Niz Ulicu Vojvode Šupljikca - svi mi koji smo ovde malo duže, nekoliko decenija, pola veka ili u tom stilu, i dalje je zovemo Žarka Zrenjanina, sve i ako nismo komunisti, sve i ako čuvamo uspomenu na lične pretke koji su stradali kao Šupljikčevi saborci - niz tu, dakle, ulicu koja Crveni krst povezuje s Bulevarom kralja Aleksandra (Revolucije) pod kosim, dalekosežnim uglom - hoda brineta markantnog urbanog lica, u već poznim devojačkim godinama, odlučna, podignute glave, gleda pravo pred sebe, a na njoj majica, ne sasvim nova, čak i prilično isprana, s intrigantnom varijacijom ateističko-feminističke poruke: „Good girls go to Heaven, bad girls go to the backstage” (Dobre devojke idu u raj, loše devojke idu u bekstejdž).
Evolucija izanđale poruke „Good girls go to Heaven, bad girls have fun” kreće se, očigledno, u pravcu dalje materijalizacije, pa i profesionalizacije. Umesto da se lošim devojkama, čije se množenje podstiče, sugeriše da će se zbog svoje nestašne prirode lepo zabavljati („have fun”), sad im se nameće profitabilnija uloga: da zađu iza kulisa, upoznaju se sa zvezdama i, možda, i same postanu ako ne zvezde, starovi, a ono bar starlete.
Ugrožava se, pritom, pravo (beogradske) devojke, makar ona bila i „bad”, na autonomnost i samodovoljnost. Kad joj poručujete da se zabavlja, vi joj, ipak, nagoveštavate da će ona to činiti kao svoja sopstvena gospodarica, oslanjajući se na dostojanstvo, samostalno birajući način kako će se zabavljati. Sad je, međutim, predlog konkretizovan: za nju se može naći mesta u bekstejdžu, gde će postati ono što se kaže grupi-devojka; privatna animatorka popularnih pevača i gitarista, a ako joj se baš ne posreći, možda zakači bar nekog basistu. Ukoliko je maler neminovan, ovajdiće se bubnjar.
U svakom slučaju, pošto već ne ide u raj, sleduje joj karta za šou-biznis. Gde će, opet, biti ako ne vitez (viteškinja), a ono bar štitonošica.
Nedaleko od ulice koja nosi Šupljikčevo ime (ali i tablu posvećenu uspomeni na Žarka Zrenjanina, koga samo još treba totalno da proteraju i iz banatskog Bečkereka pa da ostane bez obeležja), nailazim na drugu poruku, takođe na majici. Ovoga puta reč je o gospođi od šezdesetak leta, premorenoj, ispijenoj, naglašenih bora, ali zato - valjda se to tako kaže - sveže oblajhane frizurice i multikolorno nalakiranih, ispucalih noktiju.
Ona stoji na trolejbuskoj stanici na uglu ulica Jovana Rajića i Žičke i nosi takođe pohabanu majičicu, s tim što je njena poruka kudikamo eksplicitnija: „Femme fatale”.
Uspevši da mimikom i grimasom ne odam šok pred saznanjem kako današnje fatalne žene izgledaju, teram dalje, Žičkom, ka raskrsnici koju milo čereče ulice Bregalnička i Grčića Milenka, a gde počinje Ulica Vojislava Ilića. Tu tek nailazim na potresan likovno-tekstualni prizor: debela devojka, neugledna i po kriterijumima Robinzona Krusoa, zdepasta crnka prekomerno naglašenog, grotesknog poprsja, nosi majicu s natpisom: „My eyes are beautiful too” (Imam ja i lepe oči). U stilu: bleneš sad u to što piše, ali pogledaj me i u lice, i tu ima nešto da se vidi. A ono: nema šta da se vidi, sem bezoblične facijalne mase i bezizražajnih očiju.
Istoga dana, samo nešto kasnije, stiže i poklopac, jer kakav je to ekspres-lonac bez poklopca: na autobusu koji saobraća na liniji 31, kod Doma zdravlja „Šumice”, oko mi se, i mimo svoje, pa i moje volje, hvata za reklamu na prozorima prepunog vozila u kojem verovatno ne radi klima, iako je 37 u hladu: „Voćna dolina. Od našeg voća, za porodicu prava milina.”
Istina je da voćne sokove retko trošim i da ih smatram najglupljim mogućim napitkom koji se može nabaviti u slobodnoj prodaji. Ali ipak, ima u meni još dovoljno tolerancije da mogu da zamislim ljude koji i danas stvarno uživaju u voćnim sokovima. Ali kakva je ovo poruka? Koga ona laže? Okej, ako pravim sok, normalno je da želim da ga prodam, a da bih ga prodao, moram smisliti privlačnu reklamu. Ali koja će se to porodica okupiti oko soka, koji će to tamo majka, otac, kćerka (ako nije već u bekstejdžu) i sin sesti pa s guštom piti neki sok i reći, kao: uuu, ala je ovo dobro, milina jedna, nauživasmo se baš!
S jedne strane, imaš poruke eksplicitno sarkastične, grube i nehumane. S druge strane je nemoćna, tobož dobroćudna laž.
Između tog otvoreno nečovečnog i dobroćudno lažnog, pulsira Beograd, kao neka živahna, živčana krmača koja prima prasiće na sisu i sanja o jeseni ili zimi, kad se takve majice više ne nose i kad poruke na autobusima više niko ne čita jer gleda u bare i led pred sobom.
Bonus video:
