NEKO DRUGI

Genocid, rezolucija i drveni advokati

Posle prošlogodišnjih izbora u Crnoj Gori činilo se da će je nova vlast voditi u pravcu koji će sadašnjim srpskim vlastima biti u najmanju ruku prihvatljiv, ali pokazalo se da stvari nisu tako jednostavne i crno-bijele. Crna Gora je očigledno odmakla dovoljno daleko od svega toga što ju je morilo tokom mračnih 90-ih da povratka ne može biti

3322 pregleda 11 komentar(a)
Foto: Reuters
Foto: Reuters

U čemu je tačno problem – tačnije, problem Srbije – s Rezolucijom o genocidu u Srebrenici koju je donela Skupština Crne Gore? Odakle sveopšta politička mobilizacija, medijska histerija, pretnje ostrakizmom, izlivi verbalne kaubojštine?

U samoj Rezoluciji nema, niti može biti, bilo čega novog i nečuvenog, bilo čega što nije odavno pravno presuđeno i što nije elementarna istorijska istina. Takođe, nema u njoj ničega što na bilo koji način osuđuje Republiku Srbiju i njene građane, a naravno ni „srpski narod“ na koji se pozivaju iznova namnoženi drveni advokati.

Zapravo, nema u toj Rezoluciji ničega bitno drugačijeg od onoga što je Skupština Srbije usvojila još 2010, osim što je ova, iz taktičko-kalkulantskih razloga, izbegavala direktno spominjanje te strašne reči „genocid“. Čineći tako ustupak onima koji ne mogu da dobace do saznanja da nije strašna reč „genocid“, nego je strašan - genocid. Ma kada, ma gde, nad bilo kim da je počinjen.

Razlozi i motivi podsticanja ovakve atmosfere najmanje su dvojaki. S jedne strane, radi se o pokušaju podrške i konsolidacije onih političkih snaga u Crnoj Gori koje su po volji – bez eufemizama rečeno: koje su politički klijenti – Aleksandru Vučiću i njegovom političkom okruženju.

Posle prošlogodišnjih izbora u Crnoj Gori činilo se da će nova vlast voditi Crnu Goru u pravcu koji će sadašnjim srpskim vlastima biti u najmanju ruku prihvatljiv, ali pokazalo se da stvari nisu tako jednostavne i crno-bele: u godinama svoje emancipacije od fantazija o „srpskom svetu“, Crna Gora je očigledno odmakla dovoljno daleko od svega toga što ju je morilo tokom mračnih devedesetih da povratka ne može biti, jer će se uvek naći građanska i politička većina koja će to sprečiti. Odatle nemogućnost opstanka na položaju doskorašnjeg ministra pravde, odatle naposletku i ovakva Rezolucija.

Oni u Crnoj Gori koji su pokušali da to zaustave ostali su u manjini, bez obzira na frenetičnu podršku iz Beograda. Sve što je Vučićevoj nomenklaturi preostalo je da kompromituje i sebe i zemlju koju predstavlja pretnjama poput one da „treba zabraniti ulaz u Srbiju onima koji su glasali za Rezoluciju“, te epskim zapomaganjima da su se oni time „ispisali iz Srpstva“, šta god to bilo, i gde god se inače vršio upis u tu ustanovu.

S druge strane, političko iživljavanje po Crnoj Gori izraz je i frustracije zbog toga što se, očigledno, smatra da je pravosnažnom presudom Ratku Mladiću definitivno odbačena svaka mogućnost da se bilo gde, bilo kada i bilo kako prihvati kao validan onaj narativ ne samo o Srebrenici, nego i o ratu u Boni i Hercegovini, te o postjugoslovenskim ratovima uopšte, koji sve vreme zastupaju i brane baš oni koji su tokom ratnih devedeseih u Beogradu bili vlast.

Nisu li o tome (uzalud) govorili Milošević, Karadžić, Mladić i ostali, braneći se pred Tribunalom u Hagu? Ne govori li o tome sadašnja srpska vlast, na čijem su vrhu – od Vučića i Dačića nadalje – isti ljudi koji su i devedesetih bili ministri, portparoli i sve drugo što se moglo biti u toj mašineriji?

Razume se da počinioci zločina i njihovi nekadašnji (?) politički pokrovitelji i saveznici nisu mogli održati kontrolu nad političkim, pravnim, istorijskim i moralnim narativom o Srebrenici bilo gde izvan Srbije i krhke himere „srpskog sveta“.

To je, može se verovati, i njima jasno. Oni ga se, međutim, ipak moraju tvrdokorno pridržavati jer je odbrana i ponavljanje do u nedogled tog narativa zapravo isto što i „odbrana teritorije“, ne državne, nego teritorije na kojoj je njihova vlast moguća i stvarna. Bez toga bi se bespovratno kompromitovala i samim tim delegitimisala.

Ali, pošto se to tako ne može i ne sme reći, unajmljuje se odgovarajući orkestar za klevete i kletve, čiji je zadatak da „brani srpski narod“ od „optužbe da je genocidan“. Takva optužba, naravno, ne postoji, nije postojala i neće postojati, na račun bilo kojeg „naroda“. Samo što je to tajna koja se čuva od tog istog „naroda“ svim sredstvima opsenarske retorike...

A ako se neko i dalje pita od čega je to većinska Crna Gora – i ona za i ona protiv doskorašnje vlasti - „pobegla“, pa eto mu odgovora: baš od toga. Baš iz tog političkog, istorijskog i moralnog bespuća.

Činilo se, doduše, da je i Srbija odmakla od tog tamnog i plesnjivog mesta, ali mu se pokorno vratila kao što se žrtva vraća zlostavljaču. Iznos računa za to je nepoznat jer se račun još uveliko uvećava.

(Radio Slobodna Evropa)

Preporučujemo za Vas