Šta bi našem premijeru da započne vojnu avanturu iz koje svet sada bezuspešno pokušava da se izvuče? Lista njegovih uspeha mu je garantovala ostanak na vlasti. Sirija kao izvor sukoba je nestala, operacija pejdžera koji eksplodiraju je uspela, dovoljan broj Hezbolahovih operativaca je ranjen, izvedeni su atentati na rukovodstvo ove organizacije i njenog generalnog sekretara Hasana Nasralu, bombardovana su nuklearna postrojenja u Iranu i izvršeni atentati na iranske najviše vojne službenike. Samo jedna od ovih stvari bi svakom lideru garantovala svetsku slavu.
Ali u Izraelu, i ne samo kada je Netanjahu u pitanju, stvari stoje drugačije. Ovde naravno nije moguće živeti bez egzistencijalnih pretnji. Drugi ljudi uveče gase mobilne telefone i odlaze na spavanje, ali mi u Izraelu ostajemo budni, skrolujemo u mraku i čekamo sledeći napad Palestinaca, Libanaca, Iranaca, Egipćana ili Turaka. Notiramo svaki tvit, čak i sopstvene dece iz inostranstva, u kojem se poriče Šoa ili širi mržnja prema Jevrejima ili se koriste boje palestinske zastave (u martu je zbog toga suspendovana jedna nastavnica engleskog u Jerusalimu). To je sudbina izabranog naroda i zato je važno ovoj plemenitoj tituli dodati i prefiks „stradalničkog“.
Pa ipak se ponekad pitamo odakle neprestano niču naši novi neprijatelji. Evo na primer, libanska vlada je proizraelski i proamerički orijentisana, podjednako je neprijateljski nastrojena prema Hezbolahu kao i Izrael, pa čak i više, ali umesto da je poštuje, Netanjahu je lišava svega što ima i gura je u bedu. Traži od nje da razoruža Hezbolah, a u isto vreme vrši napade kao da je u Libanu marionetska vlada. Od početka sadašnjeg rata Izrael je ubio 500 Libanaca, i to nakon sporazuma o prekidu vatre koji je trebalo da poštuje.
U Libanu ovu vladu neki nazivaju višijevskom, a glavni argument Hezbolaha i njegovih pristalica za to je namera Izraela da anektira južni Liban. Hezbolah jeste protiv postojanja države Izrael, ali u Libanu je taj diskurs više pragmatičan nego ideološki. Prema njemu, PLO je 1982. prihvatio izraelski zahtev da napusti Liban, a Izrael je ipak ostao u toj zemlji do 2000, iako je osnivanje Hezbolaha u njegovom sadašnjem obliku najavljeno tek 1985. Pored toga se citiraju mesijanske izjave izraelskih zvaničnika koji žele da prošire granice do reke Litani.
S druge strane, zamislite da je Izrael, koji prema Netanjahuovim izjavama nije uspeo da uništi nuklearna postrojenja u Iranu, podržao pregovore sa Iranom koje je vodio Barak Obama. Tada je i iransko versko rukovodstvo zabranjivalo proizvodnju oružja za masovno uništenje. Zar sada ne bismo bili u boljoj poziciji?
Problem je u tome što u izraelskom političkom arsenalu ni kod jastreba ni kod golubova nema ničega osim sile i pretnje silom. I pošto nema alternative ratnoj opciji, delim stav svog kolege Nehemije Štraslera da će se rat sa Iranom loše završiti i pozivam sve razumne osobe mekog srca koje samo žele normalan život da se naoružaju strpljenjem, jer pred nama je dugačak put pun patnje i bola.
Mada kada bolje promislim, izraelska javnost, kao i ostale u regionu, ne zaslužuje Štraslerova upozorenja. Već 80 godina živimo u beskrajnom ratu, sa udovicama i siročadi, a mir nikako da stigne. Na tome treba da zahvalimo i izraelskoj javnosti koja uvek iznova bira lidere koji poznaju samo tradiciju nasilja.
(Prevela sa hebrejskog Alma Ferhat)
Pogledajte još:
Preuzmi aplikaciju i prati vijesti
PRATITE NAS NA
