Budimo pošteni: niko ne razumije šta se danas dešava u svjetskoj ekonomiji. Oporavak nakon kraha iz 2008. neočekivano se pokazao veoma sporim. Jesmo li na putu punog ozdravljenja ili smo zaglavili u „vjekovnoj stagnaciji“? Globalizacija - ostaje ili ne?
Vlasti ne znaju što da rade. Oni pritiskaju obične (i neobične) poluge, ali se ništa ne dešava. Kvantitativno popuštanje trebalo je da vrati inflaciju na „ciljani nivo“. To se nije dogodilo. Kresanje budžeta trebalo je da vrati povjerenje. Ni to se nije dogodilo. Početkom decembra Mark Karni, guverner Banke Engleske, održao je govor koji je nosio naslov „Fantom monetarizma“. Pa naravno, monetarizam je trebalo da nas spase od fantoma kenzijanizma!
Pošto faktički nije preostao nijedan makroekonomski instrument, razgovori o „strukturnim reformama“ postali su opšte mjesto. Ali o pitanju šta to zaista znači takođe nema saglasnosti. U međuvremenu, budalasti lideri razdražuju nezadovoljne birače. Izgleda da je ekonomija već pobjegla iz ruku onih koji bi trebalo da je vode, i sada joj je za petama - politika. Do 2008. stručnjaci su bili ubijeđeni da sve drže pod kontrolom. Da, postojao je mjehur na tržištu nekretnina, ali to je bila tek „velika rupa na putu“, kako je to 2005. nazvala današnja predsjednica Federalnih rezervi Dženet Jelen.
Pa zašto su onda oni propustili oluju? Upravo to pitanje je engleska kraljica Elizabeta postavila grupi ekonomista 2008. godine. Većina od njih je slegla ramenima. „To je posljedica kolektivne iluzije mnogo pametnih ljudi“, objašnjavali su oni.
Ali, neki ekonomisti skloniji su drugoj presudi (a ona je prije osuđujuća) - problemu načina na koji se ekonomija izučava. Većina studenata-ekonomista nije obavezna da izučava psihologiju, filozofiju, istoriju i politologiju. Njima na kašičicu daju ekonomske modele bazirane na nerealnim pretpostavkama, a svoju kompetenciju oni testiraju rješavajući matematičke jednačine. Ne uče ih da koriste intelektualne instrumente koji bi im omogućili da vide sliku u cjelini.
Ovdje se moramo vratiti Džonu Stjuartu Milu, velikom ekonomisti i filozofu iz XIX vijeka, koji je smatrao da čovjek ne može postati dobar ekonomista ako je samo ekonomista. Da, naravno, od vremena Mila većina naučnih disciplina postala je visoko specijalizovana; a nakon kraha teološke nauke nije ostalo takve naučne grane koja bi stremila shvatanju čovjeka i njegovog stanja u cjelini. Međutim, ni jedna druga sfera ljudskog znanja nije se tako odvojila od nauke u cjelini i od drugih društvenih nauka kao što je to slučaj sa ekonomijom.
Razlog tome nije predmet ekonomije kao nauke. Naprotiv, pitanja zarade novca kao i ranije ispunjavaju veliki dio naših života i misli. Ekonomija mora biti interesantna većini ljudi (kako rade tržišta, zašto se poneda uruše, kako pravilo ocijeniti toškove projekta). A ona ih u stvari plaši - sve osim poznavaoce maštovitih formalnih modela.
To nije zbog toga što su u ekonomiji važni logički instrumenti koji omogućavaju da se provjeri greška u rasuđivanju. Realni problem je u tome što je ekonomska nauka odvojena od zajedničkog razumijevanja onoga kako sve funkcioniše (ili treba da funkcioniše). Ekonomisti tvrde da oni čine preciznim ono što je nejasno. Oni su ubijeđeni da je ekonomija iznad svih ostalih naučnih disciplina zato što joj objektivnost novca omogućava da precizno, a ne otprilike, izmjeri istorijske snage.
Nije čudo što je ekonomistima omiljeni simbol ekonomije mašina. Čuveni američki ekonomista Irving Fišer napravio je složenu hidrauličnu mašinu sa pumpama i polugama koja mu je omogućila da vizuelno demonstrira prilagođavanje cijena na tržištu pri promjenama ponude i tražnje.
Ako ste uvjereni da radi kao mašina, onda ćete, najvjerovatnije, ekonomske probleme gledati kao suštinski matematičke probleme. Efektivno stanje ekonomije - ukupni bilans - predstavlja rješenje sistema uporednih jednačina. Odstupanje od ravnoteže je smetnja, tek „neravnina na putu“. Ako ih isključimo, onda će rezultati biti unaprijed određeni i optimizovani. Nažalost, ono što ometa neprekidni rad mašine su - ljudi. Moguće je razumjeti zašto ekonomisti školovani na taj način podliježu iskušenju finansijskih modela.
Ali, dobri ekonomsiti su uvijek shvatali da slična metoda ima ozbiljna ograničenja. Oni su se služili svojom naučnom disciplinom kao svojevrsnom intelektualnom higijenom koja ih je štitila od ozbiljnih grešaka u rasuđivanju. Džon Mejnard Kejnz upozoravao je svoje studente da ne pokušavaju da „učine sve tačnim“. U njegovoj velikoj knjizi „Opšta teorija zaposlenosti, kamate i novca“ nema nikakvih formalnih modela. On je odlučio da ostavi zadatak matematičke formalizacije drugima, zato što je htio da čitaoci (kolege ekonomisti, a ne široka publika) uhvate samu suštinu onoga o čemu je govorio. Jozef Šumpeter i Fridrih Hajek, dvojica najpoznatijih austrijskih ekonomista prošlog vijeka, takođe su kritikovali shvatanje ekonomije kao mašine. Šumpeter je tvrdio da se kapitalističa ekonomija razvija pomoću neprekidnog rušenja starih odnosa. Za Hajeka čudesnost tržišta nije to što ono pravi sistem opšte ravnoteže, već to što tržište koordinira nekompatibilne planove ogromnog broja ljudi u svijetu disperzivnog znanja.
Dobre ekonomiste (i mnoge druge dobre ljude) spaja širina obrazovanja i pogleda. Ona im daje pristup mnogim, raznovrsnim načinima shvatanja ekonomije. Velikani prethodnih generacija znali su mnogo toga mimo ekonomije. Kejnz je imao diplomu matematičara, ali je onda uzeo da izučava antičke klasike; ekonomiju je učio manje od godinu i onda počeo da je predaje. Šumpeter je bio doktor pravnih nauka, a Hajek pravnih i političkih (on je takođe izučavao filozofiju, psihologiju i anatomiju mozga).
A savremeni profesionalni ekonomisti, naprotiv, ne izučavaju praktično ništa osim ekonomije. Oni čak i ne čitaju klasične radove iz svoje discipline. O istoriji ekonomije saznaće, ako se to uopšte desi, iz tabela sa podacima. Filozofija, koja bi mogla da im obajsni ograničenost ekonomske metode - za njih je zatvorena knjiga. Matematika, zahtjevna i zavodljiva, monopolizovala je njihove intelektualne horizonte. Ekonomisti - to su idiots savants našeg vremena.
Autor je profesor emeritus političke ekonomije na Univerzitetu Vorvik, saradnik Britanske akademije za istoriju i ekonomiju i član britanskog Doma lordova
Copyright: Project Syndicate, 2016.
Bonus video:
