INTERVJU: SRETEN KRSTIĆ, VIOLINISTA

Proces rada i neizvjesnost ishoda, sve je to uzbudljivo

U okruženju nema kampova za kamernu muziku - svi se školuju za soliste, od kojih možda dvoje ostane iz generacije. Baš zbog tog forsiranja solističkog sviranja zapostavlja se kamerna muzika

4529 pregleda 31 reakcija 1 komentar(a)
Od 1980. Krstić je prvi koncert majstor Minhenske filharmonije, Foto: Rainhard Katzmann
Od 1980. Krstić je prvi koncert majstor Minhenske filharmonije, Foto: Rainhard Katzmann

Violinista svjetskog renomea Sreten Krstić gostuje u Crnoj Gori na poziv Kulturno-informativnog centra “Budo Tomović” da uzme učešće u radu jubilarnog X Ljetnjeg kampa za kamernu muziku.

Krstićeva karijera je po mnogo čemu neobična - poslije uspješnog školovanja i prvih nagrada na internacionalnim takmičenjima mladih violinista, započeo je karijeru koncertmajstora u Minhenskoj filharmoniji 1980. godine, u kojoj je ostao četrdeset godina na istoj poziciji.

Osnovao je brojne kamerne ansamble u okviru filharmonije: gudački sekstet i orkestar solista Minhenske filharmonije, trio Gasteig i druge. Posljednjih deset godina predvodi slavni orkestar Zagrebački solisti.

Možete li nam reći nešto više o vašim počecima sviranja violine? Da li postoji tradicija u porodici ili nešto slično, što vas je zbližilo s muzikom?

Ništa spektakularno, definitivno. U osnovnoj školi, učitelj muzičkog bi testirao učenike kako bi vidio da li neko ima talenta i uputio bi ih u muzičku školu. Ja sam se našao u tom izboru i krenuo u muzičku školu gdje su na osnovu mojih fizičkih atributa u tom trenutku odlučili da bi mi violina najviše odgovarala.

Zatim sam počeo da sviram, brzo sam napredovao. Međutim, kada je moj otac shvatio da meni to zapravo baš dosta dobro ide i da ću na tome i da završim, onda se zabrinuo. To su bile kasne pedeste i rane šezdesete godine kada su “prava” zanimanja bila doktor, advokat, inžinjer. Moja tri godine starija sestra koja je svirala klavir nije imala očevu podršku da nastavi da se profesionalno bavi muzikom i dan danas pati zbog toga.

Zatim, kada sam ja došao na red, bila je ista priča. Međutim, moja majka me podržala da sviram violinu i odlučila da mi pomaže ukoliko ne budem mogao da živim od sviranja. Pošto je rodom iz Niške Banje, gdje su postojale različite kapele u kojima se sviralo, u mladosti je često slušala i zavolela violinu. Tako je ona odlučila o tome. Inače ko zna gde bih danas bio i šta bih radio. Eto to je jedino interesantno, ostalo je išlo standardno - školovanje, takmičenja i put koji mi se otvarao na moju sreću.

U srednjoj školi sam došao u prave ruke, kod jedne profesorice koja je bila učenica profesora Petra Toškova. Kasnije sam i ja studirao u njegovoj klasi u kojoj je takođe bio i Jovan Kolundžija. Išli smo istim putem i to je bilo dosta uspešno. Pošto je profesor Toškov nestao preko noći, na kraju sam diplomirao u klasi Aleksandra Pavlovića, što je u stvari za mene bilo baš dobro.

U Toškovoj školi učenik je baš psihoderan, virtuozan, ali to je više išlo u tehničkom smeru, dok je Pavlović imao jedan potpuno drugačiji pristup - prvo je išla muzika pa je onda rešavao tehničke probleme. Ta kombinacija bila odlična za mene.

On je htio i da budete njegov asistent, je li tako?

Bio sam njegov asistent nekoliko godina, ali se onda desilo da sam otišao u Nemačku. Moja prva žena flautistkinja Irena Grafenauer je dobila mesto u Bavarskom radiju. Kasnije sam ja dobio mesto u Minhenskoj Filharmoniji.

Da li smatrate da je Vam je plasman na festvalu Muzičke omladine 1976. godine otvorio vrata ka međunarodnoj muzičkoj sceni?

Mislim da nije. Sada kada gledam unazad mislim da mi ta nagrada nije nešto specijalno značila. Obezbijedila mi je par turneja i to po Francuskoj, Azurnoj obali, ali nije mi se baš od toga otvorila svjetska karijera. To je u tom trenutku bio jedan značajan detalj u mom profesionalnom životu. Više bih rekao da su mi se vrata međunarodne muzičke scene otvorila odlaskom u Minhen.

Da li smatrate da takmičenja i festivali danas imaju isti uticaj na karijere mladih muzičara kao nekada?

Mislim da je to postalo potpuno irelevantno ne samo danas već mnogo godina unazad. Imate pobednike na raznim takmičenjima za koje niko nikad kasnije nije čuo.

Šta nam to govori?

Pa govori nam da osvojiti ili pobediti na nekom takmičenju ne znači da će neko napraviti svetsku karijeru. To je stvarno individualna stvar, kako se ko probije i progura. Ta sama nagrada kao nagrada donese kako kome, mislim novac pre svega u tom momentu nekom dobro dođe, ili možda par koncerata ili recitala sa nekim orkestrom. Međutim, i to prođe.

E sad, pitanje je da li ćete imati sreće da vas čuje neki menadžer koji će vam razvijati karijeru ili slično. Pre su postojala takmičenja poput “Čajkovskog” ili “Queen Elisabeth” na kojima je prva nagrada značila sve.

Da li smatrate da to ima veze sa hiperprodukcijom takmičenja?

Ima, definitivno. Činjenica je da ima milion takmičenja za koja nikad nisam ni čuo, kojekavih sitnih, srednjih, velikih. Definitivno kvanitet je uticao na obezvređivanje toga.

Tokom vašeg angažmana u Minhenskoj filharmoniji sarađivali ste sa brojnim velikim dirigentima. Šta su neke od najvećih lekcija koje ste od njih dobili, kako u muzici tako i u životu?

Imao sam sreću da je te godine, kada sam otišao u Nemačku, dirigent Minhenske filharmonija postao Serđu Čelibidake, i da sam posle pola godine dobio mesto u orkestru. Moram da kažem da je prva audicija koju sam polagao, bila za vođu drugih violina, koje je tada bilo jedino slobodno mesto, koju sam ja naravno položio.

Na tom mestu sam radio nekih godinu i po dana, ali su svi već znali da sam “prekvalifikovan” za tu poziciju i bilo je jasno da ću otići pre ili kasnije. Srećom, otišo je jedan koncertmajstor, otvorilo se to mesto i ja samo opet došao na audiciju i upao.

To je u tom momentu bilo u Nemačkoj jedinstven slučaj, jer niko nikada nije prešao iz drugih u prve violine a kamoli iz drugih na mesto koncertmajstora. Uz to, u tom trenutku bio sam najmlađi koncertmajstor u zemlji. To je takođe kuriozitet, ali tako je bilo. Dirigent Čelibidake je definitivno imao najveći uticaj na mene.

Kakav je to bio njegov način rada?

On je bio dosta isključiv, ali je bio fantastičan učitelj. Učitelj koji je servirao sve što treba da znate, samo ga je trebalo slušati i shvatiti. Jasnije nije moglo da bude. Kod njega je sve bilo jasno, za sve je imao objašnjenje. Nije bilo “E ovde sviramo forte zato jer ja tako hoću”, kao što dirigenti znaju nešto da promene iako to ne piše u notama, nego su to negdje čuli i sl. Za sve što je hteo, imao je objašnjenje i konkretan razlog, uzrok i posledice.

Uvek se znalo ko koga u orkestru sluša i zašto, zbog čega se na pojedinim mestima svira jače, zbog čega tiše, sve je to bilo jasno. Znao je da objasni i moglo je da se nauči puno stvari od njega o muzici, ko je hteo. Govorio je da zna sve što hoće da dobije od orkestra, da čuje to šta hoće, ali i da je isto svestan da mi u okrestru to ne znamo i da treba tek da naučimo. Ponekad je bio nestrpljiv pa je imao oštrije reakcije.

Neki muzičari su lično shvatali njegovu kritiku i onda je tu bilo problema. Mislim da sam od njega definitivno najviše naučio. Posle šesnaest godina koliko je dirigovao Minhenskom filharmonijom, svi dirigenti koji su dolazili poslije nijesu mu bili ravni ni po znanju ni ljudskosti.

Pored velikih orkestara, svirali ste u različitim kamernim ansablima, od kojih ste mnoge i osnovali, ali i kao solista. Da li postoji neki žanr u kojem se više pronalazite i koji posebno volite da svirate?

Kamerna muzika, apsulutno. To je moj život, to sam ja. Solistička muzika je divna, volim je ali interakcija koju imate u kamernoj muzici u bilo kom sastavu, makar i duu, je nezamjenjiva. To je nešto što me ispunjava, zajednički rad, stvaranje, reakcija, proces rada i neizvjesnost ishoda, sve je to uzbudljivo.

Koji muzički stil volite da slušate?

Rock and roll, pa zna se (smijeh). Ja sam stari roker, Led Zepelin, hard rok i td. Malopre sam se smejao dok smo radili kvintet i pitam studente da li znaju koje je najlepše mesto u Bruhovom violinskom koncertu? Oni navode razna mesta koji se tiču solističke deonice i ja kažem da je to tutti mesto, po sredini prvog stava - čisti rokenrol, ne može bolje. Klasiku nikada ne slušam sam, već rok i pop.

A da svirate?

Priznajem, ja sam romantična duša. Ne mogu da se nađem u modernoj atonalnoj i eksperimentalnoj muzici. Muzika mora da ima melodiju I harmoniju a to ide tako sve do Šenbergovog prvog perioda.

Živimo u dobu u kojem su nam muzički sadržaji posredstvom interneta dostupni u svakom trenutku. Smatrate li da je to loša okolnost za muziku i muzičare ili suprotno?

Razvojem tehnologije čija je posledica YouTube, možete da ukucate i slušate šta hoćete, kad hoćete i istovremeno da gledate, što znači da više nije obavezno otići na koncerte - e to mi je krivo. U tom smislu to smatram manjkom.

Nije svejedno da li slušate koncert u sali ili ga gledate na telefonu u sobi. Potpuno je drugačiji doživljaj.

Krstić trio
Krstić triofoto: Rainhard Katzmann

Zato Čelebidake na primjer, nije nikada hteo da se publikuju snimci njegovih koncerata već je onaj ko je hteo da čuje njegova izvođenja morao da dođe na koncert. Ipak znam da je na kraju života dao pristanak na to i da su posthumno izašla u javnost neka izdanja.

Kako mislite da će se cjelokupna situacija sa pandemijom u prethodnom periodu odraziti na muzičare, muzička dešavanja, i muzičku scenu u globalu?

Kad bih to znao, kad bi iko to znao, dobio bi Nobelovu nagradu. Šta će biti? Kako se do sada odrazilo? Rekao bih tragično. Toliko je nepravde u celoj toj stvari. Ono što je činjenica je da su svi slobodni umetnici propali, promenili profesiju.

Možemo li reći da je profesija muzičara u nekom smislu ovim ugrožena, i gdje je nakon svega motiv mladim muzičarima da nastave da se profesionalno bave muzikom?

To i jeste trenutno pitanje i dilema što da im odgovorim. Manite se muzike - sad učite tehnologiju, za kuvara, nešto što će trebati. Tužno je što je tako. Duhovne vrijednosti i potrebe su zanemarene, sve je to srušeno. Razočaran sam nemačkom vladom i politikom koja je srozala sve to u sekundi, bez pardona.

Nemačka koja je kolevka kulture, klasične muzike, koja ima milion orkestara, u svakom selu po orkestar. Nije baš svuda bilo tako drastično, na primer u Hrvatskoj, gde radim sa Zagrebačkim solistima, oni su daleko liberalniji. U udarnom periodu u martu i februaru su svirali koncerte, do aprila, kada je sve stalo.

Ali, posle toga smo već imali koncerte sa publikom, ne s puno ljudi ali bolje i 30 ljudi nego lajv stream bez publike. Ne znam kako će to da se završi. Ljudi se snalaze, mnogi rade lajv streamove, kućne koncerte. Svako se snalazi kako zna i ume.

Posljednjih desetak godina aktivno se bavite pedagoškim radom kako u okruženju tako i u Evropi. Kako doživljavate novu generaciju violinista i kakav je njihov pristup muzici i izvođaštvu?

Kako doživljavam violinistice bilo bi tačnije i preciznije pitanje. Vrlo je očigledan trend da violinu sviraju žene. To se vidi na audicijama gdje se postepeno menjao odnos violinista i violinistica. Danas je čudno ako se na audiciji pojavi jedan violinista. To me tera da se zapitam, šta interesuje mlade momke u krajnjem slučaju? Manje-više, tako je i sa drugim instrumentima.

Činjenica je na primjer, da je sve više kontrabasistkinja nego kontrabasista iako je ovaj instrument dugo smatran pogodnijim za muške izvođače. Kada su mladi izvođeči u pitanju, mislim da već godinama pada nivo u obrazovanju, jer profesori nisu na dovoljno dobrom nivou da bi kvalitetno podučavali učenike što se kasnije osjeti u njihovom sviranju.

Na sreću ima još toliko talentovanih mladih muzičara kojima čak ni to ne može umanjiti kvalitet već oni sami pronađu svoj put.

U čast 250 godina rođenja Betovena aranžirali ste Prvu simfomiju, Petu simfoniju i Egmont uvertitu za gudački orkestar. Kako ste došli na ideju da napravite nove aranžmane ovih poznatih simfonijskih djela? Da li je aranžiranje nova vrsta izazova za Vas i da li ćete u budućnosti raditi nešto slično?

Kao i svi tokom studija učio sam kontrapunkt i harmoniju i sećam se da sam čak tada počeo kompoziciju, ali to je kratko potrajalo. U simfonijskom orkestru sam naučio da slušam kako zvuče pojedine grupe instrumenata, kako su instrumenti aranžirani i onda je to počelo da me interesuje. Sva dela koja smo svirali sam analizirao s aspekta instrumentacije. Rad sa Zagrebačkim solistima je bio motiv da počnem da se time bavim.

Sa jedne od proba
Sa jedne od probafoto: Rainhard Katzmann

Često smo na koncertima svirali iste kompozicije a ja sam hteo da obogatimo naš koncertni repertoar. Onda sam počeo da aranžiram kompozicije koje su pisane za drugačije sastave i instrumente. To je bio početak. Pre aranžiranja Betovenovih simfonisjkih dela, aranžirao sam mnoga druga.

Aranžiranje me je dosta okupiralo i zaintrigiralo zato što kad neku originalnu kompoziciju obrađujem za drugi sastav, u konačnom stvaram potpuno novi zvuk. To je kao da na neki način stvaram novo delo. To mi je bilo izazovno, novo i istovremeno zanimljivo.

Prvi put ste na Ljetnjem kampu za kamernu muziku na Ivanovim koritima u ulozi mentora. Kakve utiske nosite se Kampa?

Meni djeluje kao raj na zemlji, to je moj lični utisak o ovom ambijentu. Bolje mesto niste mogli da nađete. Sve je dobo organizovano i raduje entuzijazam mladih ljudi koji se trude.

Uživanje mi je raditi sa njima, gledati njihov razvoj iz dana u dan, podići nešto na određeni nivo za pet dana. Ideja je odlična. U okruženju nema kampova za kamernu muziku - svi se školuju za soliste, od kojih možda dvoje ostane iz generacije.

Baš zbog tog forsiranja solističkog sviranja zapostavlja se kamerna muzika, koja se na žalost tretira kao nešto sporedno. Meni je kamerna muzika osnova, nauči nas da slušamo jedni druge, da se uklapamo u sastave i mnogo toga još. Ima soliranje svojih čari, ali kamerna muzika je, za mene, daleko iznad toga.

Preporučujemo za Vas