ESEJ

Balada (o) starosti

Vrijeme nije ni sudija ni dželat nego se oba u nama rađaju ili pomaljaju postepeno, odmicanjem (od) života

4594 pregleda 0 komentar(a)
Foto: Shutterstock
Foto: Shutterstock

Senectus est natura loquacior (Cicero - De sen. 16, 55) Starost je po prirodi govorljiva.

Pokatkad mi se čini da se nikada gotovo ničemu potpuno prilagodio nisam. Ni onda poodavno dečijem vrtiću, ni osnovnoj školi, ni u svemu onoj muzičkoj, pa ni gimnaziji, prelasku iz takozvane provincije u Beograd, režimu studija, profesiji i karijeri - ne uvek ni pojedinim prijateljima, pa ni starim i "novim" ljubavima, kao ni bračnom (su)životu, deci, vožnji avionom, inostranstvu... I mnogo čemu drugom. S druge strane - što je neuporedivo manje važno - navodno sam prevazišao bilo kakvu zebnju od javnih nastupa, od automobilskih vožnji po jakom nevremenu, a manje sam nestrpljiv nego ranije kako na pecanju, tako i u partijama šaha. Takođe, u čitanju, i u pisanju. U nekom životnom dobu brojne stvari se okrenu naglavačke. Nesvesno.

Belodano, s godinama, sve su ređe radosti, iznenađenja i bezbrižni časovi. Stoga, katkad odlaziš u sećanja: sanjaš, govoriš, "škrabaš" o onom juče, isto tako i onom mnogo ranijem, o živima i pokojnima, o događajima jedinstvenim, neponovljivim. I tako nam, paralelno ili naizmenično, kao da se odvijaju dva/tri života. A onaj protekli i onaj fiktivni, sanjani kao da su istinitiji od ovog stvarnog.

Vreme naizgled sporo prolazi, dani se nekako otežu, interesovanja polako slabe, uprkos htenju da se tako nešto ne dešava, a energija polagano (h)lapi. Opet, čini ti se da godine brzo prolaze: zato što ti njih, po redovnom toku stvari, nije previše ni ostalo. S druge strane, podosta ih je iza mene/tebe/, mnogih od nas, a taj broj se - na sreću, a ne na tugu i bol! - povećava.

A onda me sustiže drhtavica, strah. Od sijaset toga: od potencijalne bolesti mlađih a najbliskijih, od sopstvenog gubitka vida ili/i pamćenja, od toga da se neke stvari neće okončati u predviđenom periodu, da mi neki dragi likovi ne odu iz vidokruga, a da se oni ranije otišli nikada ne vrate, da će se živeti znatno skromnije. Da me ljudi neće pravilno shvatiti, da nisam tačno tumačio određeni pisani tekst ili nečije reči, poruke. Paradoksalno ili ne, više mi prija poseta groblju - osim kada baš tada nekog ispraćamo/ju - nego boravak u bolnici. Na groblju je duši preteško ali je stanje konačno, završeno, nirvana poravnatog sa zemljom i nebom. U bolnici me izjeda neizvesnost, nemir, odsustvo kontrole budućeg. "Treba biti živ i zdrav da bi se u pisanju moglo biti tužan i očajan, jer bolesnici o tom ne govore, a mrtvi ćute" (Ivo Andrić, Znakovi pored puta).

Od mnogo toga sivog i crnog spašava me prisustvo našeg psa. On mi vraća nadu i elan svojom vernošću, nežnošću, ritualima, istinski plemenitom "životinjskom ljudskošću" koju - originernu ljudskost - sve manje primećujem kod pojedinih koji treba da je prirodno poseduju. Još više me oraspolože, čine ponosnim, potomci, premda me oni i rastužuju. Moja deca, naša. Pošto kreću ili odmiču svojom stazom. Udaljavaju se, bukvalno ili u prenesenom smislu, tako da ih s distance sve bolje upoznajem, sve više volim. I podržavam... A razumem ih gotovo u svemu, iako sam daleko od toga da se razumem u sve što čine. U rastućem mi nedostajanju njihovog prisustva.

Stvaralaštvo - ako toga kod mene uistinu i ima!? - čini mi se kao svojevrsni nedovršeni spomenik koji će me možda i nadživeti. Ako je to što iz mene izlazi uopšte neki iole vredan novum. Pa se zapitam u pogledu odnosa takozvanog svaštarstva i hipotetičkog bogatstva, u prvom redu onog nematerijalnog. Ali o tome neka sude drugi. Često me "proganja" dubina i širina. Osobito njihovo odsustvo. Ljudi, pojava.

Môre, posebno pučina njegova, asocira na beskraj. A to čoveku prija dok gledaš sa obale. Naročito kad je vreme bez vetra, površina vode upodobljiva ogledalu, te prenosi, u čoveku rađa koncentrisanost. Punoću. Spokojstvo. Rafiniranu misaonost. Pritom, strepim od neminovnog smenjivanja lepog i ružnog, sreće i njene suprotnosti. No, od strepnje je opasnija ravnodušnost. Prema stvarnosti i ljudima, makro i mikro uzev. Nervira me rečenica: "Pa šta, neka". Pasivnost, ćutanje kao odgovor, doživljavam kao poraz. Doista, pomirenost je najgora, ako je uopšte ona u pitanju. Ili je posredi nečija sujeta, sebičnost, odsustvo empatije. Sve tô kao da nagoveštava kraj nečega, ne mora on da bude baš biološki.

Ionako smatram da njega nema. Kraj u stvari ne postoji. Ni smrt nije kraj - za pojedinca, konkretno, zasigurno jeste - ali ne budimo tako uskih gledanja. Živi se i posle nečije smrti, a tô je najvažnije. Glas, pokret, suza. Život je tû, oko nas, teče i bez nas. I to je neka lûka "održanja u sedlu". Nas, drugih, ostalih. Dok se može, sve dok se može - važno je biti svestan toga.

Samoća. Ona plodonosna. Slobodno sopstvo svesno sebe. Usamljenost? Neko reče, parafraziram: "Ako samo jednom na prâvi način uspeš da budeš sam, nikada nećeš biti usamljen". Priznaje tô ili ne, svako je sâm, neretko usamljen. Što umniji, to samiji, možda tako i čistiji, prefinjeniji?!

Ipak, bolest je ono s čime se većina teško suočava. Zbog slabosti, nemoći, još više zbog nepredvidivosti. Trajanja i ishoda. Najzad, ne treba se stideti (ni) kompenzacija. Pa i način života svakoga od nas je, manje ili više, neka zamena ispunjenja. Često, ipak, samo surogat: za povoljan rezultat, za ljubav, za lepotu. No, dobro je imati neku "rezervu" za neostvareno. A i dalje postavljati visoke ciljeve: "Želite mnogo, težite smelo i daleko i visoko, jer visoki ciljevi otkrivaju i umnogostručavaju snage u nama" (I. Andrić). Da bi se duhovno opstalo, nastavio fizički hod.

Kako se odupreti praznini, otuđenosti i egocentričnosti, ogromnim zalima savremenog sveta? Možda (i) neprestanim intelektualnim usavršavanjem, putovanjima u sebe, u knjige, u druge zemlje - i odmerenim i probranim, nemerkantilnim druženjima. Mestimičnim i neisfoliranim.

A ljubav, ta večita zagonetka. Da li uopšte postoji? Da. No, ne za svakog i ne svakad. Ljubav ne treba objašnjavati, nego negovati. Upravo sve obrnuto od kriminala. (Zajednička im je /samo/ strast.) Ljubav - da bi opravdala to ime - morala bi poseduje svojevrsni identitet i autentičnost. I žar pa makar i onaj tihi, prigušeni. Uzgred, ni požude se ne treba stideti, osim ako nije sâma sebi ponavljajuća svrha - i ako nije povezana s nasiljem. A šta bi bilo sa mnom da, na koncu, nisam baš Nju sreo? Mladu a već zrelu, neustrašivu, brižnu, natprosečno nemirnu a postojanu, ambiciozmu a porodičnu. Ključno je poverenje i nastojanje ka neprestanom "živom odnosu"; ka promenama, unutar zadobijenog, osvojenog miljea. Borba protiv žabokrečine, ustajalosti, puke rutine. Dakako, i uzajamnost, ali simetrije nema, ne može, ne sme da je bude ako se želi i mrvica veličanstvenog, blistavog toka jedne matice čiji si deo, koja te ne odnosi neznano kud - nego je takva da na njenim "krilima" napreduješ, rasteš s njom zajedno u željenom smeru. Prilagođavaš se. Uz tô, naglašena stabilnost je štetna, dosadna u ljudskim relacijama - u drugarstvu, prijateljstvu, partnerskim odnosima, u porodici. Pritom, držim da je harmonija precenjena ako se posmatra statički.

Promašaji? Spram čega mereni, vrednovani, u odnosu na koga? Nema predaje. Uostalom, (tobožnji?) promašaji su stvar ocene, osećaja, subjektivnosti. Izgleda (mi) da ih je bilo mnogo, iz ugla tadašnjih (ne)prilika. Možda i previše. A iz današnje perspektive, želim da verujem da sve tô i nisu bili gafovi, da u suštini ne bejahu najvećma gubitnički "trenuci", već samo loše odzvanjanje, štimovanje sopstvenih emotivnih i umnih mehanizama. Za nadolazeću očaravajuću životnu "svirku", sjajnu predstavu. Ili samo uobražavamo, umišljamo da se zbio takav ishod?

Put, putevi, raskrsnice, stranputice, lutanja - i vreme. Odluke su sve teže i sve se manje od mene očekuje da ih blagoremeno donosim u vremenu koje mi je na raspolaganju. Elem, život je sve brži, raznovrsniji i ne liči na onaj period koji sam lično smatrao zlatnim. Zapravo, vreme nije ni sudija, ni dželat nego se oba u nama rađaju ili pomaljaju postepeno, odmicanjem (od) života. Zapravo, vremenom pojedine stvari postaju jasnije, razumljive jer manje njih percipiramo. Selekcionišemo ih, po nuždi. Mentalna redukcija. Prema starosti. U starosti. Ranoj, tešim se.

Multa vetustas lemit (Ovidus - Ars. a, i647), Starost ublaži mnoge stvari.