Na Aljasci smo prisustvovali hibridnoj verziji američko-ruskog rijalitija sa Trampom u ulozi režisera i Putinom u glavnoj ulozi. Kao što je bilo lako pretpostaviti, Putin je kompletno preokrenuo igru jer je kao Zoran Radmilović u “Radovanu III” Dušana Kovačevića, svojom sposobnošću, stavio u senku režisera i nametnuo se kao svojevrsni “deux ex machina”.
Donald Tramp je, nasmejan, aplaudirao dok mu je u susret išao Vladimir Putin. Ako se neko pitao koliko daleko može ići fascinacija američkog predsednika ruskim vođom - dobio je odgovor. U svakom slučaju, otišao je toliko daleko da su službe Bele kuće morale da izbrišu najblamantnije kadrove sa zvaničnih snimaka.
Za Trampa je politika često samo produžetak televizijskog ili rijaliti šoua - sa crvenim tepihom, kamerama i dramatičnim obrtima. Problem je što mu partner na sceni nije bio glumac amater, ili potčinjeni ili slabiji protivnik, već profesionalac - Putin.
Ruski predsednik je dobio ono što je želeo: povratak na veliku scenu, rehabilitaciju posle godina izolacije i - što je najvažnije - vreme. Svaka dodatna nedelja bez novih sankcija znači da može da nastavi rat u Ukrajini. Još je uspeo da nagovori Trampa da zaboravi zahteve koje je ponavljao danima pred samit - “prekid vatre” i “primirje” - i da usvoji njegovu ideju o “sveobuhvatnom dogovoru”.
Prevedeno: Rusija nastavlja sa vojnim operacijama, a Amerika se zadovoljava slikom dogovaranja, dok se Ukrajina i Evropa nadaju i plaćaju, prvi životom ljudi, drugim milijardama evra.
Tramp je, s druge strane, dobio aplauz svoje publike kojoj je svejedno šta se zaista potpisuje, dok god Donald deluje kao veliki “mirotvorac” u trci za dobijanje Nobelove nagrade za mir. Ali pitanje je - može li se na toj iluziji graditi spoljnopolitička strategija?
Putin je znao kako da nahrani Trampov ego. Rekao mu je ono što Donald najviše voli da čuje: “Da ste vi bili predsednik, rata u Ukrajini ne bi bilo.” Za Trampa - čist kompliment. Za Putina - propagandna pobeda. Jer time je američki predsednik, ni ne shvativši, prihvatio ruski narativ da je za invaziju kriva Amerika, odnosno Bajden.
I dok je Tramp sa osmehom klimao glavom, nije ni primetio da je zapravo okrivio sopstvenu zemlju.
Najamblematičnija scena samita na Aljasci bio je sastav delegacija. Sa Putinove strane - Lavrov i Ušakov, prekaljene diplomate sa preko sto godina iskustva zajedno. Sa Trampove strane - Marko Rubio i Stiv Vitkof, političar sa skromnim znanjem o spoljnoj politici i biznismen čija je specijalnost trgovina nekretninama.
Putin hladan, pripremljen, čita tačno ono što je planirao. Tramp improvizuje, ponavlja se, zvuči pomalo konfuzno. Kao da se sastala šahovska velemajstorska ekipa sa momcima koji su tek naučili pravila igre.
Sergej Lavrov, dugogodišnji ruski šef diplomatije, pojavio se u dukserici sa natpisom “CCCP”. Društvene mreže su otišle u tilt, na duksericu sada mora da se čeka nekoliko meseci, tolika je potražnja. Trampu, čoveku društvenih mreža i “klika” nije mogao da promakne viralni video. Šteta što je na konferenciji za novinare potvrdio da je njegovo poznavanje najvažnijih dosijea obrnuto proporcionalno njegovom instinktu na društvenim mrežama. Nije znao ime ministra spoljnih poslova jedne od najvažnijih država na svetu koji već dve decenije vodi rusku diplomatiju.
Za Lavrova i njegovog poslodavca Putina, dukserica sa “CCCP” nije bila pomodarska predstava, već jasna poruka: nostalgija za imperijom nije umrla, naprotiv, cilj je njena obnova, naravno u nešto drugačijoj formi i suštini. Tramp je u njoj video samo jedan fantastičan marketinški gest pretvoren u “viralni događaj”. To najbolje pokazuje koliko su dva pristupa politici udaljena.
Najveći problem za Putina ostaje Trampova nepredvidivost. Američki predsednik danas hvali Vladimira, sutra se kune u Zelenskog, prekosutra preti sekundarnim sankcijama Kini, a onda najavljuje da će Evropi ostaviti “vruć krompir” rusko-ukrajinskog sukoba. Njegova spoljna politika liči na scenario televizijskih serija u potrazi za povećanjem gledanosti: preokreti iz epizode u epizodu, pomno prateći raspoloženja gledalaca.
Ali ne treba zaboraviti, Tramp raspolaže daleko moćnijim oružjem i ozbiljnijim sistemom koji nadoknađuje njegovu nepripremljenost i površnost u odnosima vis-a-vis sa Putinom. Sekundarne sankcije po uzoru na Iran i obaranje cene nafte mogle bi da naprave velike, čak dramatične, probleme za Moskvu.
Problem je što oba poteza lako mogu da se vrate kao bumerang Americi: sekundarne sankcije ne bi samo približile Kinu i Indiju Rusiji, već bi proizvele i veoma negativan geopolitički efekat, zbližavanje Nju Delhija i Pekinga, a niska cena nafte ugrozila bi američku naftnu industriju jer je eksploatacija nafte fraking metodom mnogo skuplja od tradicionalne i sa cenom ispod 60 dolara po barelu nije profitabilna. Tramp voli da sklapa poslove, ali je pitanje da li razume da su u geopolitici loši dilovi gori od statusa kvo.
Ali, na stranu Trampova slabost prema Putinu, Rubinovo i Vitkofovo neiskustvo - SAD i dalje raspolažu ozbiljnom diplomatskom i obaveštajnom mrežom koje nastavljaju da rade svoj posao uprkos “šefovima”. Vašington je iskoristio priliku da se ubaci na Kavkaz. Amerika je uskočila na mesto Rusije kao zaštitnik Jermenije i iskoristila ukazanu priliku. Potpisivanje sporazuma Jermenije sa Azerbejdžanom pod pokroviteljstvom SAD poruka je i Rusiji ali i Kini.
Za Rusiju je to i emotivno bolan udarac, pogotovo za šefa diplomatije Sergeja Lavrova, poreklom Jermenina, ali i geostrateški. Za Kinu je još jasnija poruka da su svi pravci “Novog puta svile”, uključujući i taj preko Kavkaza, pod američkom kontrolom. A za Trampa? Još jedna epizoda u kojoj može sebe da predstavi kao velikog igrača u trci za Nobelovu nagradu.
Šta ostaje kao jedino izvodljivo rešenje posle samita na Aljasci? Najverovatnije - korejski scenario. Rat se “zamrzava”, linija fronta postaje nova granica, formalni mir nikada ne dolazi. Ukrajina i EU znaju da povratak svih teritorija nije moguć, ali pravno ne mogu da priznaju otcepljenje.
Putin insistira na demilitarizaciji, vetu na članstvo Ukrajine u NATO i EU, povlačenju ukrajinske vojske sa delova Donjecka. Za Kijev i Brisel to je neprihvatljivo, ne samo danas već do daljeg. Oni mogu da priznaju realnost na terenu, ali ne i da legalizuju otimanje zemlje jer bi tako napravili još jedan opasan presedan za budućnost.
Paradoksalno, Ukrajina i EU se nalaze u veoma sličnoj poziciji kao Srbija u odnosu prema Kosovu: mora da se pomiri sa činjenicom da ne može da promeni realnost, ali istovremeno ne može da prizna de iure taj novi odnos snaga.
Tramp sanja Nobelovu nagradu, Putin sanja obnavljanje Sovjetskog Saveza. Problem je što nijedan nema nameru da pomogne onom drugom u ostvarivanju snova. Njihova romansa je više iluzija nego partnerstvo. Pre ili kasnije, interesi će se sudariti. Možda već tokom Trampovog mandata, možda kasnije - ali sudar je neizbežan.
A Evropa? Ona plaća ceh. Dok se dva lidera nadmeću u teatralnosti, Evropska unija već plaća skoro sve. Oružje stiže iz Amerike, ali finansiranje - 90 odsto - pada na ramena Evropljana.
Bonus video:
