SAVREMENA PROZA: NOVI ROMAN STEFANA BOŠKOVIĆA U IZDANJU NOVE KNJIGE

„Ministar” i jedna nakazna elita

Roman Ministar već samim svojim naslovom jasno kazuje da je njegova tema „politička“, te da on mora izneti neke stavove o onome što bi bila referentna stvarnost
2239 pregleda 0 komentar(a)
Stefan Bošković, Foto: Privatna arhiva
Stefan Bošković, Foto: Privatna arhiva

Malo je talentovanijih autora u postjugoslovenskoj književnosti od Stefana Boškovića. To automatski i ne znači da je on najbolji pisac u njoj, ali svakako da je njegov roman Ministar dokaz da se, uz vredan rad i trud, on ubrzano približava samim vrhovima ne samo crnogorske, nego i regionalne litrature. 

Da ova tvrdnja ne bi bila tek šuplja fraza, ali da ne bi zvučala ni kao nekakvo bedno dodvoravanje, pokušaću da argumentujem ne samo vrednost pomenutog romana, nego i da pokažem napredak i pomak u svakom smislu koji je ostvario od prvog romana Šamaranje, preko zbirke pripovedaka Transparentne životinje, do prošlogodišnjeg trijumfa oličenog u Ministru (Nova knjiga, Podgorica).

Valentino Kovačević, protagonista i pripovedač romana pravi je naslednik Kamijevog Mersoa. Identifikacija s njim je nešto što bi bilo prirodno za svakog čitaoca, a i roman je tako napisan da vas neprekidno izaziva da to i učinite. Međutim, kako da se poistovetimo s nekim ko je ubica, slabić, prevarant, karijerista, pokvarenjak, izdajnik. Igra između prirodne želje i potrebe za identifikacijom koja je pojačana pripovedanjem u prvom licu i gađenja u svakom trenutku kada se ona postigne, jedno je od najvećih dostignuća ovog romana. 

Pored toga, svi likovi, uključujući i demonskog ili pak božanskog premijera, izazivaju jednaku dvostrukost, paradoksalnu emocionalnost koja vas istovremeno privlači i odbija, njedan od njih nije u potpunosti crn ili beo. Svaki do njih je dovoljno nijansiran da bismo ga olako prihvatili ili odbacili. Jedino su žene: Olivera, službenica u Ministarstvu kulture kojim Valentino stoluje i Jasna, njegova bivša žena i nepotkupljiva novinarka, likovi kojima bismo mogli da pripišemo prevashodno pozitivne osobine, premda je dostupna količina informacija o njima srazmerno mala. 

Kako god bilo, žene su, i ovo je druga činjenica bitna za kontekst romana, one na kojima, možemo tako reći, počiva sve. Bez Olivere u potpunosti bi se raspalo Ministarstvo i ono malo dobrih stvari koje je, pretpostavljamo učinilo, dogodile su se zahvaljujući njoj. Za razliku od nje koja se nalazi unutar sistema i tera ga da se nekako okreće, Jasna je izvan, ona je novinarka, politička komentatorka, neko ko služi kao korektiv vlasti i ima više hrabrosti od svih muškaraca da saspe svetu istinu u lice.

Ministar
Knjiga "Ministar"(Foto: Nova knjiga)

Ministar je svakako najsloženiji Boškovićev zahvat u narativnost. Pripovedanje je podeljeno u devet poglavlja koja predstavljaju devet dana u ministrovom životu. Ovo je iskorak u korist čitaoca s obzirom da mu daje jasan okvir za dešavanja, ali ključna stvar, ono što je okidač čitave priče dogodilo se u vremenu koje prethodi događanju romana.

Nemamo nikakvo svedočenje osim Valentinovog, a kako roman odmiče čitaoci shvataju da je on sve nepouzdaniji pripovedač, sve više postavljaju pitanje Valentinove uračunljivosti, odnosno istinitosti onoga što pripoveda. S druge strane, u klasičnu formu ja-pripovedanja Bošković je ubacio i beleške za ministrovu autobiografiju koje često predstavljaju sećanja i služe kao izvor informacija o odnosima među likovima, kao i esejiziranju te rešavanju nekih kontekstualnih pitanja. 

Ovo je dramaturški veoma efektno jer neke su stvari morale da budu objašnjene, a ako bi likovi morali da ih objašnjavaju onda bismo dobili prilično neuverljive narativne situacije s obzirom na doslednu perspektivu koja je sprovedena. Istovremeno, ovo je Boškovića udaljilo od njemu bliske scenske obrade fabule. Na taj način, on je u Ministru najviše literata, a najmanje dramaturg premda mu i dalje dijalozi i scene vrlo lako idu od ruke.

Roman Ministar već samim svojim naslovom jasno kazuje da je njegova tema „politička“, te da on mora izneti neke stavove o onome što bi bila referentna stvarnost. Bez namere da ulazi u konkretne odnose s trenutne političke scene bilo u Crnoj Gori, bilo u regiji, Bošković zapravo pokazuje crnogorsku postjugoslovensku vladajuću elitu kao nakaznu, time stavljajući do znanja da su zapravo sve elite, one kojima je data moć, na izvestan način jednake. 

Međutim, ovo bi bio tek prvi nivo njegove kritike političkog sistema. Nije slučajno da je ministarstvo u fokusu upravo ono koje se bavi kulturom jer kultura je, uz obrazovanje, glavni proizvođač identiteta, a to pitanje je najvažnije političko pitanje romana. Jedan deo zapleta kreće se u pravcu demaskiranja crkve na Rumiji, ruglu koje je Srpska pravoslavna crkva podigla na ovoj planini namerno gurajući prst u oči Crnogorcima, namećući im uvredljive identitetske politike s kojima se oni da to najblaže kažem ne slažu. 

S tim u vezi treba primetiti i proročansku moć literature, ukoliko samo pomislimo na nedavne događaje u Crnoj Gori. Nasuprot nesretnom i uvredljivom objektu na Rumiji, jedna od ključnih scena u romanu je ona u kojoj Premijer, kojeg valja uvek pisati velikim početnim slovom, odvodi Valentina u mauzolej na Lovćenu s namerom da ministra suoči sa njegovim mogućim izdajstvom, kao i da mu pokaže kom taboru bi trebalo da se prikloni. 

Najsimpatičniji od svih Valentinovih grehova, jedini koji zapravo to i nije, jeste odbijanje da primi fiksirane identitete. On uslovno rečeno sve vreme odbija da primi zakon oca, i simbolički i bukvalno jer ne pristaje da podigne/obnovi kuću u rodnom selu. U tom smislu, ali samo u tom, Valentino je tragičan junak, neko ko sve vreme ne želi da bude Ministar po poznatim obrascima, ko pokušava da im se suprotstavi, ko na kraju krajeva pristaje na budalast potez učestvovanja u umetničkom performansu upravo da bi prikazao kako on nije Crnogorac po merilima koja se od njega očekuju. Sve u njemu se bori protiv onoga što od njega pokušavaju da naprave. Međutim, svaki njegov pokušaj da pobegne, da se odmakne od identiteta koji mu se nameće unapred je osuđen na poraz.

Ministar zaslužuje veoma pažljivo i višekratno čitanje jer se u njegovim slojevima krije još mnogo više od onoga što može da stane u jedan kritčki tekst. Nisam pomenuo pojavu Stefana Boškovića i postmodernu igru sa sopstvenim identitetom unutar narativa, pitanje ruskog i evropskog uticaja u crnogorskoj stvarnosti, odnos prema majci - da pomenem samo nešto od onoga što zaslužuje tematizaciju i studiozniju obradu. Zbog toga će se Ministar čitati, zbog toga ćemo o ovoj knjizi slušati još dugo. Ona obeležava još nešto - raskid s identiteskim pitanjima u crnogorskoj književnosti koje je bilo dominantno u generaciji koja je obeležila borbu za nezavisnost Crne Gore. Stefan Bošković kao da Ministrom zaključuje to poglavlje i to čini na maestralan i nezaboravan način.

Proplamsaji nade oličene u ženama

Šamaranje je bio početnički narativ koji je, ma kako zbrzan i lišen uredničkog nadzora, skicirao teme koje će Stefana Boškovića okupirati u dosadašnjem književnom radu. Odnos prema utvrđenom identitetu ma koji on bio i ma koji deo naše ličnosti okupirao verovatno je ključno pitanje njegove po-etike, koju bismo u tom smislu mogli da nazovemo i poetikom ličnog otpora. 

U Transparentnim životinjama ti odnosi prema autoritetu dobijaju vrlo jasne izraze u pojedinačnim pričama. U Ministru se dominantna tema stavlja u mnogo širi kontekst u kojemu zadobija, reklo bi se, apokaliptičke razmere. Kao da je konačno sve ono što je nagovešteno u Šamaranju, partikularizovano u Transparentnim životinjama izašlo na videlo i postalo jasno svima. Ministar je roman objave, on zaslužuje veliku scenu. S druge strane, u ovom romanu postoje proplamsaji nade oličene u ženama jer one su te koje mogu da spasu svet, ako ne i Valentina.

Preporučujemo za Vas