NEKO DRUGI

Krst iza pancirnog ćebeta

Možda je na dobitničkoj strani ipak ona tiha većina crnogorskih građana, koja se nije dala uvući u sukob

14406 pregleda 56 reakcija 28 komentar(a)
Detalj sa Cetinja, Foto: Savo Prelević
Detalj sa Cetinja, Foto: Savo Prelević

Šta se u nedelju desilo na Cetinju? Svakako, ustoličenje mitropolita crnogorsko-primorskog Joanikija. Ovo je jedini iskaz oko kojeg će se složiti protivnici ili pobornici ustoličenja, crnogorski i srpski nacionalisti, zapadni i istočni dopisnici i diplomate.

I tu je kraj konsenzusu. Ono što je za predsednika države Milu Đukanovića bio “helikopterski desant” i “nasilno ustoličenje”, za pravoslavne vernike je bio čin koji im crnogorski Ustav garantuje. Posezanje za vojnim žargonom - desant je prebacivanje trupa iza neprijateljskih redova - pokazuje da je Đukanovićeva propagandna imaginacija ovaj događaj preinačila u ratni sukob.

Bilo je i nasilja. Mislite da svi znaju ko je koga provocirao, ko je primenjivao primerenu, a ko neprimerenu silu? To zavisi od subjektivno-ideoloških naočara. Dok članovi i simpatizeri Đukanovićeve partije horski mantraju o nesrazmernoj upotrebi sile, premijer Zdravko Krivokapić govori o “pokušaju terorističkih akcija” predsednikovih političkih aktivista.

Potpredsednik vlade Dritan Abazović objavio je na društvenim mrežama snimak na kojem se vidi Veselin Veljović (bivši glavni policajac Crne Gore, a sada savetnik predsednika Mila Đukanovića), kako nasrće na svoje bivše potčinjene na radnom zadatku. Ko zna kakva će postfaktička ujdurma ispasti i od toga, samo da se depeesovski propagandisti malo presaberu.

Jedni evidentiraju da je tokom policijske intervencije lakše povređen bivši predsednik crnogorske Skupštine Ranko Krivokapić, ali nekako previđaju napade na kolege iz novinarskog tima N1.

Mediji, od regionalnih do svetskih jesu posebna priča. Dok nemački radio Dojčlandfunk koristi formulaciju “više stotina” demonstranata, međunarodni medijski koncern sa sedištem u Sarajevu radije bira formulaciju “veliki broj građana”.

U jednom zapadnom listu je moguće pročitati analizu zbivanja u kojoj se ne spominju ni Milo Đukanović kao mozak cetinjske operacije, ni bivši predsednik Filip Vujanović koji posećuje aktiviste na barikadama pred Cetinjem, ni specijalni tužilac Milivoje Katnić - sa gas-maskom na Cetinju, ali ne na policijskoj strani. Ti akteri naprosto - ne postoje. Na jednoj strani vlada i crkva, na drugoj strani - građani.

Sve ono što prorežimski mediji u Beogradu trabunjaju, biva “uravnoteženo” jednostranošću drugih medija koji drže stranu Đukanoviću - kao da je on predsednik kojeg su oni lično birali.

Za Vučićeve papagaje sve je samo neka vrsta zavere protiv Srba i Srbije. Za medije antivučićevskog refleksa, sve je samo velikosrpska zavera protiv crnogorske državnosti. Nije li zajednički imenitelj ovih navodno oprečnih pogleda na svet - paranoidna projekcija koja ne dozvoljava stvarno kritičko preispitivanje?

Dvostruki aršini su postali opšte mesto. Bakir Izetbegović dobacuje iz Sarajeva: “Kada se vjerske zajednice umiješaju u politiku to bude na štetu mira i ljudskih života.” Ovo bi mogao da potpiše svaki razuman čovek. Ali Izetbegović junior je na žalost mislio isključivo na delovanje SPC, potpuno zaboravljajući da je stranka na čijem je čelu u doba njegovog pokojnog oca svoje članstvo masovno i otvoreno regrutovala - po džamijama.

Tako bi se moglo nabrajati u nedogled.

Dakle, šta se desilo 5. septembra na Cetinju? Rekao bih - neuspela proba masovne pobune u ime Đukanovićeve identitetske politike. Zatim kolebljiv, donekle uspešan odgovor nove vlasti koji ipak otkriva i sve njene slabosti. Umereni crkveni glasovi koji pozivaju na hrišćansku ljubav. Nadam se ne iz straha. Nemušta reakcija iz zapadnih glavnih gradova - verske slobode, sloboda okupljanja, bez nasilja, inkluzija.

Zvuči previše dobro za Crnu Goru u kojoj Milo Đukanović, cinično radikalizujući identitetski diskurs, šalje ljute “crnogorske komite” da mu dižu rejting, a onda volšebno svešteničko preletanje barikada helikopterom naziva sramotnim.

Kao da bi bilo bolje da su se ljuti Cetinjani dokopali srpskih sveštenika, pa da poleti perje. Iz reakcije predsednika Crne Gore provejava razočarenje - sukob kojem se nadao, odvijao se daleko ispod nivoa poslovično krvavog susreta fudbalskih huligana. Nedovoljno krvi, nedovoljno kamera, nedovoljno dokaza da je Crna Gora okupirana, pa da je on, vrhovni Crnogorac, opet povede u slobodu i nezavisnost.

Njegovo insistiranje na toj priči je dokaz da je izabrao razdor i da se neće ustezati od žrtvovanja crnogorskih života zarad tračka šanse da ringišpil moći opet zavrti na svoju stranu. Možda mu u tome dobro asistiraju svi oni koji po Crnoj Gori i Beogradu galamdžijski srbuju. Nema emancipatorskog nacionalizma, on je fantazma 19. veka. To važi i za crnogorski, ali i za srpski ekskluzivizam u Crnoj Gori.

Naposletku, ko je pobedio u insceniranom političkom trileru? Niko. Gubitnik je i mitropolit Joanikije koji svoj pastirski mandat mora otpočeti sakriven iza pancirnog ćebeta. Milo Đukanović je postao luzer međunarodnih razmera, jer je pokazao da nije predsednik svih crnogorskih građana već po potrebi cinični nacionalistički huškač. Ali nije zablistala ni Vlada, koja je u zadnji čas smislila spasonosni krizni menadžment.

Možda je na dobitničkoj strani ipak ona tiha većina crnogorskih građana, koja se nije dala uvući u sukob.

Ako Crna Gora ima šansu da bude moderna demokratija onda je to sada, nakon prvog dokaza - smenjivosti vlasti - konsekventno uspostavljanje pravne države. Koja garantuje verske slobode, slobode okupljanja i protesta. Koja krivično sankcioniše sve nivoe nastajanja nasilja - od inspiratora, preko propagandista do izvršilaca.

Deutsche Welle

Preporučujemo za Vas