INTERVJU SA DIREKTOROM CINS-A

Mediji u Srbiji, kad neko kaže ne

Daj mi barem nezavisno i profesionalno sudstvo!
211 pregleda 0 komentar(a)
Branko Čečen, Foto: Twitter
Branko Čečen, Foto: Twitter
Ažurirano: 29.11.2016. 12:40h

Intervju sa Brankom Čečenom, direktorom Centra za israživačko novinarstvo Srbije (CINS)

Kada je na SEEMO Forum (21. Novembar) došao Vučić, vi ste napustili prostoriju. Zašto ste to uradili?

Aleksandar Vučić je premijer Srbije koji je najodgovorniji za potpunu propast funkcionalnosti medija ovdje, koji je predvodnik u ponižavanju i vrijeđanju novinara, koji je podržao i javno pohvalio najstrašnije propagadne medije koji se bave užasnim hajkama na ljude i uništavaju njihove živote, i tako zapravo lišio ovu zemlju ustavnog prava građana na pravovremeno, tačno i objektivno informisanje. On to radi neprekidno i situacija je sve gora i gora. On vodi zemlju u kojoj više uopšte nema funkcionalnih ili smislenih medija koji imaju bilo kakav ozbiljan uticaj, a onda dođe na konferenciju koju prave novinari o novinarstvu i ja treba da sjedim i da slušam njega kako meni priča nešto o tome. To ne samo da je ponižavajuće nego je i besmisleno zato što je novinarstvo više puta pokušalo da razgovara sa premijerom, ali je svaki put dobijalo nekakva obećanja i odmah nakon što bi novinari napustili te prostorije stvari su postajale još gore a, on se ponašao još gore i još strašnije vrijeđao moje kolege. To je bio lični čin protesta kojem se pridružilo još desetak kolega, a kojim sam htio da pokažem da neću da pristanem na to, da ne pristajem na to i da ću da se borim protiv toga kako budem mogao.

Misliš li da je taj simbolički gest doprinio slobodi izražavanja i slobodi štampe?

Ja nisam imao nikakva očekivanja od tog gesta, od tog protesta. Mislio sam da to neće niko da primjeti. Na kraju je izašlo nas deset od dvjesta novinara u sali. Međutim frustracija ne samo novinara nego i građana njegovim ponašanjem i njegovim vrijeđanjem i ponižavanjem novinara je takva da je taj naš postupak eksplodirao na društvenim mrežama i da je to malo medija što zapravo funkcionišu ovde kao relativno objektivni i nezavisni odmah pojurilo da pokrije događaj. Tako je odjednom taj gest, iako ja to stvarno nisam planirao, dobio toliku vidljivost u javnosti da je to mene zaista iznenadilo. Tweet koji sam ja odmah tweetovao, pa kao šta bude, je vidjelo 17.000 ljudi.

Da li se nadaš da će biti bolje?

Ja se više ne bavim nadama. Trudim se da se moja organizacija bavi istraživačkim novinarstvom po međunarodno priznatim standardima, objektivno, neutralno i profesionalno. I sve što mogu da kažem je da, dok postojimo, možemo da budemo sjeme iz kojeg može da nikne nekakvo pristojno novinarstvo jednoga dana ako dođe vrijeme u kojem to bude moguće. Po mom mišljenju, mediji su posljedica u jednom društvu, oni su posljedica političke klime, zakonodavnog okvira, primjene zakona, političke volje, društvene volje i na kraju krajeva ekonomskog uspeha jedne zemlje. Da bi mediji postali pristojni u Srbiji mora da se obezbjedi kakva takva vladavina prava, što je ogroman posao. Sve i da neko ima ozbiljnu namjeru da to sprovede, to će da traje decenijama.

Morali bi političari da shvate da je jedini način da jedna zemlja počne da se razvija, da obezbjede da mediji ne budu alatke u njihovim rukama i propanadno sredsvo u njihovoj borbi za moć, nego da ih puste da budu forum preko kojeg će se građani informisati, ali stvarno informisati o tome šta se događa, o činjenicama, a sa druge strane i imati prostor da kažu svoje mišljenje.

I treće, morali bi da razviju institucije i prepuste im njihov posao, jer građani Srbije ne vjeruju medijima zato što u njima ne mogu da pročitaju kako su se i zašto najvažniji događaji dogodili, jer institucije to ne uspjevaju da otkriju. Ni policija ni tužilaštvo. A novinari kada urade taj posao umjesto njih, onda ih pet godina juri mafija da ih ubije i moraju da žive sa policijskom zaštitom ili da bježe iz zemlje.

Bez tih stvari, temeljnih, ne znam kako iko očekuje da mediji budu ok. Ovdje je čak u medijima, iako je to ustavno pravo, zabranjeno da osnuješ sindikat, tako da, popravljanje medija bez popravljanja najvažnijih stvari, temeljnih stvari u jednoj zemlji je iluzija.

Tako da, kažem, čuvam sjeme za dan kad barem neke od ovih stvari budu radile kako treba. Daj mi barem nezavisno i profesionalno sudstvo!

Koje su najveće prepreke koje imaš u tvom poslu, da radiš tvoj posao kako treba, da radiš istraživačko novinarstvo?

Mi prepreke prevazilazimo, uspjevamo da se bavimo istraživačkim novinarstvom. Problem je što mediji zakopavaju naša otkrića. Problem je što je ovo zemlja nepismenih ljudi gdje je polovina stanovnika funcionalno nepismena, a televizije sa nacionalnom frekvencijom su pod potpunom kontrolom preko tržišta oglasa koje politička stranka na vlasti takođe drži pod potpunom kontrolom, tako da se uzalud ja bavim istraživačkim novinarstvom. Uzalud BIRN uzalud KRIK uzalud Insajder - sve su to organizacije koje se bave istraživačkim novinarstvom vrlo uspešno ovdje i po najvišim standardima. Uzalud mi to radimo.

Mi nemamo novca, mi smo nezaštićeni, vrlo često smo ugroženi, pod velikim smo pravnim pritiscima, imamo veliki problem sa institucijama koje neće da sarađuju sa nama. Uprkos odličnom i funkcionalnom zakonu o pristupu informacijama, one najvažnijie institucije nam ne daju najvažnije dokumente. Ali sve to mi uspjevamo nekako da prevaziđemo, snađemo se mi. Međutim oni su našli fantastičnu formulu - samo vi radite, to do građana ove zemlje doći neće.

Je si li ikad dobio lične prijetnje, ti ili neko iz kancelarije?

Jesmo nekoliko puta dobili prijetnje, ali nijesmo se mnogo oko toga uznemiravali zbog toga što po jedinom takvom istraživanju ikada napravljenom, u Americi je napravljeno, fizički napadi na novinare u 70% svih zabilježenih slučajeva u Sjedinjenim državama su došli bez ikakve prijetnje, jer kad neko hoće da te povredi, neće da ti najavljuje to. Ali su svi napadi osim onih baš iracionalnih kad se sretnu novinari s nekim ispred sudnice, pa eto, neko nekoga udari pesnicom, svi su došli nakon prikupljanja informacija o kretanju i ponašanju novinara . Novinarke CINS-a su tokom oktobra, dok smo radili na nekoliko priča koje su mogle biti osjetljive, počeli da prate krupniji muškarci grubog izgleda i da ih više ili manje otvoreno fotografišu telefonima, da provode dugo vremena u njihovoj neposrednoj blizini i da na taj način pokušaju da ih zastrašuju ne bi li možda odustale od istraživanja .

Mi možemo da radimo samo dvije stvari, jedna je da izađemo sa tim u javnost i to smo uradili, da prijavmo to naravno policiji, koja je na naše iznenađenje dosta ozbiljno krenula da istražuje, ali tek ćemo da vidimo da li će da uspije u tome. A druga stvar je da im svima obećamo da ćemo priče da završimo, jer ih radimo kao tim, i da neće spriječiti da priča izađe tako što ćeš možda sprečiti nekoga od nas u tome. Tako da se nasilje jednostavno ne isplati. To bi trebalo svima da bude jasno. To su jedina dva sredstva koja mi imamo u svojom rukama, osim raznih protokola bezbjednosti koje u takvim situacijama aktiviramo, pa malo smanjuju verovatnoću nasilja i smanjimo količinu vremena koju naši novinari prvode sami negde. Niko više nigdje ne ide sam, i neko vrijeme niko ne izlazi uveče u grad, ne kreće se mračnim ulicama . Ako je baš nešto mnogo gadno, pošaljemo novinare i novinarke van zemlje na neko vrijeme kod kolega iz sličnih organizacija iz međunarodne mreže OCCRP.

Rećiću ti kako to još izgleda: pronašli smo u našem elektronskom sistemu softver koji prikuplja meta podatke, klasifikuje ih, reindeksira i šalje ih nekome. Toga se mi plašimo. Kada je policija nedavno uhapsila nekog momka koji je oborio nekoliko web sajtova, hakera, ispostavilo se da je on oborio i naš. On je iz Beograda, ali je postavio na naš home page nešto kao “OVK”, “Živjela Velika Albanija”, to mu je super fora, svi kažu: “A, evo Albanci obaraju sajtove”. Ispostavilo se da taj dječko dobiva sve naše passworde od 2014. godine, sve ih ima. Drugi put mi je čovjek, ne bi li me zastrašio, pustio preko telefona digitalni snimak mog razgovora sa mojom ženom, koji smo vodili kod nas u stanu. To su stvari sa kojima se mi suočavamo, to je društvo u kojem mi radimo i to je društvo u kojem Aleksandar Vučić govori da su mediji slobodni.

Ovaj članak je napravljen u okviru partnerstva sa Monitoringom Balkana i Kavkaza (Osservatorio Balcani e Caucaso) za potrebe Evropskog centra za slobodu štampe i medija (ECPMF), a koji sufinansira Evropska komisija.

Sadržaj ovog članka je isključivo odgovornost “Vijesti”, i ni na koji način se ne može interpretirati kao stav Evropske unije.

Preporučujemo za Vas