaskom na vlast u koju su mnogi sumnjali i upravo zato su na meti napada. Demokrate iz Beograda, URA iz Sarajeva.

Funkcionalna, istinski građanska Crna Gora, koja bi pokrenula evropske integracije iz ćorsokaka u koji je dovela vlada Đukanović-Marković, ne odgovara nijednom komšijskom režimu u regionu, a posebno onima koji imaju otvorene ili skrivene interese u CG i nacionalne agende. Kooperativnost Bošnjaka i Albanaca u Đukanovićevom režimu je bila u funkciji postojanja zajedničkog neprijatelja. Njih je ujedinilo ono što bi Hana Arent nazvala “objektivnim neprijateljem” odnosno nije bilo važno šta pripadnici jednog naroda rade i govore već šta oni predstavljaju u kolektivnoj memoriji i narativu.

O braku iz računa između Đukanovićevog DPS-a i manjinskih partija, koji je traje već par decenija, dovoljno govori činjenica da on nije praćen porastom mešovitih brakova između Crnogoraca, Bošnjaka i Albanaca, odnosno poverenja među njima. Paradoksalno, uprkos propagandi iz Beograda i Podgorice, Crnogorci i Srbi su nastavili trend da se međusobno žene i udaju, što demistifikuje do srži zlonamernost ali i suštinski slabost politika koje seju mržnju između Crnogoraca i Srba, gde god mogu i kad god im se ukaže prilika.

Usvajanje rezolucije o genocidu u Srebrenici je postiglo sve ciljeve koje su želeli predlagači, sponzori i oponenti te inicijative: proizvedena je kriza vlade Zdravka Krivokapića a podele među građanima su produbljene.

U 2021. godini previše ljudi, ne samo u CG, nego i na prostoru cele bivše Jugoslavije, bez obzira u kojoj se ulozi nalazili, ne shvata da je suočavanje za zločinima tokom ratova u republikama bivše SFRJ borba protiv zla i suočavanje sa njim, a ne nametanje kolektivne odgovornosti.

Ne treba mi koji ni na koji način nismo odgovorni za ratne zločine da se suočavamo sa prošlošću, već sa zlom koje i dalje postoji u nama i našem okruženju u sadašnjosti a ne u prošlosti. Patnje kroz koje su prošli svi narodi tokom tzv. Kratkog veka nisu bile dovoljne da se stigne do zaključka da je zlo, kao i dobro, univerzalno: nema naciju, nema ideologiju, samo ime i prezime čoveka koji ga nosi u sebi.

Ništa od onoga što je rezolucija o genocidu u Srebrenici trebalo da predstavlja - suočavanje sa zlom, otvaranje puta ka pomirenju, podizanje svesti o potrebi da razumemo jedni druge, da se jasno odredi prema najtežim oblikom ratnog zločina - nije pomereno, u pozitivnom smislu, ni za jedan milimetar, naprotiv. Usvajanje rezolucije dvotrećinskom većinom umesto da bude veliki korak ka stvaranju konsenzusa oko odnosa prema žrtvama u ratovima 90-ih godina na prostoru bivše Jugoslavije, postala je još jedna vododelnica u društvu.

Reakcija lidera Bošnjačke stranke Ervina Ibrahimovića na opasku Slavena Radunovića da se izjasni o genocidu nad Jermenima ukazuje koliko nas zlo pogađa samo kada dolazi od onoga koga vidimo kao, uslovno rečeno, neprijatelja: “Nijedan međunarodni sud nije utvrdio da je nad Jermenima počinjen genocid”, uzvratio je Ibrahimović.

Samo par minuta ranije isti Ibrahimović se pozivao na zapadni svet, EU i SAD, koji nedvosmisleno stoje na poziciji da je u Srebrenici počinjen genocid. Iste te zemlje, na koje se pozvao Ibrahimović, od SAD do Francuske i Nemačke priznale su da se u Turskoj dogodio genocid nad Jermenima, priznajući i svoju odgovornost da nisu uradili ništa da ga spreče, sankcionišu i što im je trebalo gotovo sto godina da se sa njim suoče. Indikativno je da je Ibrahimovićeva pozicija istovetna stavu tzv. probosanskih stranaka koje su negirale titulu počasnog građanina Sarajeva Orhanu Pamuku jer otvoreno govori da su Turci nad Jermenima počinili genocid pre 100 i kusur godina.

U tom kontekstu dovoljno je napraviti mali eksperiment. Uzmite govor poslanice BS Kenane Strujić-Habrić iz prethodne nedelje u Skupštini Crne Gore, i zamenite reči Bošnjaci i Bošnjak u Srbi i Srbin i obratno. Bićete iznenađeni neodoljivim utiskom da je to beseda koja se lako može pripisati Jovanu Joletu Vučuroviću, predsedniku Odbora za ljudska prava Skupštine Crne Gore.

“Nema rešenja! Između Arapa i Jevreja je ambis i ništa više ne može da ga ispuni”, izgovorio je još pre jednog veka otac modernog Izraela Ben Gurion. Vreme je pokazalo da je bio u pravu. U Crnoj Gori združenim snagama Đukanovićeve i Vučićeve mašine blata, uz asistenciju sarajevskih kuhinja, rade na produbljavanju razlika i stvaranja ambisa između građana CG različitih etničkih i verskih opredeljenja.

Borba protiv zla mora da bude univerzalna jer je zlo univerzalno. Zlo u ljudima uvek pronađe adekvatnog neprijatelja. Naravno da je najlakše etiketirati pripadnike drugog naroda i vere kako bi se zlo opravdalo, institucionalizovalo i učinilo prihvatljivim za većinu. Kad nekoga ili neku grupu dehumanizujete, onda je protiv njih svaka diskriminacija dozvoljena ili opravdana. Problem je što zlo ne iščezava sa “pobedom” ili “uništenjem” neprijatelja, ono samo promeni objekat, kao u pesmi Martina Nimelera “Prvo su došli…”. Iako ćutite i ne borite se protiv zla jer vas ne dotiče direktno, budite sigurni da će ono, pre ili kasnije, doći po vas.

Ratko Mladić je odrastao i školovao se u Titovoj Jugoslaviji, odnegovan je u rigidnom duhu Komunističke partije Jugoslavije sa zvezdom petokrakom na čelu u Jugoslovenskoj narodnoj armiji i uz krilaticu bratstva i jedinstva! To što je stavio trobojku crveno-plavu-belu i preuredio šapku iz partizanske u onu koju su nosili oficiri srpske vojske u I svetskom ratu su nebitni detalji, jer Ratko Mladić je bio zlo i kao Titov oficir i kao komandant Vojske Republike Srpske. Kad to shvatimo, otvorićemo put ka istinskom pomirenju.

(Mišljenja i stavovi objavljeni u rubrici "Kolumne" nisu nužno i stavovi redakcije "Vijesti")