BOŽO KOPRIVICA: ULICA JE FLAUTA

Fleka, Saxual Maniac

To poslijepodne lio je pljusak. Lopta je skliska i prljava. Moj kostim: sako, bijela košulja sa ruskom kragnom, farmerke i lake madras mokasine. Mangupi su sve primjetili, ali ćute. Čekaju

4993 pregleda 1 komentar(a)
Dušanova ulica u Beogradu, Foto: Printscreen YouTube
Dušanova ulica u Beogradu, Foto: Printscreen YouTube

U Dušanovoj ulici u Beogradu, blizu ugla sa Dubrovačkom, kasnih 60-ih imao je krojačku radnju majstor Lazar Sovilj. On mi je skrojio i sašio prvi sako u životu. Plavi mornarski sako s dugmadima na dva reda. Njegov sin Tomi Sovilj imao je svoj VIS Nove siluete (Za jedan dašak radosti...) Bio je jedan od prvih rokera u gradu. Žurim, jer ova bilješka je privatna narudžba.

Ljetnje ferije u gradu N, poslije prve godine studija. Evo me u mojoj ulici, na Zidu. U ljetnja predvečerja tu se sastajalo društvo. Igrali smo lopte na trotoaru. Igra u krugu. Kome se proturi lopta kroz noge taj i dalje juri, pa ako mu se proturi i drugi put, i treći, može lako ostati po cio sat. Sve dok mu srce ne postane elisa. Igra se u tišini. Čuje se zvuk lopte, ulica je flauta. Kvrcne i kičma u onom krugu.

To poslijepodne lio je pljusak. Lopta je skliska i prljava. Moj kostim: sako, bijela košulja sa ruskom kragnom, farmerke i lake madras mokasine. Mangupi su sve primjetili, ali ćute. Čekaju. Neko uputi visoku felširanu loptu u visini mojih grudi. Udahnem, pa izdahnem, i primim, prilijepim loptu na prsa. Spustim je s grudi, mirno, i dodam dijagonalu. Ide krug.

Dvadesetak minuta kasnije na uglu naše ulice sa ulicom Vuka Mićunovića pojavljuje se Dubrovkinja. Fleka na košulji i reveru, lijepa je kao otvorena kaverna. Dubrovkinja ništa ne kaže.

Iva, moja kći, čita moj rukopis. Po njenoj želji je napisana ova mala priča: Moglo je kraće. Fleka je bila bolja kad si mi je pričao, kaže Iva. Probaj opet, isprati ga Mladi meseče.

I na kraju pjesma Mija Raičevića Saxual manijac:

Don’t mess with Dex!

Posle svirke dugo lutam ulicama

mokrim od kiše. Zvezdama je tad

dozvoljeno da padaju na pločnik.

Svi misle da sam pijan, ali ja

samo pazim da ih ne nagazim.

Najviše ih ima pod lišćem,

ali za njih ja ne odgovaram.

Ah, vreme je da se vratim kući.

Vreme da se vratim bilo gde.

Već prve noći duša mi, jedinica

moja, ostade u saksu, i moj život

više nije pripadao samo meni.

Ušao sam u prvi bar i naručio:

”Konjak i dva piva!” Ha, zvučao sam

kao da sam se pojavio niotkuda.

Svi su gledali u mene, a ja sam

razumevanja imao samo za barmena.

Došlo je vreme da se vratim kući.

Došlo je vreme da se vratim bilo gde.

Moje mesto za šankom bilo je prazno

kao da su svi čekali da dođem.

Čovek ne može a da tako nešto ne primeti

ej, tvoje mesto, kakav je to osećaj, čoveče!

Bilo je samo moje, i to mi beše dovoljno.

”Baš se dobro osećam”, rekao sam

onom do sebe. “Dobro kao vino.

O, eyah, ponekad sanjam note koje se

pretvaraju u golubove. To me brine.

Znam neke koji vole pečene golubove.

Srce i duša sad su u tebi, Svileni.

Sve ostalo je napolju. Bog je to

smislio za nas. O, hvala ti Gospode!

Potrebno je još malo leda

na vrhu ledenog brega, i – gotovo.”

Hey, man! Vreme je da se vratim.

Vreme je da se vratim bilo gde.

PS: Volim Mrtve Džemsa Džojsa i Džona Hjustona. Čitaće ovaj bluz roman i moji veseli mrtvi.

Sjedim u Poslednjoj šansi na Tašmajdanu, tiho poslije podne, apsolutni sam muzički laik, a u ludoj glavi čujem Uvertiru Feliksa Mendelsona...

(10. april 2022.)