NEKO DRUGI

Cijena ruske imperije

Kakve god bile Putinove namjere, njegovi postupci fatalno podrivaju ideju ugrađenu u temelje Ruske Federacije prije 30 godina

4603 pregleda 4 komentar(a)
Foto: Reuters
Foto: Reuters

Vojnici elitne specijalne brigade Spetsnaz, jurišnog odreda ruske vojske, stigli su u Kazahstan da suzbiju nasilne proteste koji su izbili širom zemlje protiv proruske vlade. U isto vreme, brojne ruske trupe već su raspoređene u blizini ukrajinske granice, dok je pre samo 15 meseci ruska vojska intervenisala da zaustavi sukob Jermenije i Azerbejdžana u Nagorno-Karabahu. Da li to predsednik Vladimir Putin pokušava da obnovi rusku imperiju?

Naravno, nemoguće je pouzdano znati šta sfinga iz Kremlja ima na umu. No, kakve god bile Putinove namere, njegovi postupci fatalno podrivaju ideju ugrađenu u temelje Ruske Federacije pre 30 godina.

Retko ko se danas seća Borisa Jeljcina, prvog ruskog post-sovjetskog predsednika. Ako ga uopšte pominju, Rusi najverovatnije pamte njegovo preterivanje u piću ili, što je važnije, inflaciju i siromaštvo koji su obeležili tranziciju u tržišnu ekonomiju. Malo ko bi mu priznao duboke istorijske uvide.

A Jeljcin je bio taj koji je shvatio astronomsku cenu održavanja sovjetske imperije, koja je osiromašila Ruse i osudila ih na zatočeništvo u policijskoj državi. Rusija je svom narodu mogla da pruži oslobođenje i prosperitet samo ukoliko se reši tog troška - razgradnjom imperije i uspostavljanjem ekonomije slobodnog tržišta.

Međutim, u novogodišnjoj noći 1999. Jeljcin je sopstvenu viziju osudio na propast. Čovek kome je te noći predao moć izgleda da je danas rešen da napusti najbolju Jeljcinovu ideju. Dok Putin možda ne planira da obnovi rusko carstvo kao takvo, čini se da je odlučan da uspostavi sizerenstvo nad bivšim sovjetskim državama. A to je izuzetno skup poduhvat.

Nepoznat je tačan udeo sovjetskog BDP-a kojim je finansirano održavanje imperije. S obzirom na potrebe industrijske proizvodnje i sovjetskog vojno-industrijskog kompleksa - na koje je ukupno išlo do 80% svih vladinih prihoda - može se reći da Sovjetski Savez nije mogao da priušti, na primer, subvencije neproduktivnim fabrikama u udaljenim oblastima svojih saveznih država. Na to dolazi i danak imperiji u krvi, koji je na naplatu stizao u godinama nakon invazije Avganistana 1979.

Te troškove su snosili obični Rusi, baš kao što je to bio slučaj sa britanskim, francuskim ili austrougarskim građanima u zenitu njihovih imperija. Međutim, vlasti su se razlikovale. Od careva, preko Lenjina i Staljina do Putina danas, ruske vođe bile su gotovo jednako uverene da je cena imperije opravdana.

To se delimično može objasniti ideologijom. Kako je palestinski teoretičar Edvard Said primetio, svako carstvo „ubeđuje sebe i svet da se razlikuje od svih drugih i da mu cilj nije da pljačka i kontroliše, već da obrazuje i oslobađa“. Rusi uglavnom isto govore o svojoj imperiji, posebno kad misle na Beloruse i svoju „mlađu braću“ u Ukrajini.

Ako su ruske vođe verovale u la mission civilisatrice, još više su verovale da imperija jača nacionalnu bezbednost. Istorija, međutim, otkriva drugačiju priču. Imperijalna kontrola zapravo brzo vodi izvan granica kapaciteta, čini moć manje sigurnom i ubrzava propast carstva.

Troškovi Putinovih ambicija se gomilaju. Država mnogo ulaže u vojsku: od 3,8% BDP-a 2013 - godinu dana pre ruske invazije na Ukrajinu, aneksije Krima i podrške secesionistima u istočnim oblastima Donjeck i Lugansk - tri godine kasnije izdvajanje je poraslo na 5,4%. Vojni izdaci kao udeo BDP-a opali su 2017-18. da bi sada ponovo krenuli naviše. Nije ni čudo, s obzirom na to koliko je ruskih trupa raspoređeno u okupiranom gruzijskom regionu Abhaziji, otcepljenom moldavskom regionu Pridnestrovlju, Nagorno-Karabahu, Kazahstanu, Kirgistanu i Belorusiji.

Mnogo je teže kvantifikovati strateške troškove carstva koje Putin nerado priznaje. Imperijalna agenda Kremlja, posebno aneksija Krima, dovela je u pitanje post-hladnoratovske sporazume u Evroaziji, od Baltičkog do Beringovog mora. Putin smera da poremeti status quo na čije održavanje druge svetske sile mnogo polažu - pre svih Sjedinjene Države i Kina.

Reč je o prilikama koje su omogućile da države preusmere resurse iz vojnih budžeta na socijalne programe. Od mirovnih dividendi izvedena je ne samo ruska ekonomska tranzicija, već i dugotrajni ekonomski bum na Zapadu, okončan krizom 2008.

Najviše koristi imala je Kina. Do pre 40 godina, nebrojene trupe su bile raspoređene duž sovjetsko-kineske granice, dok je više hiljada ruskih bojevih glava bilo usmereno na kineske gradove. Kraj hladnog rata omogućio je Kini da preusmeri resurse na ekonomski razvoj i smanjenje siromaštva. Svedok tome je kineski uspeh na tim frontovima tokom poslednje tri decenije.

U tom kontekstu, pitanje je kako kineski predsednik Si Đinping gleda na rusku intervenciju u Kazahstanu, koji ima gotovo 1.800 kilometara dugu granicu s Kinom, naročito s obzirom na Putinove potcenjivačke komentare o istoriji kazahstanske državnosti. (Sličan prezir je pokazao prema nezavisnosti Belorusije, baltičkih država i Ukrajine.)

Rezultati anktete Levada centra u Moskvi pokazuju da je malo Rusa voljno da trampi svoj životni standard za jačanje globalnog statusa države. Ako to nije dovoljno da Putin odustane od svojih imperijalnih ambicija, rizik od novog potpaljivanja rivalstva s Kinom svakako bi trebalo da bude. Što ipak ne garantuje da će Putin poslušati razum. Ionako već ignoriše lekcije iz istorije.

(Project Syndicate; Peščanik.net; prevod: M. Jovanović)