BOŽO KOPRIVICA: “PONOS GORŠTAKA”

Citostatici i fagot, ili O jagnjetu

Majakovski je prijetio onima na nebu, a Komadina ovima na zemlji. Rijetko je ko u jugoslovenskoj, u srpskoj poeziji imao takav start

3770 pregleda 0 komentar(a)
Ilustracija, Foto: Shutterstock
Ilustracija, Foto: Shutterstock

Prije neki dan pričam s Mijom Račevićem, preko žice, i podsjećamo se književnih zgoda. Sjeća se Mijo R. Majskih rukovanja mladih jugoslovenskih pjesnika u Titogradu. Scena Dom JNA. Publika je ustalasana, preglasna, a na Milošu Komadinu je red. Drži pjesmu u ruci da je pročita pa zastane: Urlajte, urlajte Crnogorci, i ode.

Bili smo Miloš K. i ja članovi redakcije Književnih sredinom 80-ih. Imao je neku otmjenu, stražilovsku drskost: čuvajte se, dolazim među vas dolazim imenom i prezimenom. Majakovski je prijetio onima na nebu, a Komadina ovima na zemlji. Rijetko je ko u jugoslovenskoj, u srpskoj poeziji imao takav start. Imao je 22, 23 godine kad je objavio zbirku Obično jutro u Nolitu, Terazije 27. A recenzent mu je bio Jovan Hristić. Posle čitanja prve knjige Miloša Komadine stid me je bilo od te čistote emocije, čistote fantazije, čistote jezika u stihovima mladog pjesnika. Evo, pjesma Dokon: Pošto muzika ne počinje a toplo je, izmišljam novu igru,/sklopljenih očiju zamišljam svoj sto,/opet je onakav kakav jeste, samo što po njemu/skakuće moja odsečena ruka s naliv-perom/ona dolazi do beležnice, razmišlja, nećka se,/i upisuje velikim slovima reči.../NEKO KUCA?

Evo pokrića za tri drskosti u poeziji Miloša Komadine. Prvo priča jednog mladog fudbalera, početkom 90-ih. Taj momak će napraviti dobru karijeru u evropkom fudbalu: Jedan moj prijatelj nešto je petljao s travom, ništa spektakularno, a opet je dospio na put za Sivi dom. Njegova majka imala je dobru prijateljicu, Zlatu K. koja je bila zatvorski psiholog (Centralni zatvor u Beogradu). Pa je poslala sina da razgovara sa Zlatom K. prije nego što ode u Kruševac, u popravni dom. Tako smo otišli nas dvojica, to su one zgrade preko puta hotela Jugoslavija, prostor između Novog Beograda i Zemuna. I baš smo nešto veselo pričali kad je ušao u sobu jedan vitak, vitak čovjek, živih očiju, s tihim osmjehom, i izvijenom ponos obrvom. To je bio Zlatin muž. Držao je u rukama nekoliko knjiga: E baš da vam poklonim po jednu knjigu. Ostavio je primjerke na stolu i vidim na koricama Dan, a pisac Miloš Komadina. A onda se povratio, otvorio knjigu i pročitao pjesmu Ulica: Mangupi sede pred ulazom zgrade/sede, pljuckaju na trotoar./Ispljuckana bara tolika je da se u nju može utopiti čitav svet./Mangupi ne znaju za dođoše što iza kapija od kovanog gvožđa/izlaze iz svojih iznajmljenih soba/i slivaju se u centar sa svih strana./Kao u centru je centar svih zbivanja./Mangupi sede pred ulazom/sede, pljuckaju i znaju/nigde se ništa ne događa.

Miloš Komadina bio je veliki mangup i u bolesti. U mladosti je živio veseo život. Život osobeljaka. Život veselnika. Gimnaziju je učio u Beogradu i Zagrebu, i mnogo je volio more. I... I multipla skleroza polako je počela da osvaja uz razne dodatke. Hrabro, drsko je sve to podnosio rođeni pjesnik. I stalno je radio. Tako je i nastala pjesma Citostatici i fagot. Pohvala bolesti, odgoju, istini i beogradskom bluzu: Rano izjutra/Kad pevaju prvi petli,/Ne, ne, ne i ne./Rano izjutra/Kada se lasica lepotica/Vraćala iz lova/Posle obilaska mnogih gnezda,/Na njenoj njuškici/Bilo je krvavih tragova./To su ti, sine, citostatici./To je tamnoplava tečnost/koja se kap o kap/slivala pravo u venu./Za sve to vreme/Brujao je fagot./To je nečiji život./To je tvoj život./Ne, to je moj život.

Hrabra bluz pjesma vodi ka programskoj pjesmi Miloša Komadine, Ponos gorštaka. Stihovima o snu, pjesničkoj ljevici, čojstvu i junaštvu, o putu ka izlječenju: I svoje sećanje na žene, i žene dao bi,/i one, one najmlađe, ljubav.../Novac i posede dao bi, sav imetak,/slavu, moć, mnogo što šta./Ali nema načina da se to kupi/pa čak ni silom da se uzme./Sve što si ikad želeo (i imaš)/dao bi rado: ponos gorštaka da stekneš,/prirodnu nedodirljivost, zrno časti,/neprelazni prelaz.../dao bi sav svoj smisao,/sve posede, znanje, blago, sve, sve,/samo: to se nikako ne može imati,/ne može, osim ukoliko se već nema.

Komadine su starinom iz Crne Gore.

Lako sam, u rukopisu nove knjige Mija Raičevića, našao rimu za čistotu ove pjesme, pjesme od stava Miloša Komadine. I pjesma O jagnjetu:

... i dok se nije znalo ko sam, živelo sam u raju.

Kad su mi prvi put rekli “ti si jagnje”, to me je

koštalo života. Sad sam jagnje koje ste hteli.

... a tako sam želeo da budem jagnje, i da nikad

ne budem ništa drugo. Ljudi bi me i dalje klali

i prinosili na žrtvu. Tu se ništa ne bi menjalo,

sve dok se grlo i nož ne sprijatelje.