Od svih dobara do kojih sve teže dolazimo, najteže je dostupna -normalnost. Niko više pouzdano ne zna ni kako bi ona mogla da izgleda niti je iko bitan nudi za masovnu upotrebu.
Nestašica takve dragocenosti naglo je porasla sa ruskom invazijom na Ukrajinu. Svi smo uvereni, kako je i Noam Čomski sugerisao, da ovo zlo može da prestane samo na dva načina: da jedan od suprotstavljenih pristupa bude poražen ili da se sukob okonča sporazumom dve strane. Ali, dok ovaj tekst ide u štampu, forsiraju se potezi koji ne najavljuju nijedan od ta dva epiloga.
Vladimir Putin se čak nije libio da kaže kako je vojsku poslao na Ukrajinu da bi se tamo obračunao s nacizmom (koji po drugima ne postoji), isto onako kao Crvena armija u Drugom svetskom ratu. Drugim rečima, da ne sme da pretrpi poraz.
Volodimir Zelenski, kome je iz Kremlja prećeno svrgavanjem, takođe računa na pobedu, uz sve jaču potporu Zapada. Nudi izvesne ustupke koji Moskvi nisu dovoljni, a za koje Amerika misli da nisu ni potrebni.
Ukrstile su se pritom dve suprotstavljene računice. Rusija je u oružanu avanturu krenula s pretpostavkom da je Zapad toliko razjedinjen da može da mu uzvrati za širenje na istok i povrati bar deo izgubljene sovjetske imperije. Vašington je pak stekao utisak da se Moskva uvalila u kontraproduktivnu operaciju, tako da je sada trenutak da joj se, uz snažnu podršku borbenoj Ukrajini, praktično slomi kičma.
Prva računica se pokazala pogrešnom jer se Zapad strateški objedinio više nego ikad u poslednje vreme i što nije prošla teza da u Ukrajini, na čijem je čelu Jevrejin, prevladava nacizam. Druga je na proveri jer i američki eksperti upozoravaju da bi, sateran u ćošak, Putin mogao da pokrene nuklearni rat, čime bi bio doveden u pitanje i opstanak čovečanstva.
Upravo je i Džo Bajden izrazio zabrinutost što „Putin nema izlaznu strategiju“ u ukrajinskom ratu, pa će da promisli kako da mu je omogući. Šef Bele kuće, doduše, ima loše iskustvo sa izlaznom strategijom jer je krajnje haotično izveo jednu nedavno u Avganistanu.
Emanuel Makron pak traži novu strategiju za EU, koju je ukrajinski rat dodatno podstakao na preispitivanje kako njenog unutrašnjeg ustrojstva tako i njenog mesta u svetu. Posebnu pažnju privukla su njegova dva predloga.
Prvo, da se u donošenje bitnih odluka EU uspostavi kvalifikovana većina glasova umesto obaveznog konsenzusa. Drugo, da se EU ne proširuje do daljnjeg već da se za sve kandidate otvori novo okupljanje u „evropskoj političkoj zajednici“, koja bi blisko sarađivala sa EU, ali bez učlanjivanja u nju.
U oba slučaja cilj mu je bio povećavanje efikasnosti evropskog nastupa. Spor proces odlučivanja u EU često je navođen kao njena mana u konkurenciji s brzopoteznim autokratijama poput Rusije i Kine, pa i sa savezničkim SAD. Takođe, postupak s prijemom novih članica oteže se godinama, pa da bi bilo podesnije da se kandidatkinje „privežu“ za EU, na manje obavezujući, a strateški proverljiv i inovativan način.
Odricanju od jednoglasnosti već se usprotivilo 13 članica. A Makronovo preciziranje da bi i ugrožena Ukrajina mogla da na učlanjenje sačeka možda i 10 godina, verovatno će izazvati uzbuđenje i među kandidatima za EU sa Zapadnog Balkana.
S jedne strane, moglo bi da im godi što ih Ukrajina neće „preskočiti“. Sa druge, kad se perspektiva odlaže i njoj kao vanredno ugroženoj, dok neposredno stoji na braniku demokratske Evrope -nije li to znak da će i drugi biti svrstani u nedovoljno sagledanu perspektivu, u položaju nalik na privezak, potreban samo kao garancija da neće zastraniti ka Rusiji i Kini.
Još će se i poduže razmatrati Makronove originalnosti, delimično zasnovane i na rezultatima evropske konsultacije s masom građana, koji su izneli 49 inicijativa s više od 17.000 ideja od ekologije i slobode medija do bržeg donošenja odluka za opštu dobrobit. Čini se i da moglo da bude i produženo putovanje Zapadnog Balkana ka EU.
Ovdašnji autokrata se našao u nebranom grožđu. Morao je da prostenje da je Putinovo poređenje Kosova s ruskim amputacijama Ukrajine otežalo položaj Srbije, a da nam je EU svetinja, ali da se ne odričemo Rusije i da bez Nemačke čak „ne bismo preživeli“.
Toliko se umudrio, da se nije pojavio ni na obeležavanju Dana pobede i Dana Evrope, zadovoljivši se okolnošću što je baš na datum međunarodnog slavlja podviga iz prošlosti najzad dobio zvaničnu potvrdu da mu sledi drugi petogodišnji mandat. Svestan je, reklo bi se, da su pred njim strateški izbori -ka Zapadu, uz uvođenje sankcija Rusiji, ili će on biti sankcionisan.
Zna, takođe, da će ti izbori za njega biti važniji od ovih koje je dobio. Za pobedu ovde mu je bila dovoljna razrađena ulazna strategija, a za izvlačenje iz međunarodnog lavirinta, koje mu se konačno nameće, postoji samo jedan realan, strogo kontrolisan, a već prilično zakrčen izlaz -ka EU…
Bonus video:
