NEKO DRUGI

Uzlet buntovnika

U ishodu čileanskih izbora gotovo da se nazire model za postizanje bitnih promjena demokratskim putem, uz prethodno jačanje pozicije u protestima protiv drastične nejednakosti, naraslih do prijetnje da demokratiju pretvore u plutokratiju

3164 pregleda 0 komentar(a)
Foto: Reuters
Foto: Reuters

Sa dalekog juga stigao je novi recept za osvajanje vlasti - odmalena počni da se buniš, kada stasaš uporno demonstriraj, doguraj do čela levičara, ispipaj stanje na terenu, pa privuci sebi i centriste. A onda zahtevima za više socijalne pravde i čistiju okolinu pobedi na izborima i preuzmi kormilo države, i to dok si još vrlo mlad.

Upravo je tim putem od starta do cilja išao Gabrijel Borić. U 36. godini je prošlog vikenda verifikovan kao novoizabrani predsednik Čilea. Iskoristio je, praktično, prvu priliku da se domogne vrha vlasti, na koji se ne može stupiti pre navršenih 35 leta.

Kao kandidat slojeva željnih suštinskih promena u poretku prosto je s bezmalo 12 procenta razlike slistio 20 godina starijeg rivala Antonija Kasta koji je umišljao da će pobediti veličanjem ekonomskih dostignuća diktature Augusta Pinočea (1973-1990). Odavno nije bilo tako uverljive lokalne potvrde krilatica “na mladima svet ostaje”, najsnažnije osporene prošlogodišnjim američkim izborima gde su finalisti bili 70+.

Kao jedan od najmlađih svetskih lidera, Borić je nagovestio smenu pokolenja na političkoj sceni, uspon milenijalaca (rođenih između 1981. i 1996.). Po njemu, a i po nizu pomnih analitičara, vreme je za podmlađivanja vlasti po svetu.

Gabrijel se kao bundžija iskazao već u srednjoj školi, a kao student prava uspeo je da izdejstvuje smenu dekana - plagijatora. Gnev je iskalio, potom, i na masovnim protestima koji su doveli do referenduma za promenu Ustava iz Pinočeovog vremena, što je proces koji još traje. A koji je on s pristalicama podupro zahtevima za unapređenje prava radnika, zdravstva, obrazovanja, starosedelaca, žena, ekologa, seksualnih i drugih ugroženih slojeva, a uz povećanje poreza na najimućnije, naročito onih obogaćenih nauštrb opšteg dobra.

Nakrcao je, pritom, rekorde. Osim što je najmlađi izabrani predsednik kod kuće, dobio je i više glasova nego iko od njegovih prethodnika, prvi je koji je u drugom krugu obezbedio pobedu posle poraza u prvom i prvi je činodejstvujući poslanik koji će postati šef države, navode hroničari. A i prvi demokratski predsednik kome će već na početku mandata zapasti i novi Ustav, čijim je stvaraocima, doduše, olakšao rad svojom izbornom pobedom jer je rival bio da se sve nastavi po starom.

Njihov izborni duel se zaoštravao do maksimuma. Borić je optuživan da radi za uvođenje komunizma, a Kast da propagira fašizam. Do pobednika se došlo tek uveravanjem da s njim Čile stremi ka socijaldemokratiji zapadnoevropskog tipa i da nije prihvatljivo repriziranje autokratskih egzibicija koje oličavaju Donald Tramp i brazilski predsednik Žair Bolsonaro.

Pretpostavlja se da će uzlet čileanskog buntovnika doprineti jačanju levih snaga u Latinskoj Americi, pa i šire. U ishodu čileanskih izbora gotovo da se nazire model za postizanje bitnih promena demokratskim putem, uz prethodno jačanje pozicije u protestima protiv drastične nejednakosti, naraslih do pretnje da demokratiju pretvore u plutokratiju.

Čileanski slučaj je višestruko poučan. Preokret na vlasti je zadesio zemlju koja važi za jednu od najstabilnijih i privredno najubedljivijih u J. Americi, a koja je i na vrhu po maksimalizovanim socijalnim razlikama. Istovremeno, novoizabrani predsednik, koji na dužnost stupa tek u martu, mora da nađe balans između zadovoljavanja potreba za socijalnim uravnotežavanjem i očuvanja uhodanog privrednog sistema, da ne izneveri glasačku bazu i koalicione partnere među kojima je KP, ali i da ne ostane bez podrške krupnog kapitala. Pored toga, suočiće se s vrlo iscepkanim sastavom parlamenta.

Situacija je originalna i po tome što su predsednički izbori pokazali rast krajnosti. Pa se umesto dvoboja levih i desnih centrista koji su se po dogovoru posle smenjivanja diktatora 1990. rutinski smenjivali na čelu države, odigrao dvoboj radikalnih levičara i desničara. Doduše, obe strane su shvatile da ishod zavisi od još bitnih centrista, u čijem je zadobijanju levičar bio znatno uspešniji od desničara.

Pobednik se, pritom, osvrnuo i na prošlost, poručivši da će Čile koji je (u Pinočeovo vreme) bio kolevka neoliberalizma sada postati i njegova grobnica. Ta poruka i ostale neizvesnosti nisu naišle na dobar prijem u poslovnim krugovima - već prvog dana došlo je do osetnog pada vrednosti domaće valute pezosa.

Dozu neobavezne atrakcije uneo je Balkan. Gabrijel je izdanak Hrvata koji su se sa ostrva Ugljan iselili još krajem 19. veka. Rodio se iz očevog braka s Čileankom katalonskog porekla, a sada živi s tri godine mlađom partnerkom Irinom Karamanos, antropološkinjom grčkog porekla.

Veza s nama se ogleda u još nekim detaljima kao što je obeležavanje 5. oktobra. Tog datuma 1988. referendumom je odlučeno da Pinoče više ne može da bude jedini kandidat na izborima, što je bio uvod u njegovo potonje odlaženje s političke scene dok je 12 godina kasnije na taj dan srušen autokratski režim u Srbiji.

U toj koincidenciji ispostavile su se i bitne razlike. Od raskida s nedemokratskim režimom, otad tamo na vlasti nije bio niko ko je iz te vlasti proistekao, tako da je zemlja ubrzano napredovala dok ovde opet “kolo vode” njegovi ondašnji funkcioneri zbog kojih je ova zemlja nazadovala. A ipak, dok je Čile osetio potrebu da se obnavlja, Srbija se samo ponavlja…

(novimagazin.rs)

(Mišljenja i stavovi objavljeni u rubrici "Kolumne" nisu nužno i stavovi redakcije "Vijesti")