POLITIKA I EKONOMIJA

Deindustrijalizacija Evrope?

Evropsku industriju ugrožavaju dvije prijetnje: visoke cijene energenata i Bajdenov Zakon o suzbijanju inflacije, koji je u osnovi ponuda evropskim zelenim industrijama da se presele u Ameriku

13173 pregleda 0 komentar(a)
Foto: Reuters
Foto: Reuters

Evropsku industriju ugrožavaju dve velike pretnje: visoke cene energenata i Zakon o suzbijanju inflacije (IRA) američkog predsednika Bidena, koji je u osnovi ponuda i podsticaj evropskim zelenim industrijama da se presele u Sjedinjene Države. Hoće li se nekadašnje industrijske zone Evrope pretvoriti u muzeje zarđalih mašina? Hoće li Nemačka iskusiti traumu kroz koju je prolazila Velika Britanija posle zatvaranja fabrika, kada su visokokvalifikovani proizvodni radnici morali da prihvataju loše plaćene poslove koji ne zahtevaju visoke kvalifikacije i visoku produktivnost?

To je pretnja koja odzvanja evropskim centrima moći. Nemački kancelar Olaf Scholz je odmah predložio formiranje EU fonda za pružanje državne pomoći kompanijama koje bi se mogle naći u iskušenju da prihvate američku ponudu i presele se. Ipak, imajući u vidu koliko je Evropa spora u povlačenju poteza, naročito kada se otvori tema zajedničkog zaduživanja radi finansiranja bilo čega, pitanje je hoće li evropske subvencije biti blagovremena i dovoljna protivmera.

Nemačka automobilska industrija je dobar primer. Povratak inflacije pogađa auto-industriju sa dve strane: osim što odvraća nove kupce, rast cene goriva istovremeno podiže troškove proizvodnje. S obzirom da dobar deo nemačke industrije direktno zavisi od proizvodnje automobila, neki komentatori već upozoravaju da ovakav trend vodi u deindustrijalizaciju zemlje. Njihovi strahovi su opravdani, ali analiza na koju se oslanjaju previđa suštinu problema.

Ubrzanim prelaženjem na proizvodnju električnih automobila, uz uvećanje udela korišćene energije iz obnovljivih izvora, nemački proizvođači su već demonstrirali sposobnost da odgovore na izazove zelene tranzicije i rastuće cene fosilnih goriva. Uz odgovarajuću državnu pomoć, bilo iz nemačkih ili evropskih fondova, verovatno bi bili u stanju da proizvodnju u Nemačkoj održe na istom nivou u doglednoj budućnosti.

Moguće je da su strahovi od deindustrijalizacije preuveličani, ali zabrinutost Nemačke - i, po ekstenziji, čitave Evrope - da kontinent gubi utakmicu sa Sjedinjenim Državama i Kinom ima osnova. Prelazak na električna vozila koji je sada ubrzan inflacijom cena energenata ograničava moć i kapacitete evropskog kapitala. U odnosu na kapitaliste u Americi i Kini, kapitalisti u Evropi zaostaju u akumulaciji onoga što nazivam kapitalom u informacionom oblaku.

Pogledajmo na čemu se temelji moć nemačkog kapitala: to su precizna mehanika i elektrotehnika. Nemački proizvođači automobila obogatili su se proizvodeći visokokvalitetne motore s unutrašnjim sagorevanjem i prateću opremu (kutije menjača, osovine, diferencijale i tako dalje) potrebnu da se snaga motora prenese do točkova. Električni automobili su u pogledu mehanike mnogo manje zahtevni. U slučaju električnih automobila veći deo dodate vrednosti obezbeđen je veštačkom inteligencijom i pametnim softverom kojima se automobil povezuje s informacionim oblakom - oblakom u koji nemački kapitalisti očigledno nisu dovoljno ulagali nekoliko poslednjih decenija.

Čak i ako odobravanjem pomoći Evropska unija uspe da pridobije Volkswagen, Mercedes-Benz i BMW da odustanu od seobe u Sjedinjene Države, gde mogu računati na beneficije iz IRA, i nastave da proizvode električne modele u Evropi, auto-industrija u Nemačkoj i Evropi neće više biti profitabilna kao nekada. Sve veći deo dobiti ostvarene proizvodnjom električnih automobila ne dolazi od prodaje samog hardvera već od aplikacija koje se naknadno prodaju vlasnicima (sadašnjim ili budućim) - baš onako kako Apple ubira trećinu prihoda od svih kreatora aplikacija za Apple uređaje koje korisnici kupuju koristeći Apple Store. Kada se tome doda vrednost podataka generisanih kretanjem automobila, pohranjenih u baze informacionog oblaka, nije teško uvideti zašto kapital u oblaku uveliko zasenjuje analogni zemaljski kapital na kojem se temelji bogatstvo Evrope.

Nešto slično događa se i u energetskom sektoru. Usporavanje pandemije i nagli skok cena energije doneli su bogatstvo kompanijama koje trguju naftom i gasom. Tako je industriji fosilnih goriva produžen život, onako kako je rast cene kukuruza u Velikoj Britaniji zbog poremećaja u snabdevanju za vreme Napoleonovih ratova udahnuo novi život britanskim feudalcima. Ali takvi produžeci ne traju dugo. Već 20-ih godina 19. veka kapitalistički profit je nadmašio prihode proistekle iz kratkotrajnog oporavka feudalne zemljišne rente; postpandemijska inflacija danas otvara vrata energetskog sektora za ulazak kapitala iz informacionog oblaka.

Industrija fosilnih goriva je domen kojim caruje grešna alijansa ugovornog prava iz feudalnog doba i zemaljskog kapitala: to je industrija koja se oslanja na licence za bušenje na određenim delovima kopna ili morskog dna, za koje vlade i privatni zemljoposednici naplaćuju starinsku zemljišnu rentu. Ova industrija koristi kapitalna dobra starog kova, kao što su naftne platforme, tankeri, cevovodi, plutajući pogoni za preradu, kojima se fosilna goriva ubacuju u ogroman, visoko koncentrisan i vertikalno integrisan sistem elektrana čija ekonomija i estetika prizivaju u sećanje fabrike 19. veka - „tamu satanskih predionica“ iz pesme Williama Blakea.

Obnovljivi izvori energije, s druge strane, najefikasnije se eksploatišu na decentralizovan način, korišćenjem solarnih panela, vetroturbina, toplotnih pumpi, geotermalnih jedinica, postrojenja pokretanih energijom talasa i tako dalje, uređaja koji su horizontalno integrisani u neku vrstu neuralne mreže koja uključuje i kapital u informacionom oblaku. Bez visoko postavljenih zahteva u pogledu licenciranja i problema zemljišne rente, njihova produktivnost zavisi prvenstveno od pametnih mreža, sofisticiranog softvera i veštačke inteligencije.

Ukratko, angažovanje kapitala u oblaku čini razvoj zelene energije kapitalno intenzivnim, što je slučaj i sa industrijom električnih automobila. Otuda, čak i ako joj pođe za rukom da odobravanjem subvencija zadrži masovnu industrijsku proizvodnju solarnih panela, vetroturbina i ostale zelene opreme na svojoj teritoriji, Evropa neće moći da izvuče korist iz najunosnijeg dela lanca vrednosti: a to je ovde kapital u oblaku koji omogućuje rad mreža zelene energije.

Nezavisno od toga hoće li rast inflacije dovesti do deindustrijalizacije, evropska proizvodna industrija će svakako morati da usvaja proizvodne metode koji se više oslanjaju na kapital u oblaku, koga Evropa nema dovoljno. U praksi to znači da će neuspeh u realizaciji prinosa od kapitala u oblaku dovesti do opadanja viškova nemačke industrije - i posledično do pada evropske ekonomije koja od njih zavisi.

(Project Syndicate; Peščanik.net; prevod: Đ. Tomić)

Bonus video:

(Mišljenja i stavovi objavljeni u rubrici "Kolumne" nisu nužno i stavovi redakcije "Vijesti")