(Project Syndicate; Peščanik.net)
Gde se danas u svetu ukrštaju svi naši antagonizmi i borbe za opstanak? Postoji li neka jedinstvena tačka koja otelotvoruje našu univerzalnu muku? Nisu to Gaza, Ukrajina, Sudan, ni centri za onlajn prevare na severu Mjanmara. To je Teheran.
Glavni grad Irana odbrojava dane do trenutka kada će prosto ostati bez vode. U tome nije usamljen. Većem delu zemlje preti bankrot vode, kada potražnja trajno prevaziđe prirodne zalihe. Iranski predsednik Masud Pezeškijan već pominje premeštanje prestonice i obaveznu evakuaciju stanovništva (blizu deset miliona).
Krizi doprinosi nekoliko faktora. Neposredni uzrok je teška šestogodišnja suša tokom koje čak i u kišnoj sezoni Iran gotovo da nije imao kiše. Poljoprivreda koja intenzivno troši vodu i subvencije za vodoprivredu i energetski sektor preopteretili su vodonosne slojeve zemljišta i iscrpli zalihe podzemnih voda. Tu je i koncentracija ekonomske aktivnosti u većim urbanim centrima, posebno u Teheranu, što je dodatno opteretilo vodne resurse. Gubitak podzemnih voda toliko je ozbiljan da delovi Teheranske visoravni tonu. Čak i ako se kiše vrate, manje vode će se zadržavati, jer se fizički prostor pod zemljom smanjuje.
Zemljište se sleže neravnomerno i izaziva raspad čitavog vodovodnog i kanalizacionog sistema Teherana. Gasovi iz obrušenih podzemnih kanala oslobađaju se u vazduh. Iranske vlasti decenijama znaju za ovaj problem, ali stalno odlažu svaki ozbiljan pokušaj rešenja. Režim usmerava resurse u nuklearni program, podršku Hamasu, Hutima i Hezbolahu, kao i na proizvodnju naoružanja za svoju vojsku i dronova kojima Rusija bombarduje ukrajinske gradove.
Kad je kriza dostigla vrhunac Iranska revolucionarna garda je stvorila „vodnu mafiju“. Isušuju se hiljadugodišnja jezera i reke kako bi se vodom snabdeo svako ko to može da plati. Prosečno domaćinstvo u Teheranu već troši 10% svojih prihoda na vodu, a mnogi ostaju bez vode za osnovnu higijenu dok režim profitira od krize.
Ali zašto je ovaj stari problem odjednom postao globalna vest? Da li je to zato što Zapad priprema još jedan izraelsko-američki napad (ovog puta pod izgovorom humanitarne intervencije)? Izraelski premijer Benjamin Netanjahu već je cinično poručio građanima Irana da će im, ako se pobune protiv režima, poslati stručnjake da reše problem nestašice vode. Pored masovnih molitvi za kišu, režim „seje“ oblake izbacivanjem velikih količina hemijskih soli u atmosferu. Umesto pouzdanog izazivanja kiše, ova strategija uništava vegetaciju i kod ljudi izaziva disajne probleme. Stanovništvo se povlači u kuće, a iransko društvo počinje da se raspada.
Pezeškijanove izjave o premeštanju prestonice su prilično dvosmislene. Nejasno je da li govori o većini stanovnika Teherana ili samo o državnoj administraciji? Ako je u pitanju ovo drugo, šta će biti sa milionima ljudi koji bi ostali u gradu? Ako misli na preseljenje svih, taj poduhvat bi trajao godinama i značio bi neodrživo finansijsko opterećenje za državu - dok se osnovni problem uopšte ne rešava.
Teheranom se širi panika. Putevi severno od grada su zakrčeni automobilima koji pokušavaju da se probiju do Kaspijskog jezera, gde možda još ima dovoljno vode. Šta će se desiti ako na put krenu milioni ljudi? Turska je očigledna prva destinacija, a zatim sledi Evropa. Šta je sa bogatim arapskim državama u regionu Zaliva? Zašto najbliži susedi Irana ne nude pomoć?
Ni autoritarne države, ni višepartijske demokratije, niti samo-organizovani građani ne mogu da reše probleme kakvi sada pogađaju Iran
Kriza sa vodom je rezultat mešavine prirodnih uzroka i loših političkih odluka. Iran nije jedini primer. Susedni Avganistan sprovodi velike projekte navodnjavanja kako bi preusmerio vodu ka Kabulu, kome takođe preti vodni bankrot. Takvi kontroverzni projekti mogu izazvati pogubne posledice na snabdevanje vodom i izvan granica jedne zemlje. Zato se Egipat, čiji opstanak zavisi od reke Nil, odlučno protivi izgradnji brana u Etiopiji.
Šta da se radi? Nemam konkretan predlog, ali jedno načelno rešenje mi deluje očigledno: svetu će biti potreban neki oblik komunizma. Ne mislim na realni socijalizam 20. veka, već na nešto elementarnije. Ni autoritarne države, ni višepartijske demokratije, niti samo-organizovani građani ne mogu da reše probleme kakvi sada pogađaju Iran. Kada se suočavamo sa pretnjom po opstanak civilizovane zajednice, jedini izbor je proglašenje vanrednog stanja opštih razmera, što faktički podrazumeva ratno stanje - ne protiv druge države, već protiv onih u sopstvenoj zemlji koji su odgovorni za krizu.
Vanredno stanje ne ukida tržište i ne sprovodi opštu nacionalizaciju, već bi trebalo da uspostavi javnu kontrolu nad onim oblastima društvenog života koje su u direktnoj vezi sa uzrokom vanrednog stanja. U slučaju Irana, to bi značilo kontrolu distribucije vode i suzbijanje vodne mafije. Državna moć (koja je najefikasnija) mora zatim biti dopunjena lokalno organizovanim činovima solidarnosti, zajedno sa mnogo jačim oblicima međunarodne saradnje. Utopija? Ni najmanje. Utopijsko je uverenje da možemo preživeti bez takvih mera.
(Prevela Milica Jovanović)
Bonus video:
