U drami oko Grčke svako prekraja istinu onako kako mu odgovara. Ne rade to samo salonski komunisti u Atini, već i njemačka kancelarka i njen švapski ministar finansija, piše u svom komentaru Rolf Venkel, urednik u ekonomskoj redakciji DW.
Kancelarka, njen ministar finansija i njihove kolege u Evropskoj uniji su očigledno majstori u potiskivanju realnosti. Oni insistiraju da nikakav oprost dugova Grčkoj ne dolazi u obzir, ponašaju se kao da će Atina u nekoj dalekoj budućnosti biti u stanju da vrati svoj dug.
Međunarodni monetarni fond i mnogi poznati ekonomisti javno govore ono što poreski obveznici u Evropi već znaju: Jedanaest miliona Grka nikada neće moći da otplati cijeli dug od 323 milijardi eura. Djelimičan oprost duga i značajno produženje roka za ostatak dalo bi ovoj izmučenoj zemlji novu perspektivu.
Glupe ideje
Političarima bi stvarno lijepo stajalo nešto više iskrenost prema biračima i poreskim obveznicima. Političari bi morali da priznaju da je apsurdna bila ideja da se zajednička valuta uvede prije uvođenja zajedničke ekonomske, fiskalne i socijalne politike. Oni bi morali da priznaju da je apsolutno glupa ideja bila da se u ovaj klub pozovu zemlje juga, sa njihovim mekim valutama i da im se tako ukine mogućnost da greške u ekonomskoj politici izglade devalvacijom svoje valute.
Više iskrenost bi za poreske obveznike takođe značilo i ovu gorku istinu: novac od prva dva programa pomoći za Grčku je nestao, a isto će biti i sa trećim. Ali, trebalo bi biti dovoljno iskren i te nove fondove ne nazivati kreditima, nego reći šta oni stvarno jesu: finansijska pomoć za narod koji je u nevolji. Klauzulu u ugovorima iz Lisabona, o tome da nema spasavanja, ionako niko ne shvata ozbiljno – najmanje od svih špekulanti na finansijskim tržištima.
Tehnička pomoć
Oko 70 odsto Grka želi da ostane u evrozoni ako ni zbog čega drugog onda zato što tako vladajuća politička elita svoje pristalice i klijentelu ne može da obasipa novcem koji štampa na sopstvenim mašinama. Toliko hrabrosti treba da bude nagrađeno ne samo kroz finansijsku, već i tehničku pomoć.
Tako bi Atina, na primjer, ako već ne želi ili ne može da smanji svoj ogromni aparat zaposlenih u državnoj službi, mogla barem ga prekvalifikuje. Uvjeren sam da uz dovoljno tehničke pomoći iz ostatka Evrope i Grci mogu da nauče korektno knjigovodstvo, da izgrade poresku administraciju i uvedu katastarske knjige. Ali, prvo mora da se uradi dokapitalizacija banki. Jer bez novca i bez povjerenja u banke, kolabira i najzdravija privreda – nezavisno od pitanja da li su ekonomskom patuljku poput Grčke baš neophodne četiri velike banke.
Prije svega, kancelarka i njen švapski blagajnik trebalo bi da razmisle o djelimičnom ili potpunom otpisivanju dugova. Toga je naime već bilo ranije. Kada je 1953. godine potpisan takozvani Londonski sporazum, povjerioci mlade Savezne Republike Nemačke oprostili su joj većinu duga – i tako učinili mogućim nemačko posleratno ekonomsko čudo. Uzgred, među povjeriocima koji su se tada odrekli mnogo novca bila je i Grčka.
Bonus video:
