ZAPIS

Nedosanjani san

Ljubavna imaginacija

2864 pregleda 1 komentar(a)
Foto: Shutterstock
Foto: Shutterstock

"Kad prestaneš da sanjaš, prestaneš da živiš" (M. S. Forbs)

I dolazi mi tako Ona često u san. Odri Tatu, francuska filmska zvezda, "čudesna Ameli Pulen". U stvari ne baš ona lično. Ali podseća me na nju taj ljupki dragulj bistrooki koji me kanda muči kad dan neumitno svene, istroši se. A kao da ne znam ko je u stvari Ona, ili je kobajagi ne pamtim. Bar se nisam usudio da je se (pri)setim te prve noći kada se "došunjala" tik do mene. Stalno me nešto "čikajući", radoznala i nemirna. Kao i sâmi lelujavi, drhtavi sati s Njom, pored Nje. (U biti, nema je.) Pa stoga niti mogu, a iskreno, i ne bih nipošto da je se psihički otresem. Prođe neka noć bez Nje, a meni sumorno, tupo i šuplje. Čekam je, dozivam njenu sliku. Strogu i milu pojavu. Setnu. Uspravnu, sitne građe, čvrstu, zategnutu, tanku, zaobljenu na mestima gde je pogled ponajviše zahvalno gotivi. Fino ženstvenu, nekovremeno moju blistavo bledoliku plemkinju. Svu maestralno obrubljenu mekom svilom. Briljantno posebnu. Nekako prozirnu, savršenu. Zbog svega toga i spolja neodoljivu. ("E, ova đevojka mi se sviđa", priznaše mi onomad, s brižnim osmehom podrške, moja draga, požrtvovana pokojna majka!) Te svakoga jutra zebem da mi se Ona naredne noći u "budne snove" neće vratiti. Jer, prija na neki paramazohistički način njeno raščlanjavanje, razotkrivanje moje ličnosti, sopstvenog (i njenog) života. I skoro da ne mogu da verujem da je Ona u stvari zakratko bila neraskidivi deo njega. I da me poznaje bolje nego što sâm sebe uviđam. "Zašto si bio tako nestrpljiv"? - seče me i rečenicom i pogledom. "Kadgod sebičan, površan, možda uplašen"? "Od mene"? - testira me neposredno i odrešito. "Da li si strepeo od okoline, od navale osećanja, od naše mladosti koja je naglo pokuljala, od sopstvene nespremnosti za iznenada nadošlu sreću"? I Ona i ja znamo da su odgovori potvrdni. I naravno da sam iz njenih reči, iz njenih pitanja koja su ujedno predstavljala prâve odgovore kao kroz maglu nazreo, dokonao ko mi je zapravo (bila) Ona. I šta mi je značila, a šta je tek trebalo da mi pruži. A nije. Pošto joj, izgleda, dovoljan prostor nisam dao, šansu nisam pružio! Nemerljivo više i duže, neuporedivo čarobnije, magičnije je sve to moralo da se odvija, da traje. I da ne prestane, da ne prestaje! Da sam bio otvoreniji, opušteniji, ozbiljniji, bolji, zreliji. A nije da je nisam obožavao, možda čak i nesrazmerno "gušio", tû Vjeru, "kolačić damicu" iz podgoričke Bokeške ulice. Divotni ukras i centar mog, tih meseci isključivo njoj posvećenog miljea. Taj dar neba i zemlje, onaj obostrano rastući, približavajući ritam srca koji sam olako ispustio. Koji smo oboje zauvek, na domaku obećavajućeg majskog sunca pomaljujuće apsolutne radosti - izgubili. U našim besmislenim previranjima zgasnuli. A Njoj, tom originalno prirodnom, diskretnom, nežnom i mirisnom Cvetu po svemu sudeći nije bilo dovoljno da ga grlim, pazim, mazim, čuvam. I bio je, bila je u pravu! Budući da tada ne uspeh da upravo Nju, unikatnu, veličanstvenu mudricu, dušom i glavom istinski razumem, da je "zahvatim" celu, i u tišini i u pokretu - onda nijednu drugu, ni pre, ni posle nisam bio i neću nikad biti u stanju. I ispostavilo se tako. Božija kazna ili ljudska realnost? Niko joj ni približno ne beše dorastao po kompletnosti, po dubini. Da li sam doista umeo - iako sam vatreno hteo! - da joj se u tom razdoblju predam bez ostatka? A tokom ovih "naknadnih" sanjalačkih noći s njom bez sna - dok mi se priviđa(la), lebdeća u polutami moga obitavališta, s mesečinom kroz pozor ili ne, svejedno - ili je pak (bila) stvarna, bar u mislima - prohujao mi je pred očima ceo život. Umišljam da se interesuje Ona da li sam srećan, zdrav, ispunjen snagom i stvaralačkom vedrinom - naročito, da li bih ponovo uradio, odnosno nanovo propustio ono što sam jedared ili više puta sebi dopustio. Sve moje replike behu: ne! Nije posredi kajanje, nego okasnela ocena o pogrešnim izborima, o idenju linijom manjeg otpora, o odsusutvu smelosti i zrelosti. U stvari, potajno sam priželjkivao drugačiji karakter i temperament sopstva, pa i različito okruženje i usmerenje. Uviđam, da tô opet ne bi odlučujuće zavisilo od mene. Ali bih bar u tom nepostojećem drugom "cugu", verovatno sâm više uticao na sopstvenu sudbinu - većom borbenošću, uporstvom, nemalodušnošću. Hrabrošću, željom. Uz znatno manje konformizma, odnosno prepuštanja stihiji. I varljivom vremenu da neke ključne stvari ono, tobože, samo reši. Dakako, nije ih u korenu nimalo raspetljalo proteklih godina. Da, vreme može da nas unapredi, uzdigne - rizik je svakako posredi ali bar mentalno isplativ - ali samo ako ga svojski i čvrsto "zajašemo". Pa dokle stignemo. I tako mi je Ona, moje "drugo ja", ljubav večita i nepoderiva, u snu noćima osvetljavala - i obasjava i dalje - svojom ličnošću i zamišljenim a nezamenljivim "dijalogom", i konture i srž moje povesti. No, kroz te naše sanovite "susrete" kao da sam zaključio - makar sada, uveliko zadocnelo - da ni Ona sâma sa sobom račune još nije izmirila. Učinilo mi se da ni približno ne smatra sebe zaokruženom, zadovoljnom. (A o sreći bilo čijoj da sudim ne bih.) Zazvučaše mi bolno i tužno, od oboje nas - u tim, u ovim noćima ispovesti i sabiranja, rezimea, pa i svojevrsne psihoanalize - dve reči, dva pojma, dve suštine - danas, sada bespogovorno neizmenjive, nepovratne. Vreme i promašaji. Praćeni njenom i mojom disharmonijom. Ali joj beskrajno blagodarim što mi je omogućila, što mi zdušno pomaže da na površinu izvučem(o) one nama svojstvene uporišne mrlje, nedostatke i lutanja. Stranputice. S tom svešću, s tim saznanjem - maltene beskorisnim, suvišnim - lakše se tabana ostatkom staze. A ponešto se može preneti i potomcima. Ne, nisam se probudio iz opisanog sna s njom i uz nju. Iako uglavnom ne spavam. I neću da zaspim. A istovremeno vapijem da ne prestanem da sanjam, da nastavi da me po mraku pohodi, u kutku moje sobe. U razgovetnosti naših glasova koji odzvanjaju u sebi. Koje sami nas dvoje osluškujemo i tom prilikom samo možemo jedno drugo da čujemo. To je privilegija, povlastica koju neću nikome da ustupim, da poverim - koju ljubomorno čuvam. Prekrasnu, ne laku, no bogatu, poučnu i sadržajnu. Koja skoro redovno stupa na scenu dobrano posle sutona. Samo u "našim" noćima, u mojim snoviđenjima.

"Naš najstvarniji život je kada sanjamo budni" (H. D. Toro). Elem, kazah, posećujemo me Ona, velelepna u zgušnjavajućoj tmini, osobito onoj uoči jutra, pre nego što i mrak i Ona s njim krene da se neuhvatljivo udaljava, podiže put neba. Nadahnuto poetična, romantična, iščezava, nestaje. S mojoj nadom i molitvama, uobraziljom da će se "pojaviti" nanovo. A zadirkuje me povremeno da li još izdašno za njom "srcujem", ili (mi) se trenutno zbiva, ukazuje samo senka bivše obećavajuće rušilačke ljubavi. Da li sam je svom silinom u onom periodu, onako suptilnu, osetljivu i osećajnu, porcelanski krhku a duhovno moćnu, rafiniranu - svom žestinom na javi iz sebe i u sebe svesrdno makar mestimice prizivao da nikada i nikuda od mene ne ode? Da se za svagda pretvorimo u jedno, ostajući svoji, buntovni, mladi i tajanstveni. Ili je i tô bio samo nedosanjani pusti san, ranjiv kao i ovaj koji sada gotovo iz ničega, s dragošću, ujedno s naporom i unutrašnjom tegobom, neštedimice čupam(o), cedim(o)? Nisam posedovao valjan odgovor, ni onda, ni danas. Samo slutim da smo se promenili i nanovo "sabrali", jedno drugom i kao u svojevrsnom dimu javili. Pa makar i u obliku višekratnog bleska, u omami. Da se otuda ovako emotivno raskošno, u snovima, u parčićima okrnjenog razuma tanano ispreslišavamo. Upravo u časovima kada nas niko ne vidi i ne čuje. I ne treba, i ne sme da nas čulima dosegne. Da nam ne pokvari ovu bajku i da nas time ne liši zajedničkog fantazmagoričnog pulsirajućeg života i pre fizičkog konca naše iskidane i turbulentne, zrnasto luckaste - i međusobno, za onim drugim, dozivajuće sudbine. "Duša ljudska jeste besmrtna,/ mi smo iskra u smrtnu prazninu,/ mi smo luča tamom obuzeta" (P. P. Njegoš, Luča mikrokozma).