Blokovska podela sveta vratila se u modu. Zajedno sa obeležavanjem teritorija i sfera interesa, pre finalnog sukoba između Vašingtona i Pekinga - koji će se dogoditi u ne tako dalekoj budućnosti, ali nije neizbežno da se pretvori u nuklearni rat - tri planetarne sile, SAD, Kina i Rusija, ali i regionalni moćnici poput Turske, Izraela i Saudijske Arabije, već nekoliko godina sređuju ili pokušavaju da srede svoja “dvorišta”.
Donald Tramp je u prvoj godini drugog mandata već izdao naređenja za bombardovanja Irana, Nigerije i Venecuele, vratio je Panamu pod američki uticaj izbacivši Kinu, u više navrata je ponovio da će Grenland i formalno postati deo SAD.
Kina steže obruč oko Tajvana. Budući da propaganda ne daje željene rezultate na Formozi - ogromna većina Tajvanaca, poučena iskustvom Hong Konga, ne želi da završi pod vlašću Pekinga - invazija na Formozu je samo pitanje vremena.
Rusija je okupirala petinu Ukrajine i nastavlja da bombarduje i uništava bivšu sovjetsku republiku s ciljem da je vrati u svoju zonu interesa i da instalira marionetsku vladu u Kijevu. Istovremeno, Rusija sa Kinom i Turskom vodi žestoku borbu za širenje sfere uticaja u Africi. Rusi su se instalirali u Sahelu, Turci u Libiji i Somaliji, a Kinezi svuda pomalo.
Turska je de fakto okupirala severozapadni deo Sirije i uspostavila polumarionetski režim u Damasku, zapadni deo Libije drži pod potpunom kontrolom i značajno je proširila uticaj u bivšim turkijskim republikama Sovjetskog Saveza, od Azerbejdžana do Turkmenistana i Uzbekistana.
Izrael je zadao smrtonosni udarac tzv. iranskoj osovini otpora u regionu i priznavanjem Somalilenda bacio rukavicu izazova Turskoj, koja već duže vreme preti Jerusalimu.
Saudijska Arabija pokušava da iskoristi mešanje karata na Bliskom i Srednjem istoku da se izdigne kao nova regionalna sila. “Maturski ispit” za Rijad je Jemen, gde već nekoliko godina ne uspevaju da nametnu režim po svojoj volji. Prvo ih je sprečavao Iran, a sada to čine Ujedinjeni Arapski Emirati.
Međunarodno pravo je postalo “Šredingerova mačka”: kada je potrebno da bude “živo”, zainteresovane strane ga vide tako i mašu njime; kada je neophodno pogaziti ga, proglašava se, bez pardona, mrtvim. U suštini, svet u kome Evropa više nema nikakvu specifičnu težinu, planetarni i regionalni hegemoni koji ne prezaju od upotrebe oružja za ostvarivanje nacionalnih ciljeva konstruišu novi svetski poredak zasnovan na sili.
Ruski predsednik Vladimir Putin odavno koristi devetnaestovekovnu retoriku svog prethodnika Nikolaja I: “Autokratija, pravoslavlje, patriotizam”. Kineski diktator Si Đinping je uveo spartanski vokabular zajedno sa militarističkim vaspitanjem mladih naraštaja zadojenih nacionalizmom, suprematizmom i poslušnošću prema nadređenima. Zvuči poznato, zar ne? Turski predsednik Erdogan je potpuno opijen idejom obnavljanja Osmanskog carstva. Izraelski premijer Netanjahu sve otvorenije zagovara Veliki Izrael, a Saudijska Arabija i Iran sanjaju dominaciju u islamskom svetu.
U Evropi imamo dve oprečne vizije. Istok, izložen ruskoj pretnji, naoružava se i sprema za rat, dok u zapadnom delu kontinenta ne žele da se probude iz sna o “kraju istorije”. Zato više vide kao pretnju novog komšiju, stranca koji natuca jezik, nego novo preraspoređivanje snaga na planetarnoj pozornici, što bi ih nužno vratilo u istoriju.
DOKTRINA DONRO
“Doktrina Donro” je neologizam izveden iz Trampovog imena i “Doktrine Monro” predsednika Džejmsa Monroa, koja je još pre dva veka predvidela hegemoniju Vašingtona na celom američkom kontinentu, od Aljaske do Ognjene zemlje. Monroov moto bio je “Amerika Amerikancima”, sa jasnim ciljem da Sjedinjene Američke Države budu kontinentalni “zaštitnik”.
Tramp se, koristeći dominantnu poziciju Vašingtona, nameće kao “novi šerif u gradu”, kako bi to rekao njegov zamenik Džej Di Vens. U tom kontekstu su poziv Kanadi da postane 51. američka država, želja da se formalizuje de fakto kontrola nad Grenlandom, povratak Panamskog kanala pod američki nadzor, vraćanje Venecuele u američku sferu interesa sa svrgavanjem Madura s vlasti, kao i preimenovanje Meksičkog zaliva u Američki.
Globalizacija, u američkoj optici, nikada nije značila delokalizaciju proizvodnje i slobodnu trgovinu na svim meridijanima. Globalizacija za Amerikance znači samo jedno: kontrolu nad vodenim putevima, jer njima prolazi 90 odsto robe za trgovinu. Svi potezi Trampove administracije idu u smeru učvršćivanja dominantne pozicije. Teritorijalne pretenzije prema Grenlandu i Kanadi direktan su izraz težnje da se Severni pol stavi pod kontrolu pre nego što plovidba Severnim ledenim okeanom postane moguća tokom cele ili većeg dela godine.
U Evropi je Tramp primorao države članice NATO-a da povećaju izdvajanja za odbranu na 5 odsto bruto domaćeg proizvoda, što u prevodu znači da da će morati da kupuju američko oružje i da preuzmu odgovornost za kontrolu Starog kontinenta, omogućavajući Amerikancima da se koncentrišu na Kinu.
OBNAVLJANJE CENTRALNE IMPERIJE
Režim Si Đinpinga ubrzano militarizuje kinesko društvo i sprema ga na sve posledice koje sa sobom nosi rat. Kineski predsednik redovno poručuje mladim Kinezima da moraju da se naviknu na patnju, odricanja, bol, žrtvovanje i, pre svega, disciplinu.
U kineski školski sistem uvedena je obaveza da svi studenti, bez obzira na pol, moraju da prođu vojnu obuku, i to noseći uniformu. Ne radi se o želji da se od akademskih građana naprave vojnici, već da im se u sistem vrednosti utisnu poslušnost i poštovanje nadređenih, disciplina, patriotizam i bespogovorno slušanje organa vlasti, u civilu ili u uniformi.
Cilj Kine na srednji rok je da zaokruži svoju zonu interesa i da kreira tzv. “strateški zastoj”, koji je teoretisao još Mao Cedung kao period ravnoteže u kome bi Peking bio u stanju da se nosi sa pritiskom Vašingtona i da iskoristi zarađeno vreme kako bi dostigao SAD u svim ključnim sektorima.
U očima predsednika Si Đinpinga Kina ne sme da ponovi pogrešne poteze SSSR-a, pogotovo na ekonomskom planu, jer do raspada Sovjetskog Saveza nije došlo iz političkih, već iz ekonomskih razloga. Druga važna lekcija iz kraha SSSR-a za Kinu jeste geopolitička izolacija. U tom kontekstu Peking širi propagandu čiji je cilj da prikaže Zapad u procesu involucije, a SAD kao glavnog generatora te krize. Paralelno, Kina promoviše ideju policentričnog sveta.
Treći nauk je da ne dozvole da SAD okrenu Rusiju protiv njih, kao što je Vašington iskoristio rivalstvo između SSSR-a i Maove Kine da razbije komunistički blok. Četvrto naravoučenije odnosi se na trku u naoružanju, odnosno na to da Kina po svaku cenu treba da izbegne tu vrstu takmičenja sa Amerikom, jer iz nje ne može da izađe kao pobednik. I poslednja pouka, na kojoj Si Đinping insistira pravdajući centralizaciju vlasti i partijski upliv u sve pore života, jeste uverenje da se SSSR raspao zato što je Komunistička partija izgubila snagu i kontrolu nad društvom, nakon čega je dezintegracija bila neizbežna.
RUSKA “TEORIJA HAOSA”
Ideolozi ruskog predsednika Putina smatraju da međunarodni haos u kome se nalazimo nije anomalija, već neizbežna realnost u tranzicionoj fazi koja prati pad unipolarnog sveta i prethodi kreiranju novog, multipolarnog, i posledično formiranju novih centara moći, pravila i institucija.
U svim strateškim ruskim dokumentima provlači se pojam “multilateralizam” i konstatacija da je raspad unipolarnog sveta ireverzibilan proces. Ruska “teorija haosa” primenjena na geopolitiku počiva na pet postulata: stari svet ne može da bude restauriran; haosom se, po definiciji, ne može upravljati; kraj stalnih savezništava; univerzalna prava i ljudske slobode su mrtvi; vojna snaga je garancija opstanka.
Kreatori nove ruske ideologije tvrde da su napori Zapada da održi liberalni poredak uzaludni, a da nije moguće dugo održavati ni status kvo, koji vodi samo ka dubljoj destabilizaciji. Zapadne države biće primorane da ispregovaraju nove mehanizme međunarodnih odnosa, ne samo sa Rusijom, već sa ostatkom planete.
Prema Putinovim analitičarima, vreme permanentnih alijansi je nepovratno prošlo. U novom svetu će svako nastupati samostalno, nijedno savezništvo neće biti obavezujuće, nijedna obaveza neće biti prisilna, nijedan partner zauvek prijatelj ili neprijatelj. Spoljna politika će se pretvoriti u oportunističku igru sa promenljivim geometrijama.
Jedini postulat u novom svetu, po moskovskim teoretičarima haosa, biće nacionalni interes koji će definisati postojeća vlast. Nacionalni interes biće opravdanje za bilo koji potez vlasti, kako na unutrašnjem tako i na spoljnopolitičkom planu. Odbacivanje liberalnog univerzalizma biće potpuno, kao i svih zapadnih standarda i vrednosti, od ljudskih sloboda do političkih prava. Upotreba represije opravdava se nacionalnim interesima, kao i upotreba sile protiv drugih država. Svaka država treba da kreira svoj sistem vrednosti bez pozivanja na univerzalne principe, politički identitet ili ono što je već Putin definisao kao “civilizacija-država”.
I na kraju, ruski spindoktori predviđaju svet u kome će ratovi biti redovna pojava, to jest neizbežni u fazi formacije novog poretka. Po njima ćemo se vratiti na modernu verziju Vestfalskog poretka, u kome će suverenizam i nemešanje u unutrašnje poslove drugih država biti postulati. U tom sistemu ratovi će biti uobičajeni politički instrument, a militarizacija društva biće nužna, kao i jačanje vojne industrije i odbrambenog sistema, jer će na njima počivati stabilnost i sigurnost nacije.
Bonus video:
